Рат пете коалиције био је рат 1809. између савеза Аустрије и Велике Британије против Наполеонове Француске и Баварске. Сукоб се одвијао највише у централној Европи од априла до јула 1809. Британија је тада већ учествовала у Рату за шпанску независност, али послала је једну експедицију у Холандију да смањи притисак на Аустрију. То је имало мали ефекат на исход рата. После много сукоба у Баварској и дуж Дунава рат је завршио победом Француске после битке код Ваграма почетком јула 1809. Шенбрунски мир је био најтежи мир који је Француска наметнула Аустрији. Метерних и надвојвода Карло су успели да очувају Аустријско царство у замену за обећање да ће помагати француске напоре. Француска је Аустрији одузела Корушку, Крањску и јадранске луке. Галицију је предала Пољској, а подручје Салцбурга Баварској. Аустрија је изгубила три милиона поданика, тј. око једне петине становништва. Док се настављао рат у Шпанији, рат пете коалиције је био највећи сукоб на европском континенту до Наполеонове инвазије Русије.
Позадина Пре 1809. Европа је била укључена у француске револуционарне ратове од 1792. После пет година рата Француска је победила Прву коалицију 1797. Друга коалиција је створена 1798, а била је поражена 1801. Британија је тада остала једини противник. У марту 1802. Британија и Француска су се Амијенским миром споразумеле да окончају непријатељства. Тада је по први пут у десет година завладао мир у Европи. Ипак остало је много проблема између две стране, а спровођење споразума је било јако тешко извести. Британија није лако предавала колоније које је заузела након 1793, а Француска је била љута јер Британци нису хтели да евакуишу Малту. Напета ситуација се погоршала када је Наполеон послао експедицију да угуши Хаићанску револуцију. Британија је маја 1803. објавила рат Француској.
Трећа коалиција У децембру 1804. споразум Велике Британије и Шведске довео је до стварања Треће коалиције. Британски премијер Вилијам Пит имао је 1804. и 1805. живу дипломатску активност да би створио нову коалицију против Француске. Међусобна сумњичавост Русије и Велике Британије ослабила је због неколико француских политичких грешака, а до априла 1805. две стране су потписале споразум о савезу. Аустрија је била два пута поражена од Француске и била је жељна освете, па се неколико месеци касније придружује коалицији. У августиу 1805. француска Велика армија је извршила инвазију Немачке са намером да Аустрију избаци из рата пре доласка руске војске. После велике тајновитости и жестокога марша 200.000 француских војника је прешло Рајну 26. септембра 1805. на фронту дугом 260 -{km}-. Мак је сакупио највећи део аустријске војске у Улму у Баварској. Наполеон је успео да изведе Улмски маневар, којим је заокренуо своју војску северно и затим је заокренуо и дошао Аустријанцима у Улма иза леђа. Други део француске војске је напредовао са предње стране. Аустријанци су се нашли опкољени. У бици код Улма се 20. октобра 1805. предало 20.000 Аустријанаца, а током похода Наполеон је заробио 60.000 Аустријанаца. У новембру је заузет Беч. После тога руска и аустријска армија су претрпјеле тежак пораз у бици код Аустерлица у децембру 1805. Руска војска је протерана из Централне Европе, а понижена Аустрија је морала потписати Пожунски мир 26. децембра 1805.
Четврта коалиција (1806—1807) Аустерлиц је представљао велики помак у европској равнотежи сила. Пруска се након Аустерлица осетила угроженом и због тога је у коалицији са Русијом кренула 1806. у рат против Француске. У пролеђе 1806. 180.000 француских војника је извршило инвазију кроз Тириншку шуму, а да нису знали где се тачно налази пруска војска. Наполеон је у одлучној бици код Јене 14. октобра 1806. нанео тежак пораз пруској војсци. Посебно се истакао Луј Никола Даву, који је са 27.000 војника задржао и нанио пораз војсци од 63.000 Пруса у бици код Ауерштета. Жестоким прогањањем пораженог непријатеља Французи су уништили остатке пруске војске. Након тога Французи су извршили инвазију Пољске, која је била 1795. подељена између Пруске, Аустрије и Русије. У Пољској је дошло до сукоба са руском војском, која је покушавала да спаси Пруску. Француска и руска војска су се најпре сукобиле у бици код Ејлауа у фебруару 1807. Била је то неодлучна, нерешена битка са 50.000 жртава. Наполеон је прегруписао своје снаге и наставио је да гања Русе следећих месеци. Акције у Пољској су кулминирале 14. јуна 1807, када су Французи нанелии руску армију у бици код Фридланда. После тога склопљен је Тилзитски мир 1807, којим је окончано две године крвопролића. Француска је победом над Аустријом, Пруском и Русијом постала доминантна сила Европе.
Француска на Пиринејском полуострву (1807—1809) Француска војска од око 24.000 војника под командом генерала Жана Жиноа је 17. октобра 1807. прешла Пиринеје и уз шпанску помоћ је кренула на Португал, да би се спроводио Наполеонов континентални систем. Био је то први корак према шестогодишњем рату у коме је Француска изгубила доста снаге. Током зиме 1807. француски агенти су се мешали у унутрашње шпанске ствари. Покушали су да створе раздор међу министрима шпанске краљевске куће. Тајне француске махинације су се материјализовале 16. фебруара 1808. када је Наполеон најавио да ће интервенисати да би посредовао између политичких ривала у шпанској краљевској породици. Маршал Жоашен Мира је 24. марта 1808. стигао са 118.000 војника у Мадрид. Неколико недеља касније долази до жестоких побуна против окупације. Кроз Шпанију се раширио отпор француском присуству у Шпанији. Пораз Француза у бици код Бајлена био је велико изненађење и дало је наду Наполеоновим непријатељима. Због тога пораза сам Наполеон је преузео заповедништво, па је са новом армијом прешао Ебро и шпанским снагама је задавао ударац за ударцем, Наполеон је 4. децембра 1808. ушао у Мадрид са 80.000 војника. После тога окренуо се против британске војске у Шпанији, па их је потиснуо до обале. После битке код Коруње у јануару 1809. Британци су се повукли са Пиринејског полуострва.
Аустрија остаје сама Аустрија је тражила још једну прилику да се освети Француској за поразе. Развој рата у Шпанији је охрабрио Аустрију. Аустрија није могла да рачуна на руску помоћ, зато што је Русија ратовала са Шведском и Турском 1809. Пруски краљ је најпре обећао да ће помоћи Аустрији, али повукао се пре него што је сукоб почео. Британци су једини били вољни да помогну Хабзбурге. Аустријски министар финансија је упозоравао да због мобилизоване војске држава до средине 1809. може остати без новца. Надвојвода Карло је упозоравао да Аустријанци нису спремни за још један сукоб са Наполеоном. Ипак заступници ратне опције су победили, па је у фебруару 1809. коначно одлучено да Аустрија зарати са Француском. десно|мини|250п|Европска стратешка ситуација у фебруару 1809.
Рат Аустрија је реформисала своју војску, тако да Наполеон није постигао брзу победу као што је то иначе чинио. Велики сукоби су трајали од априла до јула 1809, када су Французи коначно победили.
Аустријске реформе Након пораза код Аустерлица било је очито да аустријска војска треба да изврши реформу. Наполеон је надвојводи Карлу понудио трон након битке код Аустерлица. Тај потез је изазвао сумњу код Карловога брата цара Фрање -{II}-. Допустио је Карлу да спроводи реформу, али уз помоћ војног савета надгледао је активности надвојводе Карла. Карло је 1806. издао нови водич за армију и за тактику јединица. Главно тактичко унапређење је био концепт „масе“, противкоњичке формације која би затворила размак између редова. Аустријски команданти су то ретко користили, осим кад би их надзирао надвојвода. Аустријски генерали нису жељели да испробају нове ствари. Након пораза у бици код Улма и бици код Аустерлица Аустријанци су поново користили модел шест чета по батаљону запуштајући раније уведени концепт четири чете по батаљону. Пробеми су постојали, иако су постојале регорме. Аустријска коњица је била распршена у појединачне јединице, тако да није могла да зада или спречи удар, што је било присутно у француском систему. Иако је надвојвода Карло настојао да имитира командну структуру францускога корпуса, генерали нису имали воље да спроводе реформе.
Аустријске припреме Надвојвода Карло и војни савет су били подељени око стратегије са којом напасти Французе. Карло је предлагао велики продор кроз Чешку, да би се изоловале француске снаге у северној Немачкој. Велики део аустријске војске је већ био концентрисан тамо, тако да је то изгледало као природна операција. Војни савет се није слагао јер би Дунав разбио снаге надвојводе Карла и његовога брата надвојводе Јохана. Предложили су да главни напад буде јужно од Дунава, да могу да одржавају сигурнију комуникацију са Бечом. Тако је и било. По аустријском плану бохемски 1. корпус од 38.000 војника и 2. корпус од 20.000 војника требало је да нападну Ратисбон са Бохемских планина. Аустријски центар и резерва од 66.000 војника је требало да напредује са истим циљем кроз Шардинг. Лево крило од 5. 6. и 2. резервнога корпуса од 61.000 војника требало је да се креће према Ландшуту и требало је да штите крило.
Француске припреме Наполеон није био потпуно сигуран о аустријским плановима и намерама. У то време је био у Паризу и одатле је саветовао Луја Бертјеа о распореду снага и концентрацији. Његове грубе идеје су биле да долина Дунава поново буде главни театар операција, као што је било 1805. Осим тога настојао је спречити могућу инвазију северне Италије снагама под командом Ежена Боарнеа и маршала Мармона. Лоши обавештајни подаци су Наполеону давали утисак да ће главни удар бити северно од Дунава, Попслао је Бертијеу писмо 30. марта у коме је објашњавао намеру да се концентрише 140.000 војника у близини Ратисбона. Погрешне представе о аустријском начину размишљања угрозиле су француску војску.
Аустрија прва удара десно|мини|250п|Општа ситуација од 17. априла до 19. априла. Аустријанци се крећу према стратешком граду Ратисбону у нади да ће напасти изоловани француски 3. корпус У рано јутро 10. априла 1809. водећи делови аустријске војске су прешли Ин и напали су Баварску. Лоши путеви и ледена киша заустављали су аустријско напредовање у првој седмици, а супротстављене баварске снаге су се постепено повлачиле. Аустријски напад се десио седам дана пре Наполеонових очекивања, а изостанак Бертијеове улоге постао је још критичнији. Бертије се показао као неспособан командант на терену, а још је горе било што је неколико порука из Париза дошло са закашњењем, а биле су и лоше протумачене. Наполеон је писао Бертијеу да се на аустријски напад пре 15. априла треба одговорити концентрацијом француских снага око Донауверта и Аугзбурга. Бертије се фокусирао на реченицу, која је говорила да Даву постави 3. корпус око Ратисбона, тако да је наредио Давуу да се врати у Ратисбон, иако су тамо Аустријанци стварали велики притисак.
Француска армија се налазила у опасној позицији. Два крила су била удаљена око , а били су повезани само танким кордоном баварске војске. Аустријска претходница је 16. априла потиснула Баварце близу Ландшута и осигурала је добар прелаз преко Изара. Наполеон је коначно стигао 17. априла у Донауверт. Надвојвода Карло је био задовољан почетком похода и намеравао је да уништи Давууов и Лефебвров изоловани корпус. Када је Наполеон схвтио да значајне аустријске снаге прелазе преко Изара и да крећу даље преам Дунаву, инсистирао је да се цела француска армија распореди иза реке Илм у року од 48 сати у поретку батаљонских квадрата. Његова наређења су била нереалистична, јер је потценио величину војске, која је кренула на Давуов корпус. Наполеон је мислио да Аустријанци имају само један корпус преко Изара, а Аустријанци су имали 5 корпуса, који су се кретали према Ратисбону. Укупно је то било 80.000 војника. Наполеон је морао да брзо учини нешто да би спасио своје лево крило од пропасти.
Ландшут маневар мини|десно|250п|Ландшут маневар и избацивање аустријске војске из Баварске