Сасанидско царство или Сасанидска Персија, била је царевина која се од 3. до 7. века протезала широм Блиског истока, са средиштем у данашњем Ирану. Ова држава била је последње предисламско Персијско царство; мада су извори о њој оскудни, у данашњим стручним круговима се наглашава њен велики политички и културни утицај на сопствено, али и касније раздобље.
Назив Сасанидско царство се понекад назива и Друго персијско царство, Новоперсијско царство или Неоперсијско царство, како би се раздвојило од Ахеменидског царства (550–330. п. н. е.), које се понекад назива и Прво персијско царство или Староперсијско царство.
Династија по којој држава носи име у савременом говору називала се Сасанидима по тврдњи да потичу од бога Сасана, данас оскудно познатог у изворима.
У својим политичким програмима, цареви су, позајмљујући реч из зороастријанских списа, први пут у историји овој земљи донели име Иран, односно Иранско царство (-{ايرانشهر Erānshahr}-). Владар је носио звање Шаханшаха, односно "Цара над царевима", а титулатура му је често гласила на "цара Иранаца и Неиранаца".
Историја
Оснивање династије Сасанида мини|десно|300п|Сцена инвеституре: Ахура Мазда (десно) даје Ардаширу символ царске власти - прстен (Накше Рустам, 3. век) До 3. века Иран је само формално био уједињен под влашћу династије Арсакида. Био је то савез полусамосталних, а временом и независних, кнежевина и краљевина којим су владали појединци из редова крупног племства. Стални међусобни ратови и сукоби измећу ових територија ослабили су Иран. Војна моћ Римског царства и његово упорно освајање Истока приморали су Парћане да уступе низ северних градова Месопотамије. Арсакиди су морали да бране и сопствену престницу, које је више пута падала у руке римске армије.
Ново уједињење Ирана покренуто је из провинције Парс, смештене у југозападном Ирану. У њој се налазила древна престоница Пасаргад – постојбина Ахеменида – која је одиграла важну улогу у историји Ирана. (Од Парс, или Фарс, исходи реч перс, персијски, Персија – именица коју су користили Грци уместо назива Иран.)
Сасан, свештеник, маг храма богиње Анахите, припадник владајуће („царске“) династије Парса заузимао је важан положај. Његов син Папак био је владар Истахра и имао је титулу шаха. Унук Сосана и син Папака, Ардашир узвисио се уз подршку свештенства и дела племства. Ардашир је повео борбу са својом браћом да би се учврстио као властодржац. Из те борбе је изашао као победник. Стремљење ка уједињењу Ирана водило га је ка сукобу са Арсакидима.
мини|350п|Руине Ардаширхура Отпочевши успон са скромне дужности заповедника тврђаве Дарабгерд, Ардашир је најпре требало да учврсти власт у Парсу. Пошто се претходно обрачунао са браћом, 208. године се прогласио владарем Парса. Седиште власти је преселио даље на југ, у древни град Гур, који је неколико столећа раније разрушио Александар Македонски. Обновио је град и дао му ново име – Ардаширхур - Ардаширова слава. Изолована високим планинама, са приступним путевима који су се пружали кроз уске клисуре и кланце, престоница је била лако брањена. Уз то, била је опасана кружним бедемом, вероватно по угледу на Дарабгирд. У северном делу налазила се велика палата чији остаци су до данас очувани. Учврстивши се на власти, кренуо је у освајање: присајединио је суседне области Исхафан, Керман, напао Сузиану, на граници са Месопотамијом, и кренуо на север. У сустрет му је изашла парћанска војска. Судбоносна битка између последњег цара парћанске династије, Артабана V, и Ардашира одиграла се у равници Ормиздаган, 20. априла 224. године. Победу је однео Ардашир. Пре но што је стао на чело Ирана, Ардашир је морао покорити 80 обласних кнезова и присајединити њихове крајеве.
Но, Фарс (Парс) није понео улогу главне области у држави, мада су ту биле изграђене царске палате и рељефи у стенама. Престонице су, у складу с дугом традицијом, постали Ктесифон, град на Тигру и Суза, око 250 km источније. Овде, на западу државе, су се простирале најплодније области, налазило се мноштво градова, а трговачки путеви су повезивали Иран са средоземним лукама на западу, са Јерменијом, Кавкаском Албанијом, Грузијом и Лазиком на северу, са залеђем Персијског залива, са јужном Арабијом на југу и са Индијом на истоку.
Ардашир је свечано крунисан 226. године у Ктесифону. Понео је титулу шаханшаха - „цара над царевима“. Затим је наставио са освајањима: потчинио је Мидију с градом Хамаданом, области Сакастан и Хорасан. Након дуготрајне борбе заузет је Атропатен и велики део Јерменије. Постоје докази да му је била потчињена Маргијана (оаза Мерва), Систан и Меркан. На северу, границе његове државе достизале су равнице реке Аму Дарје, где се налазила плодна област Хорезм. На истоку, граница је била долина реке Кабул, тако да је део територије кушанског царства припао Ирану. То је дало повод гувернерима Хорасана, обично старијим члановима сасанидског рода, да постојећим звањима прибаве и титулу шах Кушана.
Године 230. Арташир је продро дубоко у римску територију. Две године касније Римљани су узвратили нападом. Цар Александар Север је свечано славио у Риму, иако је овај рат окончан без резултата.
Ардаширов син, Шапур I, наставио је ширење царства освајањем Бактрије и западних области Кушанског царства. Водио је неколико похода против Рима. Упавши у римску Месопотамију освојио је Харан и Нисибис, али је 243. године римски војсковођа Тимеситеј потукао Персијанце у бици код Ресенеи повратио изгубљене територије.
мини|лево|300п|Тријумф Шапура I над римским царевима Валеријаном и Филипом Арабљанином.
Напредовање римског цара Гордијана III низ Еуфрат заустављено је поразом код Мисиче 244. године. Остало је нејасно да ли је Гордиан погинуо у самој бици или је касније страдао од руку сопствених официра. Шапур је са новим римским царем Филипом Арабљанином закључио веома повољан мировни споразум, којим је обезбедио тренутну уплату од 500.000 динара и даљи годишњи данак. Шапур је ускоро наставио рат, победио је Римљане код Барбалиса 253. године, а затим, вероватно, освојио и опљачкао Антиохију. Римски контра-удар под командом цара Валеријана завршио се погубно по Римљане: Валеријана је лично Шапур заробио у Едеси 256. године и доживотно држао као сужња. Сасанидски цар је у част ове победе дао да се исклешу величанствени рељефи у Накше Рустаму и Бишапуру, као и монументални натпис на персијском и грчком недалеко од Персеполиса.
Персијанци су искористили војни успех и продрли у Анадолију 260. године, али су се одатле повукли у расулу: Римљани удружени са палмирским краљем Оденатом заробили су Шапуров харем и оставили цара да жали за својим женама и губитком римских територија које је био освојио.
Шапур је предузео опсежне развојне послове. Наредио је изградњу прве мост-бране у Ирану, основао нове градове, населио исељенике из Римског царства, укључујући хришћане, којима је дозволио слободно исповедање вере. Градови Бишапур и Нишапур названи су по њему.
Посебно је штитио манихејство и оснивача овог учења – Манија (који му је посветио једну од својих књига – Шапураган – Књигу о Шапуру) и послао многе манихејске мисионаре ван граница царства. Шапур се спријатељио и са вавилонским рабином Самуилом, што је користило јеврејској заједници омогућујући јој да предахне од репресивних закона донетих против ње. Потоњи цареви нису наставили Шапурову политику верске трпељивости.
По наговору зороастранских учењака и под утицајем првосвештеника Картира, Бахрам I је убио Манија и почео прогон његових следбеника. Бахрам II се, као и његов отац, покорио жељама зороастранских учитеља. За време његове владавине Римљани су под вођством императора Марка Аурелија Кара разорили и опљачкали сасанидски престони град Ктесифон, а већи део Јерменије је, после пола столећа персијске владавине, уступљен Диоклецијану.
Након Бахрама III (који је владао кратко, 293. године) шаханшах Нарзес је кренуо у нови рат са Римљанима. После почетног успеха против императора Галерија код Калиникума на Еуфрату, 296. године, Нарзес је потучен до ногу. Галеријеве трупе су у пролеће 298. године ојачане свежим снагама из дунавских гарнизона. Нарзер се повукао у Јерменију да тамо дочека Галеријеву војску. Но, нераван терен је више погодовао римској пешадији него сасанидској коњици. У две успешне битке Галерије је обезбедио победу над Нарзесом. Током друге битке римске снаге су заузеле Нарзесов табор, ризницу и харем са царевим женама. Галерије је напредовао у Медију и Адијабену, односећи победу за победом. Најизразитију победу однео је код Ерзурума и ојачао Нисибис пре 1. октобра 298. године. Затим је кренуо низ Тигар и заузео Ктесифон. Нарзес је претходно преко изасланика молио Галерија за ослобађање његових жена и деце. Мировни преговори су почели у пролеће 299. године. Председавали су и Диоклецијан и Галерије. Услови за мир су били тешки: Персија ће све своје територије преко Тигра препустити Риму; Јерменија ће бити враћена под римску власт; Кавкаска Иберија ће под римским намесником плаћати верност Риму; Нисибис, сада под римском влашћу, биће једини град кроз који ће ићи трговина између Персије и Рима; и на крају, Рим ће надгледати пет сатрапија између Тигра и Јерменије.
Сасаниди су уступили пет провинција западно од Тигра и прихватили де се не мешају у послове Јерменије и Грузије. После овог пораза, Нарзес се повукао са власти и годину дана касније умро, остављајући престо своме сину Хормизду II. Немири су се проширили царством, и док је Хормизд сузбијао побуну у Сакастану и Кушану није био у стању да потчини племство. Убијен је у лову 309. године.
Прво златно раздобље (309—379) десно|мини|300п|Сцена инвеституре: Митра (лево) и Ахура Мазда (десно) дају право власти сасанидском цару Шапуру II (средина), Таг Бостан, Иран.
Након смрти Хормизда II, Арапи су почели да пустоше и пљачкају источне градове царства, чак су нападали и провинцију Фарс, постојбину сасанидских царева. У међувремену су персијски племићи убили старијег Хормиздовог сина, ослепили средњег, а затворили најмлађег (који је касније пребегао на римску територију). Престо је обезбеђен Шапуру II, нерођеном детету једне од Хормиздових жена, који је крунисан у утроби: круна је постављена на мајчин стомак.Agathias, Histories, 25, 2-5 translated by Dodgeon-Greatrex-Lieu (2002), I, 126 Док је Шапур стасавао државом су управљали његова мајка и племићи. Након пунолетства Шапур II је преузео власт и брзо показао да је енергичан и предузимљив владар.
Он је најпре повео своју малу, али дисциплиновану војску на југ против Арапа, које је потукао, а њихове области прикључио царству. Затим је отпочео свој први рат против Римљана на западу. Персијанци су победили у низу битака, али нису стекли територијална проширења. Неуспешно су опседали важан погранични град Нисибис, док су римљани преотели градове Сингару и Амиду.
Због номадских упада у источне делове царства, који су претили да угрозе Маверанахр, стратешки важну област за контролу Пута свиле, походи на запад су заустављени. Због тога је Шапур журио ка истоку, остављајући обласне војсковође да нападају Римљане. Савладао је племена из Средње Азије и припојио нове покрајине своме царству. Читава територија данашњег Авганистана била је под његовом влашћу.
Ширење персијске културе ишло је раме уз раме са освајањима. Сасанидска уметност продрла је у Туркестан, досежући чак до Кине. Шапур је уз садејство номада отпочео другу војну против Рима 359. године и убрзо поново запосео Сингару и Амиду. Као одговор, римски цар Јулијан је упао дубоко у Персију и потукао Шапурову војску у бици код Ктесифона 363. године. Међутим, није успео да освоји иранску престоницу и убијен је док се повлачио ка римској територији. Његов наследник Јовијан, заробљен је на источној обали Тигра, морао је да преда све провинције које су Персијанци уступили Риму 298. године, као Нисибис и Сингару, да би обезбедио мирно повлачање своје армије из Персије.