Алија ибн Еби Талиб (; око 600 – 661. н. е.) био је четврти праведни калиф који је владао од 656. н. е. до своје погибије 661. године, као и први шиитски имам. Био је брат од тетке и зет исламског пророка Мухамеда. Рођен од оца Ебу Талиба ибн Абд ел-Муталиба и мајке Фатиме бинт Есад, Алија је одрастао у дому свог брата од тетке Мухамеда и међу првима је прихватио његова учења.
Алија је одиграо кључну улогу у раним годинама ислама када су муслимани били жестоко прогањани у Меки. Након сеобе () у Медину 622. године, Мухамед је дао своју кћер Фатиму Алији за жену и заклео се на побратимство с њим. Алија је у том периоду служио као Мухамедов секретар и заменик, и био је барјактар његове војске. Бројне Мухамедове изреке величају Алију, од којих је најконтроверзнија изречена 632. године на Гадир Хуму: „Коме сам ја , томе је и Али .“ Тумачење полисемичне арапске речи је спорно: за шиитске муслимане, Мухамед је тиме пренео свој верски и политички ауторитет на Алију, док сунитски муслимани ово сматрају пуком изјавом о пријатељству и блискости. Када је Мухамед умро исте године, група муслимана се састала у Алијином одсуству и прогласила Ебу Бекра () за свог вођу. Алија је касније одустао од својих претензија на вођство и повукао се из јавног живота током владавине Ебу Бекра и његовог наследника, Омера (). Иако је његов савет повремено тражен, сукоби између Алије и прва двојица калифа оличены су у његовом одбијању да следи њихове праксе. Ово одбијање је коштало Алију калифата у корист Османа (), кога је изборни савет именовао за Омеровог наследника. Алија је такође био веома критичан према Осману, кога су нашироко оптуживали за непотизам и корупцију. Ипак, Алија је често посредовао између калифа и покрајинских дисидената, огорчених Османовом политиком.
Након Османовог убиства у јуну 656. године, Алија је изабран за калифа у Медини. Одмах се суочио са две одвојене побуне да се освети Осман: тријумвират Талхе, Зубејра, обојице Мухамедових другова, и његове удовице Аише заузео је Басру у Ираку, али их је Алија поразио у Бици камиле 656. године. На другом месту, Муавија, кога је Алија сменио са места намесника Сирије, борио се против Алије у нерешеној Бици код Сифина 657. године, која је окончана неуспешним арбитражним процесом, што је отуђило неке од Алијиних присталица. Они су формирали хариџите, који су касније терорисали јавност и које је Алија сломио у Бици код Нахравана 658. године. Алију је 661. године убио хариџитски дисидент Ибн Мулџам, што је отворило пут Муавији да преузме власт и оснује династички Омејадски калифат.
Алија је поштован због своје храбрости, поштења, непоколебљиве оданости исламу, великодушности и једнаког опхођења према свим муслиманима. За своје поштоваоце, он је тако постао архетип некорумпираног ислама и преисламског витештва. Сунитски муслимани га сматрају последњим од () калифа, док га шиитски муслимани поштују као свог првог имама и законитог верског и политичког наследника Мухамеда. Каже се да је Алијино место одмах до Мухамеда у шиитској муслиманској култури. Алијина гробница у Наџафу, у Ираку, главно је одредиште шиитских ходочашћа. Алијино наслеђе је сакупљено и проучава се у бројним књигама, од којих је најпознатија .
Историјска поузданост
Откривање Алијиног унутрашњег света је веома важно за верске групе попут шиита и алавита; слично томе, представљање његове чисте и непреувеличане приче као праведног калифа је историјски значајно. Међутим, овај период је археолошки сиромашан и углавном се састоји од усмених традиција све до успона Абасида. мини|Кованице у сасанидском стилу из периода Праведног калифата, садрже полумесец-звезду, жртвеник ватре, приказе Хозроја II, и арапски бисмиллах на маргини). За разлику од познатих историјских личности попут Ибн Зубејра и Муавије I, не постоје кованице исковане у име ових калифа које би биле доказ политичке превласти.
О Алији је много писано у исламској литератури, одмах после Мухамеда. Међутим, изреке и приче које му се приписују представљају компилације настале неколико векова након његовог времена. На пример, је најпознатија збирка проповеди, писама и изрека која се приписује Алији, а заслужан је ел-Шериф ел-Ради (). Критичари хадиса наглашавају да су, између осталог, најчешћи облици измишљених хадиса они политичке природе, што укључује величање (фадаил) будућих калифа и имама (имами у шиизму такође поседују политичке идентитете), осуду ривала, или упозорења која пружају јасне информације о будућим догађајима и превратима (Vaticinium ex eventu). Неоспорне празнине између историјског идентитета појединаца и њиховог наративно-имагинарног идентитета и живота стоје пред историчарима као неспорне реалности. Ови идентитети су понекад натприродне личности, којима се или њиховим представницима (имамима, кутбовима, шеицима) приписују невидљиве моћи, укључујући посебне инспирације и детаљно знање о будућности (књиге невидљивог), изузетна харизма изнад људских границаТоком свог Вазнесења, Мухамед је доживео и видео такве ствари у вези са Алијом да је по повратку рекао Алији: „Алија, да нисам својим очима видео твоје рођење и својим рукама те загрлио, поверовао бих да си Бог.“ Literatur: Hadji Bektach: Un Mythe Et Ses Avatars: Genhse Et Evolution Du Soufisme Populaire En Turquie; Brill Academic Pub, 1998; , Cem Kirklar auf S. 17–24, S. 51, S. 227–236 - (französisch) до те мере да уређују универзум за њих (залазак сунца се одлаже ради Алијине молитве"The narration was considered as fabricated (mawdu) by scholars such as Ali ibn al-Madini, Ahmad ibn Hanbal, Ibn al-Jawzi, Ibn Taymiyyah, al-Zahabi, Ibn Kathir, Ibn Qayyim al-Jawziyya and Muhammad Nasiruddin al-Albani. Scholars such as Ahmad ibn Salih al-Misri, Tahawi, Qaḍi Iyaz, Sibt ibn al-Jawzi, Mogultay ibn Kilic, al-Haythami, Abu Zur’a al-Iraqi, Ibn Hajar, al-Ayni, al-Suyuti, Sahawi, Ali al-Qari, Munawi, al-Ajluni, and al-Qasimi regarded the hadith as sabit." https://dergipark.org.tr/en/download/article-file/3290781), и помоћ у великим кризама („помози ми Мухамеде, помози ми Алија“).
Ограничени археолошки докази сугеришу да у периоду праведних калифа није постојао јасан исламски идентитетПод омејадским калифом ʿАбд ел-Маликом ибн Марваном, саграђена је Купола на стени у Јерусалиму (691–692). Тамо се реч Ислам појављује по први пут. До тог тренутка муслимани су себе називали једноставно „верници“, а кованице су исковане у арапском царству показивале хришћанске симболе. Ибн Марван такође игра главну улогу у преради куранског текста. Види: Patricia Crone / Michael Cook: Hagarism (1977) p. 29; Yehuda D. Nevo: Crossroads to Islam: The Origins of the Arab Religion and the Arab State (2003) pp. 410-413; Karl-Heinz Ohlig (Hrsg.): Der frühe Islam. Eine historisch-kritische Rekonstruktion anhand zeitgenössischer Quellen (2007) pp. 336 ff. и да су његова рана освајања вероватно била секуларна арапска експанзија, а не верски вођена исламска експанзија. Експанзија нити је присиљавала становништво на прелазак у ислам нити је тлачила немуслиманско становништво.Robert G. Hoyland: In God's Path. The Arab Conquests and the Creation of an Islamic Empire (2015)
Нова историјска истраживања су довела у питање класичне приказе географског порекла и историје ислама. Штавише, неки истраживачи, попут Фолкера Попа, сматрају имена попут Али (узвишени) и Мухамед не именима већ титулама.
Рођење и рани живот
мини|Алија у илустрованом примерку турске епике Сијер-и Неби По традицији, Алија је рођен од оца Ебу Талиба ибн Абд ел-Муталиба и мајке Фатима бинт Есад око 600. н. е., могуће 13. раџаба, што је прилика коју шиитски муслимани славе сваке године. Алија је можда био и једина особа која је рођена унутар Кабе, најсветијег места ислама, које се налази у Меки. Алијин отац је био водећи члан Бану Хашима, клана унутар меканског племена Курејш. Међутим, савремени историчари не прихватају генеалогије из преисламског и раноисламског периода као проверљиве информације. Генеалогије су биле усмени производи културе ајам (Дани Арапа), која је успостављена у бедуинским и полу-бедуинским арапским заједницама, као део других традиционалних наративних форми заснованих на племенском хвалисању. Овај облик преношења је онај у коме се наративи преносе на флексибилан начин, преобликују се према друштвеним очекивањима присутним у сваком извођењу и интеракцији између приповедача и слушаоца. Према традицији, Ебу Талиб је одгајао свог братанца Мухамеда, чији су родитељи умрли, а касније, када је Ебу Талиб осиромашио, Мухамед се обогатио женидбом са Хатиџом, богатом женом. Стога је Алија дошао под старатељство Мухамеда и његове жене Хатиџе када је имао око пет година.
Са око једанаест година, Алија је био међу првима који су прихватили Мухамедова учења и исповедили ислам. Алија је то учинио или после Хатиџе или после Хатиџе и Мухамедовог наследника, Ебу Бекра. Иако је тачан редослед овде предмет расправе међу шиитским и сунитским учењацима, најранији извори стављају Алију испред Ебу Бекра. Мухамедов позив на ислам у Меки трајао је од 610. до 622. године, током којег је Алија марљиво подржавао малу муслиманску заједницу, посебно сиромашне. Неке три године након своје прве објаве, Мухамед је окупио своје рођаке на гозбу, позвао их у ислам и затражио њихову помоћ. Са око четрнаест година, Алија је био једини присутни рођак који је понудио своју подршку, након чега је Мухамед рекао својим гостима да је Алија његов брат и наследник, према сунитском историчару ел-Табарију (). Шиитско тумачење ове епизоде је да је Мухамед већ тада одредио Алију за свог наследника.
Мухамедово дружење
Када је 622. године добио дојаву о завери за убиство, Мухамед је побегао у Јасриб, данас познат као Медина, али је Алија остао као његов мамац. То што је Алија ризиковао свој живот за Мухамеда се сматра разлогом за објаву Куранског одломка: „А има људи који се жртвују да би се Алаху удовољили.“ Ова сеоба означава почетак исламског календара (АХ). Алија је такође побегао из Меке након што је вратио добра која су тамо била поверена Мухамеду. Касније у Медини, Мухамед је изабрао Алију за свог брата када је упаривао муслимане за побратимства. Око 623–625. године, Мухамед је дао своју кћер Фатиму Алији за жену, у то време старог око двадесет две године. Мухамед је раније одбио брачне понуде за Фатиму од неких својих другова, посебно Ебу Бекра и Омера.
Догађај
мини|Мухамед и Алија, лист из персијске епике из петнаестог века Хавараннама
Изасланство хришћана из Наџрана, који се налази у Јужној Арабији, стигло је у Медину око 632. године и уговорило мировни споразум са Мухамедом. Изасланици су такође расправљали са Мухамедом о природи Исуса, људској или божанској. За ову епизоду се везује стих 3:61 Курана, који упућује Мухамеда да изазове своје противнике на (), можда када је њихова расправа дошла до мртве тачке. Иако се изасланство на крају повукло од изазова, Мухамед се појавио за прилику , у пратњи Алије, своје жене Фатиме и њихова два сина, Хасана и Хусејна. Укључивање ово четворо од стране Мухамеда у ритуал, као његових сведока и јемаца, вероватно је подигло њихов верски ранг унутар заједнице. Ако се реч 'ми сами' у стиху односи на Алију и Мухамеда, како тврде шиитски аутори, онда први природно ужива сличан верски ауторитет у Курану као и други.мини|Најгорњи арапски текст гласи: „Нема делије осим Алије и нема мача осим Зулфикара“
Политичка каријера У Медини, Алија је деловао као Мухамедов секретар и заменик. Такође је био један од писара задужених за бележење Курана. Године 628. Алија је записао услове Споразума на Худајбији, мировног уговора између муслимана и меканских многобожаца. Године 630. божанска наређења су подстакла Мухамеда да замени Ебу Бекра Алијом за кључну куранску објаву у Меки, према канонском сунитском извору . Алија је такође помогао да Освајање Меке 630. године прође без крвопролића и касније је уништио идоле у Каби. Године 631. Алија је послат да проповеда ислам у Јемену, услед чега су Хамданиди мирно прешли у ислам. Алија је такође мирно решио крвну освету између муслимана и Бену Џадиме.
Војна каријера