Битка за Купрес одиграла се од 28. јулa до 20. августа 1942. године. Оперативна група бригада Врховног штаба НОВЈ настојала је да изолује усташки гарнизон у Купресу и у више наврата покушала да га концентричним ударом ликвидира. Сви напади су остали безуспешни и поред осетних губитака, па је Врховни штаб 20. августа одустао од опсаде Купреса и усмерио своје снаге према Мркоњић Граду и Јајцу.
Иако битка за Купрес није имала велики оперативни значај ни за једну од страна у сукобу, обе стране испољиле су у борби изузетно залагање и пожртвовање. Међу партизанским борцима и у народу остало је трајно горко сећање на изгубљену битку и тешке губитке. Осим недовољне бројности и недовољне опремљености, узрок пораза лежао је и у неадекватном командовању, планирању, погрешној употреби, кaо и недовољној међусобној сарадњи јединица. Битка је за младе бригаде представљала ратну лекциjy из које су извучена значајна искуства.
Намере сукобљених страна У источним крајевима партизани су били принуђени на дефанзиву, што је исцрпљивало њихове људске и материјалне ресурсе. Врховни штаб увидео је да се партизански рат може успешно водити једино офанзивном стратегијом, брзим покретима и изненадним нападима. Након исцрпљујућих вишемесечних борби против италијанско-четничких снага у источној Херцеговини, Црној Гори и Санџаку, Врховни штаб је донео одлуку да од преосталих ударних снага у тим крајевима формира групу бригада и са њима покрене наступни марш према западу и северозападу, успостављајући везу са својим снагама у западној Босни и Далмацији.
Четири формиране пролетерске бригаде отпочеле су наступање из источне Херцеговине 24. јуна, а још две бригаде кренуле су истим путем крајем јула. Током јула једнице су очистиле гарнизоне НДХ у долини Неретве и на комуникацији Сарајево - Мостар и избиле у Ливањско и Купрешко поље и у долину реке Врбас.
Област којом су наступале бригаде налазила се највећим делом у италијанској окупационој зони. Италијани су у мају и јуну одлучили да изврше реогранизацијују свог окупационог система, те су повукли своје трупе из готово свих места у унутрашњости и предали их снагама НДХ.
Власти НДХ доживљавале су италијанску окупацију као ограничење свог суверенитета. Међутим, у другој половини 1941. и првим месецима 1942. услед јаког притиска устаника, повлачење Италијана није долазило у обзир. Подела устаника на четнике и партизане до које је дошло у првим месецима 1942. године, продубљивање сукоба међу њима и склапање примирја са неким четничким групацијама током пролећа у великој мери је олакшало ситуацију у којој су се налазиле власти НДХ. Тако су оне крајем пролећа интензивно радиле на изградњи своје војне и цивилне администрације у Босни и Херцеговини.
Међутим, за успешно извршење овог подухвата нису располагали довољним људским и материјалним ресурсима, као ни потребном подршком становништва. Отуда се група партизанских бригада у почетку свог наступања сусретала са слабијим одбрамбеним снагама, састављеним од локалне милиције, мањих војних јединица слабе борбености и само мањим групама усташа. Тако су партизани с лакоћом заузели Коњиц, Прозор и Горњи Вакуф. Овај продор партизана изазвао је узбуну у структурама НДХ и хитно ојачавање осталих гарнизона елитним усташким снагама из Првог стајаћег дјелатног здруга, такозване Црне легије и јачим домобранским формацијама са припадајућом ратном техником.
Дошло је до неке врсте битке са временом која је одлучивала судбину гарнизона у Босни, до трке између снага НДХ и НОВЈ.
Партизани су ову трку у великој мери изгубили, и тако за неко време испустили иницијативу из руку. Заварани претходним лаким успесима, нису посветили довољно пажње непријатељевим намерама и активностима, и нису извршили довољан притисак на непријатељске комуникације. Тако су почетком августа усташки гарнизони у горњем току Врбаса, те Купрес, Ливно и оближња места, знатно ојачани. Уместо неколико стотина наоружаних цивила, сад су се пред партизанима налазиле хиљаде фанатичних усташа предвођених својим командантима пуковником Францетићем, пуковником Шимићем и бојником Бобаном, који су почетком августа руководили борбама у области Ливна, Бугојна и Купреса.
То је довело до неуспеха. Врховни штаб је оперативну групу поделио на два дела: северну групу, коју су сачињавале Друга и Четврта пролетерска, и јужну, од Прве и Треће пролетерске. Северној групи дат је задатак да делује у горњем току Врбаса и да заузме Бугојно и Доњи Вакуф, а као споредни циљ да ликвидира гарнизон у Купресу. Јужна група добила је задатак да заузме Ливно и околна упоришта.
Задатак постављен пред северну групу, имајући у виду однос снага, одлучност и утврђеност непријатеља, био је нереалан. Ситуацију је погоршало слабо и недоследно руковођење, тако да ова група није успела да прекине непријатељев саобраћај у овој области. Стога је напад на Бугојно у два наврата (16./17. и 20./21. јула) завршен неуспехом, а група није успела ни да блокира гарнизоне, већ се нашла изложена испадима усташа из Бугојна и Купреса. Тада је Врховни штаб донео одлуку да ова група ликвидира гарнизон у Купресу.
У међувремену, јужна група успела је да у борбама 5.-6. августа сломи отпор усташко-домобранског гарнизона и заузме Ливно. Ова победа је донекле олакшала ситуацију северне групе и имала далекосежан значај за развој Народноослободилачког покрета.
Тврђава Купрес Купрес је пред Други светски рат био варошица са не више од 1.000 становника, смештена у крашком пољу између планина, удаљена од главних путева и од главних токова цивилизације. Становништво у Купресу и околини било је етнички и верски шаролико - најбројнији су били Срби, затим Хрвати, а постојала је и значајна популација Муслимана - Бошњака. Фашистичка пропаганда у овом крају имала је 1941. године знатног успеха у стварању међуетничког неповерења и мржње. Након образовања НДХ створене су и наоружане усташке групе, које су починиле бруталне и масовне масакре над српским становништвом. Током устанка, међу несрпским становништвом проширио се страх од одмазде, чему су допринели фашистички агитатори на обе стране. То је довело до продубљивања етничке мржње и међусобног страха, што је довело до високе успешности у мобилисању несрпског становништва у снаге НДХ. При појави устаника, практично сви одрасли мушкарци би узимали пушке у руке и сврставали се у јединице усташке милиције.
Појава пролетерских бригада изазвала је такву мобилизацију. Пред сваким јачим нападом муслиманско и католичко становништво склањало се са породицама и стоком у Купрес. Стварању страха и неповерења доприносили су руководиоци НДХ - на пример, пуковник Шимић у извештају од 3. августа каже да „партизани пале сва муслиманска и католичка села око Купреса“. Концентричан напад партизана на Купрес довео је до тога да су у градићу, поред становништва, нашло још око 9.000 избеглица из околних села, док су се мушкарци сврстали у усташке јединице, решени да се боре до последњег.
Ток битке Након одбијања напада на Бугојно, Друга пролетерска бригада је распоредила своје батаљоне на цесту између Купреса и Бугојна и између Купреса и Благаја. Јединице су вршиле чишћење терена нападајући чете локалне усташке милиције. Гонећи усташку милицију из Злосела, бригада је у два наврата упала у сам Купрес, а 28. јулa готово је успела да га заузме. Међутим, наредних дана нашла се под ударом јачих усташких снага из Бугојна, које су настојале да се пробију у Купрес ради ојачања гарнизона. Петог августа у зору истовремено су кренуле у наступање усташе из Бугојна и из Купреса. Вештим маневром успели су да одбаце бригаду према Благају и да око четири поподне уђу у Благај и почну са паљевином и пљачком. Контранападом бригада је успела да их одбаци из Благаја, али није успела да спречи спајање двеју група и пристизање појачања у Купрес.
Врховном штабу постало је јасно да се мора створити већа концентрација снага уколико се жели ликвидирати купрешки гарнизон. Поред локалних партизанских јединица, ангажовао је Прву крајишку бригаду и неке батаљоне из јужне групе. Прва крајишка била је међутим ангажована у борбама за Кључ и у околини Санског Моста, па је напад организован без ње.
Спољашњу одбрану Купреса чинили су утврђени положаји у оближњим селима: Злоселима, Османлијама, Олову, Чар дачици, Алајбеговом Оџаку, Беговом Селу, Горавцима, Отиновцима, Ботуну, Кукавицама, Врилу и Брдима, као и на узвишењима. Нарочито су били утврђени положаји на северној и северозападној страни: на висовима Малим и Великим Вратима, Малом Стожеру, Малој Плазеници и Чардачици. Са западне је стране читав низ насеља и брежуљака, утврђених рововима, био укључен у систем одбране, док је с јужне и источне стране голо поље представљало, само по себи, препреку за нападача јер је било контролисано ватром из утврђења на ивици града. У пољу на око 200 метара од првих кућа поред пута за Вуковско налазио се бетонски силос са којег су усташе митраљезима контролисале прилазе месту. Први напад на Купрес План напада био је једноставан: партизанске бригаде требало је да концентричним нападом ликвидирају спољашњу одбрану, упадну у место и униште противника. Напад је предвиђен за 21 час 11. августа. Имали су да изведу: Друга и Четврта пролетерска, Десета херцеговачка и Други батаљон Треће пролетерске бригаде, батаљони "Пелагић" и „Искра“ Трећег крајишког одреда и Купрешка партизанска чета - укупно 13 батаљона, односно нешто мање од 2.000 бораца. Главни удар, између комуникација које воде од Бугојна за Купрес изводиле су Друге и Четврте пролетерске бригаде, и батаљон Трећег крајишког одреда.
Штаб Друге пролетерске бригаде је упутио Први и Трећи батаљон према Малим и Великим Вратима, Малој Плазеници и Малом Стожеру, да заузму те јаке објекте који штите град са северне и североисточне стране и да пресецањем комуникације спрече сваки покушај интервенције непријатеља из Бугојна. Пошто су се на положајима дуж пута налазили јачи непријатељеви делови, укопани у рововима, то су партизани наишли на жилав отпор. Придајући значај тим објектима, јер је њиховим држањем обезбеђивао комуникацију на најугроженијем месту, тј. на превоју између Купрешког поља и долине Поричнице, непријатељ је настојао да се по сваку цену одржи на њима. Па ипак, и поред све упорности, усташе су, снажним јуришима бораца Друге пролетерске бригаде, биле принуђене да напусте положаје и да се повуку, делом у Купрес, а делом ка Бугојну.
У оштрим борбама, које су трајале до пред зору, бомбаши су освајали ров по ров. Пошто су овладали Великим Вратима, батаљони Друге пролетерске бригаде су извршили рушења и запречавања на друму од Великих Врата до Копривнице. Сви дрвени мостови били су попаљени, а друм је прекопан дубоким јарковима и закрчен великим бројем стабала.