мини|Алпиниста прелази чувену Хинтерштојсерову пречницу на класичној рути северне стране Ајгера, Хекмајрова рута из 1938. (ED2, V−, A0, снег 60°). Алпинизам или алпско пењање () јесте врста планинарења која користи широк спектар напредних пењачких техника, укључујући пењање на стени, ледно пењање и/или мешовито пењање, како би се досегли врхови великих стена, ледника или снегом прекривених праваца (нпр. вишеетапно пењање или биг вол пењање) у планинским окружењима. Иако је алпско пењање започело у европским Алпима, термин се данас користи за такво пењање у било ком удаљеном планинском подручју, укључујући Хималаје и Патагонију. Изведени појам алпски стил односи се на начин алпског пењања у малим, лагано опремљеним тимовима који носе сву своју опрему (нпр. не користе носаче) и све пењање обављају сами (нпр. нема Шерпаса или резервних тимова).
Поред специфичних ризика везаних за пењање на стени, леду и мешовито пењање, алпинисти се суочавају са широким спектром озбиљних додатних опасности. То укључује ризике од одрона стена (често на литицама у алпским окружењима), лавина (посебно у кулоарима), серака и ледничких пукотина, насилних олуја које погађају пењаче на изложеним планинским странама, ефеката надморске висине (дехидратација, едем, промрзлине), сложене навигације и проналажења руте, дугих и опасних абзајла (спуштања ужетом), као и потешкоћа при спасавању и/или повлачењу због удаљености терена. Због велике дужине алпских рута, алпинисти понекад морају да се крећу истовремено како би одржали брзину (нпр. симултано пењање), што доноси још један извор озбиљног ризика.
Прво „златно доба” модерног алпског пењања чинили су први слободни успони — лети, зими и соло — на велике северне зидове Алпа од стране пионира као што су Валтер Бонати, Рикардо Касин и Гастон Ребифа. Наредна ера, која још увек траје, фокусирала се на еквивалентне успоне и ланчана повезивања на ледом и снегом прекривеним странама и гребенима главних хималајских врхова (нпр. осам хиљадара, Латок и Огар у Пакистану) и патагонијских врхова (нпр. Група Серо Торе, Група Фиц Рој у Јужној Америци) у „алпском стилу” од стране пионира као што су Херман Бул, Рајнхолд Меснер и Даг Скот, а касније и алпиниста попут Улија Штека, Мика Фаулера, Пола Рамсдена и Марка Презеља. Годишња награда Златни цепин (Piolets d'Or) — „Оскар планинарења” — додељује се за најбоља годишња достигнућа у алпинизму.
Опис мини|лево|Кретање у навези на Гребену Куфнер (D, UIAA V, француски 4c), Мон Моди. Алпско пењање подразумева мале тимове без подршке који савладавају велике вишеетапне (или биг вол) руте које могу укључивати различите комбинације пењања на стени, ледног пењања и мешовитог пењања, у планинским окружењима алпског типа. Алпске руте су често дуге и захтевају цео дан пењања или чак неколико дана. Због дужине рута и опасности алпског окружења (нпр. одрони, лавине, висина, временски услови итд.), алпски пењачи (или „алпинисти”) обично покушавају руте које су знатно испод њихових техничких могућности за пењање на стени, леду или миксу.
Док делови алпске руте подразумевају да водећи пењач савладава тешке деонице стене, леда или микса док га осигурава стационарни други пењач испод, делови ће укључивати оба пењача која се крећу истовремено заједно као навеза, посебно на великим снежним падинама или лакшим деоницама стене. Симултано пењање је ризичније, али је неопходно како би се осигурало да се пењачи могу брзо кретати кроз оно што је често веома опасно и изложено окружење (нпр. одрони стена на отвореним леденим пољима) и завршити руте у разумном времену.
Алпско пењање може укључивати техничко пењање, посебно ако је високо на рути потребна помоћ технике за напредовање и избегавање опасног повлачења. Такође може укључивати вишеструке и сложене абзајле, било при спуштању или при повлачењу са руте. Класичне алпске руте често захтевају најмање цео дан пењања, што изискује рани „алпски старт” (и помаже у избегавању поподневних одрона), а може приморати и на бивак. Често подразумева кретање преко ледника и ивичних пукотина (бергшрунд) да би се дошло до руте и са ње (често по мраку због „алпских стартова”).
Због веће сложености и ризика алпског пењања, алпинисти морају бити много више упознати са способностима и нивоом вештина сваког члана тима и имати поверења у њих. Алпско пењање подразумева доношење процена и одлука ради прилагођавања стално променљивим алпским временским условима и условима на рути (нпр. промена нивоа снега и леда), где добар почетни напредак може брзо да се претвори у борбу за сам опстанак тима (нпр. као што је опширно забележено током чувене несреће на Ајгеру 1936. године).
Алпски стил мини|Ули Штек изводи брзи успон у „алпском стилу” за један дан на рути North Couloir Direct (VI, Al 6+, M8), главној алпској рути на Пти Дрију. Изведени термин „алпски стил” алудира на начин алпског пењања у малим, брзим тимовима — или чак соло — који носе сву своју опрему (нпр. нема носача) и сами обављају сво пењање (нпр. нема Шерпаса или резервних тимова који постављају фиксну ужад). „Алпски стил” је супротност експедицијском стилу (који се понекад погрдно назива „опсадни стил”) и често се сматра „чистијим” обликом пењања.
„Алпски стил” такође значи бити „лагано опремљен”; ово може укључивати неношење додатног кисеоника, велике опреме за шаторе или ноћење, као и ограничене залихе хране и горива. То такође значи да на рути нема фиксних ужади (што је важна безбедносна карактеристика експедицијског планинарења).
Иако ове карактеристике омогућавају алпским пењачима да се крећу брзо и искористе добре услове и „временске прозоре”, то такође чини алпско пењање далеко опаснијим. У ситуацијама када се уобичајено нестабилно време на великим висинама погорша, алпски пењачи неће имати залихе да „преседе” олују и неће имати постављену фиксну ужад за безбедно и брзо повлачење; таква принудна повлачења у лошим условима су веома опасна.
Опрема мини|Чешки алпинисти Марек Холечек и Томаш Петречек у пуној опреми пред почетак њиховог неуспешног успона у алпском стилу на југозападну страну Гашербрума I 2015. године. Иако су алпски пењачи „лагано опремљени” због чињенице да морају носити сву своју опрему током пењања, распон потребне пењачке опреме може бити значајан због разноврсних техника пењања потребних на великим алпским рутама и сурових услова који се срећу.
Опрема за пењање на стени: Руте које укључују пењање на стени захтевају опрему потребну за традиционално пењање. Алпски пењачи могу такође укуцавати спитове или клинове током пењања како би обезбедили додатно осигурање на начин сличан спортском пењању (тј. тамо где традиционална опрема за осигурање није употребљива). Употреба пењачких шлемова је уобичајена с обзиром на опасност од одрона на рутама алпског типа. Опрема за ледно пењање: Руте које укључују лед или снег захтевају опрему потребну за ледно пењање или мешовито пењање. Конкретно, биће потребни цепини, ледени клинови и дерезе, као и неки од ширих алата потребних за пењање у снежним условима, попут лавинске опреме и система за осигурање у снегу. Алпски пењачи ће можда морати да прелазе из тешких ципела за ледно пењање у пењачице (патике за стене) док су на рути. Опрема за биг вол пењање: Руте које укључују велики број вертикалних стеновитих дужина (цугова) могу такође захтевати додатну опрему типичну за биг вол пењање, као што су висећи шатори (portaledge), вреће за бивак и транспортне торбе, као и специјализовану опрему за обимно и тешко спуштање ужетом; такође и елементе опреме за техничко пењање како би се осигурао напредак.
Ризици мини|Алпиниста прелази велико снежно поље испод опасног висећег серака, Гран Пиље д'Англ. Алпинисти се суочавају са бројним додатним ризицима уз оне који прате пењање на стени, леду и миксу, што алпинизам чини једним од најопаснијих облика пењања. Године 2019, Франсис Санзаро је у Њујорк тајмсу писао о модерном алпинизму: „Руте постају технички захтевније, у удаљенијим областима, а метод ’лагано и брзо’ — минимална опрема, без фиксне ужади, прелазак руте у једном даху — сада се сматра најбољим стилом. Ови трендови, и други, учинили су спорт алпског пењања веома, веома опасним”. Године 2021, Њујорк тајмс је назвао Златни цепин (Piolets d'Or), најважнију награду у алпском пењању, „Пењачком наградом која може бити последња за победника”, због броја смртних случајева међу претходним добитницима.
Додатни ризици са којима се суочавају алпинисти, поред ризика пењања на стени, леду и миксу, јесу:
Одрон. Стене алпског типа су у стању вечите ерозије, што доводи до периода значајних одрона на различитим рутама. Дејство ових одрона може бити појачано кулоарима кроз које неке алпске руте пролазе. Климатске промене су додатно повећале овај ризик.
мини|Смртоносно ледено поље Бели паук на северној страни Ајгера у које се сливају лавине и одрони; алпски пењачи пролазе кроз њега што је брже могуће.
Лавина. Слично одронима, алпинисти се суочавају са ризиком од лавина чији су ефекти такође појачани кулоарима кроз које неке алпске руте воде. Поред сусрета са лавинама на изложеним алпским странама, они се такође суочавају са овим ризиком приликом путовања до и од рута. Водећи модерни алпинисти, укључујући Давида Ламу, Џеса Роскелија, Хансјерга Ауера и Марк-Андреа Леклерка, погинули су на овај начин. Абзајл (Спуштање ужетом). Завршетак алпских успона, или повлачење усред руте, може укључивати дуга и компликована спуштања ужетом. Спуштање са главних рута може захтевати више од 20 абзајла, које изводе уморни пењачи и често у лошим условима. Неуспех било ког од ових спуштања може бити фаталан. Чувено повлачење са Латока I 1978. године захтевало је 85 абзајла; 1977. године, Даг Скот је чувено сломио обе ноге спуштајући се са Огра I, али је преживео. Надморска висина. Алпско пењање се обавља на већим висинама, а модерно алпско пењање на Хималајима и у Патагонији изводи се на веома великим висинама, укључујући „зону смрти”. Како алпинисти морају да носе своју опрему, додатни кисеоник се обично не користи. Велика висина не само да доноси специфичне ризике од акутне висинске болести и едема, већ и повећава ефекте дехидратације и умора, а самим тим и лошег доношења одлука. Временски услови. Алпинисти покушавају смеле и изложене руте — често на мрачним северним странама планина — на великим висинама где је време нестабилно. Они не носе опрему да „сачекају” олује. Повлачења алпиниста током насилних олуја могу бити опаснија од саме руте. Један од најпознатијих примера је несрећа на Ајгеру 1936. године, са злогласном сликом алпинисте тонија Курца који виси на свом ужету. Ледници и стрехе. Алпинисти обично морају да путују преко ледника да би дошли до својих рута и вратили се са њих, а могу наићи и на висеће леднике на рутама. Ледници доносе ризике од пукотина (укључујући ивичне пукотине у дну рута) и великих падајућих серака, што је појачано потребом за кретањем по ледницима у мраку („алпски старт”) како би се руте завршиле пре него што сунце повећа ризике од одрона и лавина. Многи алпинисти су погинули падајући кроз стрехе, као што је Херман Бул. Навигација. Алпске руте су обично дуге и могу пратити сложене путање кроз велике планинске гребене и стране. Грешка у навигацији или проналажењу руте, која може бити погоршана лошим временом, ефектима висине или потребом за кретањем у мраку, може довести пењаче у ситуације које су фаталне. Није неуобичајено да алпинисти „нестану” на великим рутама; познати примери су Питер Бордман и Џо Таскер. Удаљеност. Алпски успони су у удаљеним окружењима. Чак и у европским Алпима, алпски пењачи који упадну у потешкоће могу дуго чекати пре него што спасавање буде доступно или могуће. Спасавање алпских пењача на Хималајима и у Патагонији може трајати знатно дуже, а за напредне и опасне руте, спасавање можда једноставно није могуће без угрожавања спасилаца.
Оцењивање мини|Гребен Космик (AD, француски 4c UIAA V, 300 метара), Егиј ди Миди. мини|Кулоар Шере (D+, лед WI4, микс M3, 400 метара), Мон Блан ди Такил.