Јероним (; ; ; око 342–347. – 30. септембар 420), такође познат и као Јероним Стридонски, био је ранохришћански свештеник, исповедник, теолог, преводилац и историчар; општепознат је као Свети Јероним.

Најпознатији је по свом преводу Библије на латински језик (превод који је постао познат као Вулгата) и својим коментарима целе Библије. Јероним је настојао да створи превод Старог завета заснованог на хебрејској верзији, уместо на Септуагинти, како су то чинили ранији латински библијски преводи. Његов списак дела је опсежан. Поред библијских радова, писао је полемичке и историјске есеје, увек из теолошке перспективе.

Јероним је био познат по својим учењима о хришћанском моралном животу, посебно о оном у космополитским центрима као што је Рим. Често се усредсређивао на животе жена и указивао како би жена одана Исусу требало да живи. Ова усредсређеност проистекла је из његових блиских покровитељских односа са неколико угледних женских аскета које су биле чланице имућних сенаторских породица.

Јероним је признат као светац и, заједно са Амвросијем, Августином Хипонским и папом Гргуром Великим, као један од четири велика латинска црквена оца од стране Католичке цркве. Такође је признат као светац у Православној цркви, Лутеранској цркви и Англиканској заједници. Његов празник је 30. септембра (грегоријански календар).

Младост Еузебије Софроније Хијероним рођен је у Стридону око 342–347. године. Био је илирског порекла. Крштен је тек око 360–369. у Риму, где је отишао са својим пријатељем Бонозом Сардичким ради реторичких и филозофских студија. (Овај Боноз можда јесте, а можда и није онај исти кога Јероним помиње као свог пријатеља који је отишао да живи као пустињак на неком острву на Јадрану.) Јероним је студирао код филолога Елија Доната. Тамо је научио латински и бар мало коине грчког, мада вероватно још увек није стекао оно познавање грчке књижевности за које је касније тврдио да га је стекао као ђак.

Као студент, Јероним се упуштао у површне ескападе и сексуална експериментисања типична за студенте у Риму; прилично се лежерно препуштао, али је после тога патио од ужасних грижа савести. Да би умирио своју савест, недељом је посећивао гробнице мученика и Апостола у катакомбама. Ово искуство га је подсећало на страхоте Пакла:

Често бих се затицао како улазим у оне крипте, дубоко укопане у земљу, чији су зидови са обе стране били обложени телима мртвих, где је све било тако мрачно да се готово чинило да су се испуниле речи Псалмисте: „Нека живи сиђу у пакао”. Ту и тамо, светлост, која није улазила кроз прозоре, већ се процеђивала одозго кроз отворе, ублажавала је ужас таме. Али опет, чим бисте се опрезно кренули напред, црна ноћ би се склопила около, и на памет би ми пао Вергилијев стих: "Horror ubique animos, simul ipsa silentia terrent".

Цитат из Вергилија у преводу гласи: „Са свих страна ужас се ширио; сама тишина је уливала страх у душу”.

Преобраћење у хришћанство мини|лево|upright|Свети Јероним у својој радној соби (1480), Доменико Гирландајо

Иако се у почетку плашио хришћанства, на крају се обратио.

мини|upright=1.17|Свети Јероним у Нирнбершкој хроници (1493) Обузет жељом за животом у аскетској покаји, Јероним је на неко време отишао у пустињу Халкиду, југоисточно од Антиохије, познату као „Сиријска Тебаида” због броја пустињака (еремита) који су је насељавали. Чини се да је током овог периода нашао времена за студирање и писање. Направио је свој први покушај да научи хебрејски језик под руководством једног преобраћеног Јеврејина; и чини се да је био у преписци са јеврејским хришћанима у Антиохији. Отприлике у то време, преписао је за себе једно хебрејско јеванђеље, од којег су фрагменти сачувани у његовим белешкама. Данас је познато као Јеванђеље по Јеврејима, које су Назореји сматрали правим Јеванђељем по Матеју. Јероним је делове овог хебрејског јеванђеља превео на грчки.

мини|Св. Јероним у пустињи, Ђовани Белини (1505)

Служба у Риму мини|upright|Свети Јероним у својој радној соби, 1451, Антонио да Фабриано II, приказује прибор за писање, свитке и рукописе који сведоче о Јеронимовим научним интересовањима. мини|Свети Јероним у својој радној соби, Николо Антонио Колантонио око 1445–46, приказује Јеронима како вади трн из лавље шапе.

Као штићеник папе Дамаса I, Јерониму су додељене дужности у Риму, и он је предузео ревизију Vetus Latina јеванђеља засновану на грчким рукописима. Такође је ажурирао Псалтир који садржи Књигу псалама која је тада била у употреби у Риму, на основу Септуагинте.

У својим посланицама показује да је био окружен женама и с њима у блиским односима; процењује се да је 40% његових посланица било упућено особама женског пола, због чега је у то време био критикован.D. Ruiz Bueno. (1962). Cartas de S. Jerónimo, 2 vols. Madrid.Epistle 45,2-3; 54,2; 65,1; 127,5.

Чак и у његово време, Јероним је забележио Порфиријеву оптужбу да хришћанске заједнице воде жене и да наклоност дама одлучује о томе ко може приступити свештеничком достојанству.

У Риму, Јероним је био окружен кругом доброродних и високообразованих жена, укључујући и неке из најплеменитијих патрицијских породица. Међу овим женама биле су удовице Леа, Марцела, и Павла, и Павлине кћери Блезила и Еустохија. Последична склоност ових жена ка монашком животу, далеко од попустљиве разблудности у Риму, и његова нештедимична критика световног клира у Риму, донели су му растуће непријатељство међу римским клиром и њиховим присталицама. Убрзо након смрти његовог заштитника папе Дамаса I 10. децембра 384. године, Јероним је био принуђен да напусти свој положај у Риму након што је римски клир покренуо истрагу о наводима да је имао неприкладан однос са удовицом Павлом. Ипак, његови списи били су веома цењени од стране жена које су покушавале да одрже завете да постану заветоване девице. Његова писма су се нашироко читала и распростирала широм хришћанског царства, и из његовог писања је јасно да је знао да ове девичанске жене нису била његова једина публика.

Додатно, Јеронимова осуда Блезилиног хедонистичког начина живота у Риму навела ју је да усвоји аскетске праксе, али оне су утицале на њено здравље и погоршале њену физичку слабост до те мере да је умрла само четири месеца након што је почела да следи његова упутства; велики део римског становништва био је огорчен што је Јероним, по њиховом мишљењу, тако проузроковао прерану смрт тако живахне младе жене. Додатно, његово инсистирање Павли да Блезилу не треба оплакивати и жалбе да је њена туга била претерана, сматрани су безосећајним, што је додатно поларизовало римско јавно мњење против њега.

Научни радови Превод Библије (382–405) мини|Свети Јероним пише, Каравађо, 1607, Конкатедрала Светог Јована, Валета, Малта

Јероним је био научник у време када је бити научник подразумевало течно познавање грчког. Знао је понешто хебрејског када је започео свој преводилачки пројекат, али се преселио у Јерусалим како би ојачао своје разумевање јеврејских коментара Светог писма. Богата римска аристократкиња, Павла, финансирала је Јеронимов боравак у манастиру у оближњем граду Витлејему, где се настанио поред Цркве Рођења – изграђене пола века раније по наређењу цара Константина на месту за које се веровало да је место Исусовог рођења – и тамо је довршио свој превод.

Започео је 382. године исправљањем постојеће латинске верзије Новог завета, општепознате као Vetus Latina. До 390. године окренуо се превођењу Хебрејске Библије са оригиналног хебрејског, након што је претходно превео делове са Септуагинте која је потекла из Александрије. Веровао је да је главни ток рабинског јудаизма одбацио Септуагинту као неважеће јеврејске библијске текстове због онога што се сматрало погрешним преводима, заједно са њеним хеленистичким јеретичким елементима. Завршио је ово дело до 405. године.

Пре Јеронимове Вулгате, сви латински преводи Старог завета били су засновани на Септуагинти, а не на хебрејском. Јеронимова одлука да користи хебрејски текст уместо раније преведене Септуагинте била је против савета већине других хришћана, укључујући Августина, који је сматрао да је Септуагинта инспирисана. Неки савремени научници верују да је грчка Хексапла главни извор за Јеронимов „iuxta Hebraeos” (тј. „блиско Јеврејима”, „непосредно следећи Јевреје”) превод Старог завета.Pierre Nautin 1986, "Hieronymus",Theologische Realenzyklopädie, Vol. 15, Walter de Gruyter, Berlin & New York, pp. 304–15 [309–10]. Поједини научници су изражавали сумњу у стварни квалитет Јеронимовог познавања хебрејског, међутим, детаљне студије су показале да је Јероним у значајној мери био компетентан хебраиста.

De Viris Illustribus

Између 392. и 393. године, Јероним је саставио биобиблиографију која покрива четири века првенствено хришћанских писаца од апостолског доба па до самог Јеронима. Текст је направљен по узору на раније грчке и латинске ауторе. De Viris Illustribus (О знаменитим мужевима) нашироко је циркулисао убрзо након завршетка, поставши утицајна хришћанска биографска збирка која је дефинисала канон знања.

Написано је као апологетско дело да покаже достигнућа истакнутих хришћанских аутора, укључујући и самог Јеронима, у време када се хришћанско писање сматрало инфериорним.

Библијска ономастика

Јероним је такође произвео два ономастикона која су се често налазила у каснијим Библијама све до Реформације: Liber de Nominibus Hebraicis, списак имена људи у Библији и етимологија, заснован на делу приписаном Филону и проширеном од стране Оригена; Превод и проширење Еузебијевог Ономастикона, навођење и коментарисање места поменутих у Библији.

Коментари (405–420) мини|Свети Јероним у својој радној соби, Антонело да Месина, око 1474

Наредних 15 година, све до своје смрти, Јероним је написао низ коментара на Свето писмо, често објашњавајући своје преводилачке изборе у коришћењу оригиналног хебрејског уместо сумњивих превода. Његови патристички коментари блиско су усклађени са јеврејском традицијом, и препушта се алегоријским и мистичким суптилностима на начин Филона и Александријске школе. За разлику од својих савременика, он наглашава разлику између хебрејске Библије „Апокрифа” и Hebraica veritas протоканонских књига. У својим Вулгатиним пролозима, описује неке делове књига у Септуагинти који се не налазе у хебрејском као не-канонске (назвао их је апокрифима); за Варуха, помиње по имену у свом Прологу за Јеремију и напомиње да се он нити чита нити држи међу Јеврејима, али га експлицитно не назива апокрифним или „није у канону”.

Његов Предговор књигама Самуиловим и о царевима (општепознат као Предговор са шлемом) укључује следећу изјаву: Овај предговор Светим писмима може послужити као „шлемом” увод у све књиге које преводимо са хебрејског на латински, тако да будемо сигурни да оно што се не налази на нашем списку мора бити смештено међу апокрифне списе. Мудрост, дакле, која обично носи име Соломоново, и књига Исуса, сина Сирахова, и Јудита, и Товија, и Пастир нису у канону. Прву књигу Макабејску нашао сам да је на хебрејском, друга је на грчком, што се може доказати из самог стила.

мини|upright=1.4|Јероним у пустињи, мучен сећањима на расплесане девојке, Франсиско де Сурбаран, 1639, Манастир Санта Марија де Гвадалупе

Историјски и хагиографски списи Јероним као историчар

Јеронимово најпознатије дело историографског писања била је Хроника, превод, прерада и наставак Еузебијеве Хронике. Написана у Константинопољу око 380. године, постала је утицајан текст у латинском хришћанству иако није без грешака. У својим другим делима, евоцирао је историјске догађаје и користио историју као пример и извор аргумената. Иако се Јероним бавио историјским писањем, није се сматрао обавезним правилима историчара и његов резултат у овом домену треба просуђивати у складу с тим.

Опис недостатка витамина А Следећи одломак, преузет из Јеронимове хагиографије, чини се да је најранији запис о етиологији, симптомима и лечењу тешког недостатка витамина А:

Писма мини|Свети Јероним приказан у својој радној соби у посети два анђела (Кавароци, рани 17. век)