Мартовски пуч јесте државни удар спроведен 27. марта 1941. у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији, којим је са власти збачено трочлано краљевско намјесништво предвођено кнезом Павлом Карађорђевићем, а власт је предата малољетном краљу Петру II Карађорђевићу. Пуч је планирала и извела група прозападно оријентисаних српских официра Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (ЈКРВ), коју је формално предводио армијски генерал војног ваздухопловства Душан Симовић, који је био повезан са неколико завјера од 1938. па надаље. Главни организатори пуча били су бригадни генерал војног ваздухопловства Боривоје Мирковић, мајор Живан Кнежевић из Краљеве гарде и његов брат Радоје Кнежевић. Поред Радоја Кнежевића, за пуч су вјероватно знале и неке цивилне вође прије самог покретања и кренули су да га подрже, али нису били међу организаторима. Сам Петар II је био изненађен државним ударом и први пут је на радију чуо изјаву о свом пунољетству.
Комунистичка партија Југославије није играла никакву улогу у државном удару, иако је дала значајан допринос масовним уличним протестима у многим градовима у којима је јавност подржала државни удар. Пуч је био успјешан и смијенио је трочлано краљевско намјесништво — кнеза Павла, Раденка Станковића и Иву Перовића — и владу Драгише Цветковића. Два два прије свргавања, Цветковићева влада је потписала Бечки протокол о приступању Југославије Тројном пакту (Осовини). Пуч је планиран неколико мјесеци, а његово спровођење изазвало је потписивање Тројног пакта, охрабрени од британске Управе за специјалне операције.
Војни завјереници довели су на власт седамнаестогодишњег краља Петра II (кога су прогласили пунољетним да би преузео пријесто) и образовали слабу и подијељену владу националног јединства са Симовићем као предсједником владе и Влатком Мачеком и Слободаном Јовановићем као потпредсједницима. Пуч је непосредно довео до осовинске инвазије на Југославију у априлу 1941. године. Важност пуча и накнадне инвазије у одлагању Операције Барбароса, осовинске инвазије на Совјетски Савез (почела 22. јуна 1941) и даље је упитна. Војни историчар Мартин ван Кревелд је 1972. одбацио ту идеју, тврдећи да је инвазија на Југославију заправо помогла и убрзала цјелокупну Балканску кампању, а да су други фактори одредили датум почетка Операције Барбароса. С друге стране, налази објављени 2013. довели до тврдњи да је инвазија на Југославију донекле допринијела одлагању покретања Операције Барбароса.
Позадина Краљевина Југославија, која је успостављена као Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца 1918, обухватала је разне националне и религијске групе са различитим историјским поријеклом. Међу њима су били Срби, Хрвати, Словенци, босански муслимани и Албанци. Свака национална група била је снажно повезана са једном од три доминантне религије: православље (Срби), католицизам (Хрвати и Словенци) и ислам (босански муслимани и Албанци).
Према професору економије и историчару Јози Томашевићу, Југославија је била политички слаба од тренутка свог настанка и остала је таква и у међуратном периоду углавном због „ригидног система централизма” наметнутог Видовданским уставом који је био наклоњеним Србима, чврсте повезаности између сваке националне групе и њене доминантне религије и неуједначеног економског развоја. Конкретно, религијски примат Српске православне цркве у националним пословима и дискриминација католика и муслимана појачали су незадовољство несрпског становништва владајућим групама у којима су преовладавали Срби и које су контролисале покровитељство и именовања у влади, а третирали несрбе као грађане другог реда. Овај централизовани систем је произашао из српске војне снаге и хрватске непопустљивости, а одржавало га је хрватско неангажовање, прекомјерна заступљеност Срба, корупција и недостатак дисциплине у политичким странкама. Овакво стање је првобитно одржавано подривањем демократског система власти путем политичког мита. Доминација српских владајућих елита над остатком Југославије значила је да земља никада није била консолидована у политичком смислу, па стога никада није била у стању да се позабави друштвеним и економским изазовима са којима се суочавала.
Политиколог Сабрина Рамет види нефункционалност и недостатак легитимитета режима као разлог због којих је државна унутрашња политика постала етнички поларизована, што је феномен који се у Југославији назива „национално питање”. Неуспјех у успостављању владавине права, заштити индивидуална права, изградњи толеранције и једнакости и гарантовању неутралности државе у питањима која се односе на религију, језик и културу допринијели су овој нелегитимности и нестабилност.
мини|десно|Бановине Краљевине Југославије, управне јединице државе од 1929. године.
Краљ Александар је 1929. укинуо грађанску демократију и увео краљевску диктатуру, којом је покушао да разбије етничке подјеле у држави на различите начине, укључујући стварање бановина заснованих на географским критеријуму, а не на традиционалним регијама. Постојала је значајна опозиција овом потезу, са српским и словеначким опозиционим странкама и личностима које су се залагале за подјелу државе на шест етнички заснованих административних јединица. До 1933, незадовољство у Савској бановини са већинским хрватским становништвом прерасло је у потпуни грађански неред, чему се режим супротставио низом атентата, покушаја атентата и хапшења кључних хрватских опозиционих личности, укључујући лидера Хрватске сељачке странке Влатка Мачека. Када је краља Александра 1934. у Марсељу убио бугарски атентатор Владо Черноземски повезан са хрватским усташама, његов рођак кнез Павле је постављен на чело тројног намјесништва заједно са сенатором Раденком Станковићем и баном Савске бановине Ивом Перовићем. Намјесништво је владало у име Александровог једанаестогодишњег сина, краља Петра, али је најважнији члан намјесништва био кнез Павле. Иако је кнез Павле био либералнији од свог рођака, диктатура се није прекидала. Диктатура је дозволила држави да слиједи досљедну инострану политику, али Југославији је био потребан мир у кући како би осигурала мир са својим сусједима, који су сви имали иредентистичке тежње ка њеној територији.
Инострана политика Југославије током међуратног периода Од 1920, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је преговарала о стварању Мале Антате са Румунијом и Чехословачком, суочена са мађарским претензијама ка својој територији и након деценије билатералних споразума, формализована је аранжмане 1933. године. Сљедеће године је услиједио Балкански пакт Југославије, Грчке, Румуније и Турске, с циљем да осујети бугарске претензије. Током овог периода, југословенска влада је настојала да остане у добрим односима са Француском, сматрајући је гарантом европских мировних уговора. То је формализовано Уговором о пријатељству из 1927. године. С овим аранжманима, Италија је представљала највећи проблем за Југославију, финансирајући антијугословенску Унутрашњу македонску револуционарну организацију (ВМРО) која је заговарала бугарски иредентизам. Покушаји краља Александра да преговора са италијанским дучеом Бенитом Мусолинијем били су безуспјешни, а послије атентата на Александра, на том фронту се све до 1937. није догодило ништа значајно. Послије Александрове смрти, Југославија је изолована и војно и дипломатски, а посегнула је за француском помоћи у њеним билатералним односима са Италијом. Именовањем Милана Стојадиновића за предсједника владе 1935, Њемачка и Југославија су се зближиле. Трговински односи обје земље су се знатно развили, а Њемачка је постала најважнији трговински партнер Југославије.
Споразум Цветковић—Мачек
Кнез Павле је увидио недостатак националне солидарности и политичку слабост Југославије, а по преузимању власти је више пута покушао да преговара о политичком споразуму са Мачеком, предсједником ХСС, највеће хрватске политичке странке у Југославији. У јануару 1937. Стојадиновић се састао са Мачеком на захтјев кнеза Павла, али Стојадиновић није хтио или није могао да се ухвати у коштац са хрватским незадовољством. Аншлус 1938. довео је Њемачку на границе Југославије, а у децембру одржани су пријевремени избори. У том контексту командант Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (ЈКРВ) армијски генерал Душан Симовић био је умијешан у двије завјере државног удара почетком 1938, које су биле подстакнуте српским противљењем конкордату са Светом столицом и једну завјеру послије децембарских избора.
На југословенским парламентарним изборима у децембру 1938. Уједињена опозиција на челу са Мачеком освојила је 44,9% гласова, али због изборних правила по којима су владајуће странка добиле 40% мандата у Народној скупштини прије него што су гласови пребројани, опозиција је стекла само 67 од укупно 373 мандата. Министар просвјете Богољуб Кујунџић одржао је 3. фебруара 1939. националистички говор у Народној скупштини у коме је изјавио да ће „српска политика увијек бити политика овог дома и ове владе”. Предсједник Југословенске муслиманске организације (ЈМО) Мехмед Спахо тражио је од Стојадиновића да демантује изјаву, али то није урадио. По налогу предсједника Сената Антона Корошеца и предсједника Словеначке народне странке, исте вечери је пет министара поднијело оставке, међу којима и Корошец. Остали су били Спахо, Џафер Куленовић, Франц Сној и Драгиша Цветковић.
Стојадиновић је тражио овлашћење од кнеза Павла да образује нови кабинет, али је Коршец као предсједник Сената савјетовао кнеза да образује нову владу под Цветковићем. Кнез Павле је разријешио Стојадиновића и на његово мјесто поставио Цветковића, уз наређење да се договори са Мачеком. Док су ови преговори били у току, Италија је извршила инвазију на Албанију. У августу 1939. закључен је споразум Цветковић—Мачек о стварању Бановине Хрватске, која је требало да буде релативно аутономна политичка јединица у оквиру Југославије. Хрватски сепаратисти су сматрали да споразум није испунио очекивања, а многи Срби су сматрали да је дао и превише власти Хрватима. Цветковићем кабинет је образован након постизања споразума и био одлучно против Осовине, али је остао у пријатељским односима са Њемачком, чинило га је пет чланова ХСС-а, а Мачек је био потпредсједник владе. Генерал Милан Недић био је министар војске и морнарице. Послије избијања Другог свјетског рата у септембру 1939, њемачки притисак на владу је резултирао средином 1940. оставком министра унутрашњих послова Станоја Михалџића, који је организовао прикривене противосовинске дјелатности. У октобру 1940, Симовићу су се поново обратили завјереници који су планирали државни удар, али није био заинтересован. Од избијања рата британска дипломатија се фокусирала на одржавање неутралности Југославије, за коју је амбасадор Роналд Јан Кембел очигледно вјеровао да је још увијек могућа.
Раст притиска
Пуч мини|Ваздухопловни армијски генерал Душан Симовић, који је 27. марта 1941. државним ударом збацио владу кнеза Павла Карађорђевића и постао председник владе Краљевине Југославије. мини|лево|150п|Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду.Рехабилитован један од организатора пуча 27. марта 1941. године, Нада Ковачевић, Политика, 24. јануар 2009. мини|И Неготинци су 27. марта 1941. исказали своју вољу