Ђиро д’Италија () етапна је бициклистичка трка, једна од три гранд тур трке, заједно са Тур де Франсом и Вуелта а Еспањом, а сматра се другом најпрестижнијом трком на свијету, након Тур де Франса. Обично се одржава у мају, у Италији и земљама у окружењу. Први пут је одржана 1909. године са циљем да се повећа продаја часописа -{La Gazzetta dello Sport}-, а тренутно је организује компанија -{RCS Sport}-. Није одржавана само за вријеме Првог и Другог свјетског рата. Првобитно је учешће било дозвољено само Италијанима, а након што је стекла популарност, учешће је дозвољено свим возачима широм свијета. Организује се као дио -{UCI}- ворлд тура, првог степена такмичења у друмском бициклизму, тимови који учествују су ворлд тур тимови, три најбоља про тур тима за претходну сезону и тимови који добију специјалну позивницу организатора, а у -{UCI}- свјетском рангирању је у другој категорији по броју бодова који се додјељују возачима, заједно са Вуелта а Еспањом, иза Тур де Франса који је у првој категорији.
Вози се укупно 21 етапа или пролог и 20 етапа, рута је другачија сваке године, возе се обично један или ва хронометра, а иде се кроз Алпе и Доломите. Обично има два дана одмора, послије девете и етапе 15, док понекад има и три дана одмора, обично послије треће етапе када се возачи враћају у Италију из државе у којој су вожене прве три етапе.
Све етапе су одређене временом, времена возача остварена на првој етапи сабирају се са временима оствареним на свакој наредној и возач са најмањим укупним временом је лидер генералног пласмана и трке и носи розе мајицу. Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и побједника трке, додјељују се и друге класификације: класификација по поенима за спринтере, брдска класификација за брдаше, класификација за најбољег младог возача за возаче до 25 година, класификација за најагресивнијег возача и тимска класификација. Поред њих, постоје и друге мање класификације и награде. Етапне побједе такође доносе велики престиж и новчане награде и сваки тим долази са својим спринтером у циљу остваривања што више побједа.
Рекордери по броју побједа су Алфредо Бинда, Фаусто Копи и Еди Меркс, са по пет. Рекордери у класификацији по поенима су Франческо Мозер и Ђузепе Сарони који су по четири пута освојили класификацију, док је Ђино Бартали освојио брдску класификацију седам пута. Класификацију за најбољег младог возача су по два пута освојила четири возача.
Историја 1908—1909: Идеја и прва трка
мини|усправно|Луиђи Гана побједник првог Ђира.
Идеја о стварању бициклистичке трке која би била одржавана око Италије први пут је предложена када је уредник часописа -{La Gazzetta dello Sport}-, Туло Моргањи, послао телеграм власнику часописа Емилију Костамању и уреднику бициклистичког сектора Арманду Куњеу, изразивши потребу за италијанским Туром. У то вријеме, ривалски часопис, -{Corriere della Sera}-, планирао је оснивање бициклистичке трке, наком успјеха који су постигли одржавањем трке аутомобила. Моргањи је одлучио да одржи своју трку прије трке ривалског часописа, али његов часопис није имао новца. Након успјеха који је -{La Gazzetta dello Sport}- имала организовањем трка Ђиро ди Ломбардија и Милано—Санремо, власник Костамања се сложио са идејом. Дана 7. августа 1908. објавили су на насловној страни часописа да покрећу трку, која је требало да се одржи у мају 1909. Идеја за оснивање трке инспирисана је Тур де Франсом и успјехом који је часопис -{L'Auto}- остварио покретањем трке. Пошто је за организацију трке фалило 25.000 лира, консултовали су Прима Бонгранија, рачуновођу у банци Каса ди Риспармио, који је био пријатељ све тројице. Бонграни је путовао кроз Италију тражећи донације да би се трка одржала. Његов труд је био успјешан и сакупио је довољно новца да покрије оперативне трошкове. Новац који је требало да буде дат као награде, дошао је из казина у Санрему, након што их је Франческо Сгирла, бивши радник у часопису, подстакао да допринесу трци.
На дан 13. маја 1909. у 02.53 по локалном времену, 127 возача стартовало је први Ђиро, у Милану. Трка је имала осам етапа, укупно 2.448 -{km}-. Трку је завршило укупно 49 возача, а побиједио је Италијан Луиђи Гана, који је такође остварио три етапне побједе. Као награду за побједу добио је 5.325 лира, док је последњи возач у генералном пласману добио 300 лира. Директор Ђира добио је само 150 лира, 150 мање него последњепласирани возач.
1910—1953: Доминација Италијана
мини|лево|усправно|Костанте Ђирарденго, први возач који је био лидер Ђира од почетка до краја.
Од оснивања трке па све до 1950. побједници Ђира били су само Италијани. Прва трка је била толико успјешна да су организатори додали још двије етапе и 500 -{km}-. Побједника је одлучивао систем бодовања; побједник етапе је добијао један поен, другопласирани два и тако све до позиције 51. Возач који заврши на 51 месту и сви након њега добијали су 51 поен. Године 1910. Карло Галети је био лидер од друге етапе до краја. Ђиро 1911. је био први који није стартовао или се завршио у Милану, старт и финиш трке је помјерен у главни град Италије — Рим, у знак прославе 50 годишњице уједињења Италије. Побиједио је Галети, који је тако постао први возач који је два пута освојио трку.
Године 1912. укинут је индивидуални генерални пласман и уведен је генерални пласман за тимове. Сваком тиму је било дозвољено да има само по четири возача, а поени су се додјељивали на основу позиције на етапама; поени четири возача су се сабирали и тим са најмање поена је био лидер трке. Промјене у генералном пласману су изазвале критике од самог почетка. Трку је стартовало 14 тимова, а побиједио је тим Атала, који је био лидер од почетка до краја. За тим Атала су возили Гана, Галети, Еберардо Павези и Ђовани Микелето, а Гана је једини возач Атале који није завршио трку. Да се рачунао индивидуални генерални пласман, без обзира да ли по оствареном времену или поенима, Галети би освојио трку по трећи пут.
На трци 1913. је враћен индивидуални генерални пласман, а по последњи пут се рачунао по систему са поенима. На трци је први пут учествовао Костанте Ђирарденго, а освојио је Карло Оријани, који се прије почетка трке борио у Турско-италијанском рату. На трци 1914. побједника нису одлучивали поени, већ остварено вријеме. Према новом систему, сабирало се вријеме возача на свакој етапи и возач са најмањим укупним временом је био лидер трке. На трци је учествовао 81 возач, али је завршило само осам. Побиједио је Алфонсо Калцолари, који је завршио скоро два сата испред другопласираног Пјерина Албинија. Планирано је одржавање трке и 1915. али је отказана када је Италија ушла у Први свјетски рат.
Након рата, трка је поново одржана 1919. Пролазило се кроз уништене дјелове Сјеверне Италије, што је било тешко и за организаторе и за возаче. Костанте Ђирарденго је постао први возач који је био лидер Ђира од почетка до краја, побиједивши 51 минут испред Гаетана Белонија, а остварио је седам етапних побједа на десет етапа. Марсел Бојсе је постао први странац који је Ђиро завршио на подијуму, завршивши на трећем мјесту, сат и пет минута иза Ђирарденга. Године 1920. стартовало је скоро 50 возача, а завршило је само десет. Прва етапа је вожена у Швајцарској, што је био први пут да се ишло ван граница Италије. Ђирарденго је био фаворит, али је морао да напусти трку због пада на другој етапи. Трку је освојио Белони, 32 минута испред Анђела Грема, док је на трећем мјесту завршио Француз Жан Алавоан.
мини|десно|усправно|350п|Ђовани Брунеро, троструки побједник Ђира.
Ђирарденго је побиједио на прве четири етапе на трци 1921. али је током пете етапе учествовао у паду, а када је то видио Белони, одмах је напао. Ђирарденго је наставио да вози још 60 -{km}-, након чега је одустао од потјере за Белонијем и напустио трку. Белони је био нови лидер, шест секунди испред Бартоломеа Ајмоа, али је на седмој етапи Брунеро напао и преузео је вођство у генералном пласману 52 секунде испред Белонија, што му је било довољно да освоји Ђиро на последњој етапи у Милану. Године 1922. било је контроверзних ситуација између конкурената за генерални пласман. На првој етапи, Ђовани Брунеро је извршио нелегалну замјену точка, узевши точак од сувозача Алфреда Сивоција и кажњен је са 25 минута. Ђирарденго и Белони, заједно са својим тимовима су тражили да Брунеро буде дисквалификован са трке због кршења правила. Тимови Бјанки и Маино, за које су возили Ђирарденго и Белони, напустили су Ђиро у знак протеста што је Брунеро добио само казну од 25 минута. Брунеро је освојио Ђиро други пут у каријери, 12 минута испред сувозача Ајмоа, а на трећем и четвртом мјесту су такође завршили возачи тима Лењано, Ђузепе Енричи и Алфредо Сивочи.
Године 1923. Ђирарденго је остварио осам етапних побједа на десет етапа и освојио је трку 37 секунди испред Брунера, док је Ајмо завршио на трећем мјесту, Федерико Гај на четвртом, а Отавио Ботекја на петом мјесту, што је био најбољи пласман неког самосталног возача. Бројни возачи, међу којима су били Ђирарденго, Брунеро, Ботекја и Белони, тражили су од тимова новац како би возили Ђиро, док су тимови тражили новац од организатора. Како нико није хтио да плати, возачи су се договорили да не возе Ђиро 1924. Како би имали што већи број учесника, организатори су омогућили учествовање самосталним возачима, без тимова, а такође су понудили бесплатне собе и храну за 90 возача. На списку намирница било је 600 пилића, 720 јаја, 4.800 банана, 2.000 флаша минералне воде, 750 килограма меса, као и џемови, колачићи, јабуке и поморанџе. Стартовало је 90 возача, а по први пут од 1911. вожено је 12 етапа, које су биле просјечне дужине од 302 -{km}-, а укупна дужина износила је 3.613 -{km}-. На трци је по први и једини пут у историји учествовала жена — Алфонсина Страда, која се пријавила под именом Алфонсин и нико није знао да се за трку пријавила жена. Организатори су јој дозволили да учествује након што су схватили на старту прве етапе да је у питању жена, а на првих неколико етапа завршавала је испред бројних других такмичара. На осмој етапи, послије више падова и проблема са бициклом, завршила је ван временског лимита, али организатори су јој дозволили да настави трку, с тим што се њено вријеме није рачунало у генералном пласману. Трку је освојио Енричи, 58 минута испред Гаја који је био лидер од треће до седме етапе. Анђоло Габријели је завршио на трећем мјесту, док је Страда завршила 38 сати иза Енричија. За организаторе њена вожња није била довољно добра и није јој дозвољено да вози трку никад више, али се такмичила на другим тркама у Европи.
1925—1935: Године Биндине доминације
мини|лево|усправно|Алфредо Бинда (десно), први возач који је Ђиро освојио пет пута.