Српска култура односи се на културу коју стварају и баштине Срби, народ који претежно живи у Србији и осталим државама Југоисточне Европе као и широм света.
На српску културу значајан утицај имали су Источноримско и Османско царство као и руски и германски културни утицаји. Одлика српске културе је широка територијална распрострањеност, што је доводило до додира и утицаја од и ка разним културама суседних народа, са изузетком Албанаца. Српска култура је имала утицај на остале земље Балкана, а у неким случајевима и на цео свет. Она се испољавала на бројним подручјима људске делатности, а укључује музику, књижевност, филм, фотографију, ликовну и примењену уметност, перформанс, као и дизајн и савремене медије.
Историја thumb|Потрет највећег задужбинара српског средњег века, краља Стефана Милутина, из Краљеве цркве у Студеници Источноримско царство је имало велики утицај на српску културу. Срби су у 7. веку формирали независну државу. Православни мисионари су током 9. века извршили свој утицај на Себе, реформисано је ћирилично писмо, са латиничним и католичким утицајима у јужним етничким крајевима. Млетачка република је у средњем веку утицала на поморске крајеве српске државе.
Српска православна црква је добила аутокефалност од Цариграда 1219. године. Папа је Стефана Првовенчаног признао за краља, чиме је започео значајни средњовековни период српске културе. Османско царство је 1459. године покорило Српску деспотовину, чиме је окончана културна и политичка ренесанса српске државе. Османлије су владале територијом и утицале на српску културу, посебно у јужним крајевима.
У међувремену, у северним крајевима, Хабзбуршка монархија се проширила на српску територију почев од краја 17. века, културолошки везујући овај део нације за средњу Европу, и Свето римско царство.
Религија thumb|Фреска Богородице у Цркви Богородице Љевишке, девастирана током албанског културоцида 2004. године Прелазак Јужних Словена из словенског паганства у хришћанство почео је почетком 7. столећа, много пре Великог раскола, расцепа између грчког православног истока и римокатоличког Запада. Срби су, у значајном броју христијанизовани за време владавине цара Ираклија (610–641). Највећи утицај су извршили православни мисионари Свети Ћирило и Методије 869. године за време Василија I, који их је послао након што је кнез Мутимир признао превласт Источноримског царства.
Након раскола, они који су живели под византијском сфером утицаја постали су православни; они који су живели под римском сфером утицаја постали су католици. За време владавине Стефана Немањића (1169–1196) српске кнежевине су уједињене у Краљевину Србију и подигнуте су многе цркве и манастири широм територија, укључујући и манастир Студеницу. Најмлађи син великог жупана, Свети Сава (рођен као Растко) постао је 1219. први самостални српски архиепископ од Цариградске васељенске патријаршије.
Касније, окупацијом Османског царства, једна група Срба је прешла на ислам. Њихови савремени потомци сматрају се припадницима горанске и бошњачке етничке групе. Српска православна црква била је најзападнији бастион источног православног хришћанства у Европи.
Током Другог светског рата Србе, који су живели на широком простору, прогањали су разни народи и нацистичке организације. Хрвати католици унутар НДХ признавали су Србе само као „Хрвате источне грчке вере“. Они су били идеолошког става, да једну трећину Срба треба побити, трећину преобратити, а последњу трећину протерати. Ово гледиште довело је до смрти најмање 700.000 Срба, Јевреја и Рома,, верског преобраћења 250.000, као и масовног протеривања.
Према попису становништва Србије из 2011. године, 6.079.396 људи (84,6%) изјаснило се као православци, пет одсто римокатолици, три одсто муслимани и један одсто протестанти.
Имена и презимена Као и код већине западних култура, детету се даје име које углавном бирају родитељи.
Народна имена су углавном српског (словенског), хришћанског (библијског), грчког и латинског порекла. Неки примери су:
Српска: Драгана, Душан, Милан, Милица, Милош, Немања, Урош, Вук Грчка: Александар, Анастасија, Анђела, Ђорђе, Јелена, Катарина, Никола, Стефан Библијска: Ана, Лазар, Лука, Јован или Иван, Марија, Марко, Матија, Михајло, Павле, Петар Латинска: Антоније, Роман, Срђан, Валентина
Већина српских презимена садржи наставак -ић. Суфикс -ић, са варијантама "-овић"/"-евић", изворно је словенски деминутив и његово значење је проширено на стварање патронимика. Тако презиме Петр(ов)ић означава "мали Петар", као и, на пример, "-сен"/"-син" у скандинавским и у мањој мери немачким и енглеским именима или уобичајени префикс Мац ("син" ) на шкотском и ирском, и О' (унук од) у ирским именима. Процењује се да се око две трећине свих српских презимена завршава на -ић, али да око 80% Срба носи презимена која се завршавају на ић. Други уобичајени суфикси презимена су -ов или -у којем је садржан словенски присвојни падежни наставак, тако да Николин син постаје Николин, Петров син Петров, а Јованов син Јованов . То су типичније за војвођанске Србе. Ова два суфикса се често комбинују. Најчешћа презимена су Марковић, Николић, Петровић, Јовановић.
Кухиња Већина људи у Србији има три оброка дневно, доручак, ручак и вечеру, при чему је ручак највећи и најважнији оброк. Међутим, традиционално се јео само ручак и вечера, а доручак је уведен у другој половини 19. века. десно|мини|200x200п|Пита сервирана уз национално пиће, ракију Традиционална српска кухиња је разноврсна и може се рећи да је мешавина европских, медитеранских и блискоисточних јела. Ћевапи који се састоје од јако зачињених мешаних пљескавица од млевеног меса на жару сматрају се националним јелом. Друга значајна јела су кољиво које се користи у верским обредима, српска салата, сарма (пуњени вински лист), пилав (пилав, блискоисточно јело слично ризоту), мусака и супа од пасуља ( пребранац ). Чесница је традиционална погача за Бадњи дан.
Велики број намирница које су лако доступне у западним супермаркетима, у Србији се често праве код куће. Ту спадају ракија (воћна ракија), слатко, џем, желе и кисела храна (посебно кисели купус, ајвар и кобасица). Иза ових избора хране могу бити економски или културни разлози. Припрема хране је снажан део српске породичне традиције.
Српски десерти су мешавина других балканских посластица и посластица пореклом из централне Србије. Међу посластицама које се обично служе су уштипци, тулумбе, крофне и палачинке. Слатко је традиционална српска посластица популарна широм Србије и може се наћи у већини српских ресторана на Балкану и у дијаспори.
Пиво се доста конзумира у Србији. Најпопуларнији брендови су Јелен и Лав Пиво. Распрострањена је и конзумација ракије. Најпопуларније су ракија од шљиве (шљивовица, симбол Шумадије) и лоза (јужна Србија). Ово је национално пиће Србије и уобичајено је у другим медитеранским земљама. Домаће вино је такође популарно. Много се конзумира и турска кафа (звана домаћа или српска кафа).
Језик Срби говоре српским језиком, који припада групи јужнословенских језика, посебно у југозападној словенској подгрупи заједно са другим српско-хрватским варијантама и словеначким. десно|мини|165x165п|Српски је једини европски језик са активном диграфијом, користећи и ћирилично и латинично писмо. На слици: Српске народне песме Вука Стефановића Караџића, 1841. г. Српски језик има више дијалеката, стандардни језик је заснован на штокавском дијалекту.
Службени је језик у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. У Мађарској, Словачкој, Хрватској, Северној Македонији и Румунији, то је регионално признат мањински језик.
Постоје и историјске варијанте српског језика, односно старосрпски и славеносрпски, спој црквенословенског, руског и српског. мини|Јован Стерија Поповић, драмски писац, песник, драматург и оснивач више институција културе, попут Народног музеја Србије Српски је једини европски језик са активном диграфијом, користећи и ћирилично и латинично писмо. Српску ћирилицу је 1814. године осмислио Вук Караџић, који је створио писмо на фонемским принципима. Латиница која се користи за српски је верзија Људевита Гаја коју деле сви југозападни словенски језици.
Позајмљенице у српском језику су углавном из турског, немачког и италијанског; речи мађарског порекла присутне су углавном на северу а грчке речи су углавном везане за цркву.
Две српске речи које се користе у многим светским језицима су вампир и паприка. Шљивовица и ћевапчићи су српске речи које су се прошириле заједно са српском храном/пићем на коју се односе. Вампир је ушао у већину западноевропских језика кроз текстове на немачком почетком 18 века и од тада се проширио широм света.
Књижевност Већина средњовековне српске литературе била је о религиозним темама. Писана су разна јеванђеља, псалтири, месецослови, хагиографије, есеји и беседе оснивача Српске православне цркве. Крајем 12 века настала су два најзначајнија дела српске средњовековне књижевности — Мирослављево јеванђеље (заштићен од стране Унеско) и Вуканово јеванђеље, које комбинује руком писане библијске текстове са сликаним иницијалима и малим сликама. Српска епска поезија била је централни део средњовековне српске књижевности засноване на историјским догађајима као што је Косовска битка.
Значајни барокни аутори су Андрија Змајевић, Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић и Захарије Орфелин. Доситеј Обрадовић је најистакнутија књижевна личност доба просвећености, док је најистакнутији класицистички писац Јован Стерија Поповић, иако његова дела садрже и елементе романтизма.
Савремена српска књижевност почиње збиркама народних песама Вука Караџића у 19. века, и списи песника Његоша и Бранка Радичевића. Први истакнутији представник српске књижевности у 20. века је Јован Скерлић, он је помогао да се српски писци упознају са књижевним модернизмом и био је најистакнутији књижевни критичар свог периода.
У 20. веку српска књижевност цвета и јавља се безброј младих и талентованих писаца. Најпознатији аутори су Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Борислав Пекић, Данило Киш, Милорад Павић, Давид Албахари, Миодраг Булатовић, Добрица Ћосић, Зоран Живковић између осталих. Јелена Димитријевић и Исидора Секулић су две почетком 20 века књижевнице; Светлана Велмар Јанковић је била најпознатија романописац средином 20. и почетком 21. века. Иво Андрић добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године. Милорад Павић је један од најпризнатијих српских писаца, посебно по свом Хазарском речнику, који је преведен на 38 језика.
Традиција и обичаји Код Словена и православних хришћана само Срби имају обичај крсне славе. Свака породица има једног свеца заштитника кога поштују на свој празник. За разлику од већине обичаја који су заједнички за све, свака породица слави своју крсну славу која се сматра заштитником породице и молитељем пред Богом. Слава се преноси углавном, али не искључиво, са оца на сина. (Ако породица нема сина, а ћерка остане у родитељском дому, а муж усели, слави се њена слава, а не његова). Свако домаћинство слави само једног светитеља, па се ова прилика окупља и цела породица.
Крсна слава, српски православни заштитник Кумство Побратимство, крвно братство Српске божићне традиције Бадњак (српски), Божићна традиција Српска епска поезија, Епска поезија Чувари Христовог гроба је верско/културна пракса чувања представе Христовог гроба на Велики петак у Цркви Светог Николе од стране српских православних становника града Врлике.
Срби су веома породично оријентисано друштво, што јасно показује поглед на српски речник и богатство њихове терминологије везане за сродство.
Традиционална игра је коло, које је уобичајено код Срба, Црногораца и Македонаца. То је групни плес, у којем се група људи (обично неколико десетина, најмање троје) држе једни друге за руке или око струка плешући, формирајући круг (отуда и назив), полукруг или спиралу. У Црној Гори се зове Оро.