Окупација Луксембурга у Првом светском рату

мини|десно|Луксембуржани поздрављају Савезнике који су ослободили њихову земљу након примирја са Немачком новембра 1918.

Немачка окупација Луксембурга у Првом светском рату била је прва од две окупације Великог војводства Луксембург у 20. веку. Од августа 1914. па све до краја рата у новембру 1918, Луксембург је био под потпуном окупацијом Немачког царства. Немачка влада је оправдавала окупацију потребом да пруже подршку својим јединицама распоређеним у суседној Француској, мада су Луксембуржани, како савременици тако и њихови потомци, другачије тумачили немачке поступке.

Током овог периода Луксембургу је дозвољено да задржи своју владу и политички систем, иако се присуство немачке војске осећало као крајње неугодно. Без обзира на узнемиреност коју је окупација донела, Луксембуржани су се трудили да живот воде што уобичајеније. Политичке партије су своју пажњу усмериле на привреду, образовање и уставне реформе.

Домаће политичко окружење се доста закомпликовало смрћу Пола Ешена, који је био премијер Луксембурга током 27 година. Након његове смрти уследио је период краткотрајних влада, стање које је довело до побуне и уставног расула након повлачења немачких војника.

Позадина

Лондонским споразумом из 1867. године Луксембургу је признат статус неутралне државе. У Луксембуршкој кризи Пруска је осујетила покушај Француске да купи Велико војводство од Холандије. Неутралност Луксембурга тада је прихватио и пруски канцелар Ото фон Бизмарк који се хвалио: „Одустали смо од освајања тврђаве Луксембург и заузврат добили њену неутралност и гаранције да ће се та неутралност заувек поштовати”.Бизмарково обраћање Рајхстагу Северне Немачке 27. септембра 1867. године

Јуна 1914, Гаврило Принцип је у Сарајеву убио надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, што је нагло погоршало односе између Србије и Двојне монархије. Немачка је подржавала Аустроугарску, док се Србија ослањала на Русију. Аустроугарска је 28. јула 1914. објавила рат Србији, што је изазвало мобилизацију руске војске, па је Немачка у складу са својим савезничким обавезама објавила рат Русији.

мини|десно|По Шлифеновом плану, немачка војска је требало да прође кроз Луксембург и Белгију како би заобишла главна француска упоришта на граници.

Објављујући рат најближој руској западној савезници, Француској, Немачка је активирала Шлифенов план. По овој стратегији коју је 1905. осмислио фон Шлифен Немачка је требало да продре у Француску кроз слабо брањене Низоземске. На тај начин би немачка војска стигла до Париза заобишавши најјача француска одбрамбена упоришта на југу, освојила га и натерала Француску на предају. После тога би Немци сву пажњу могли да сконцентришу на Источни фронт.

Још од шездесетих година 19. века, Луксембуржанима су биле јасне немачке тежње и влада Луксембурга је била свесна последица Шлифеновог плана. Године 1911. премијер Пол Ешен је именовао инжењере да испитају железничку мрежу у западној Немачкој а нарочито изгледе за окупацију Луксембурга услед потребе обезбеђивања логистичке подршке за кампању у Француској. Поврх свега, у Луксембургу је живео велики број етнички чистих Немаца, па се страховало да ће Немачка анектирати Луксембург и припојити га својој империји. Влада Луксембурга се трудила да ово избегне истичући неутралност земље.

Инвазија

мини|лево|Главни немачки инвазиони правац кроз град Луксембург.

Дана 1. августа 1914. Немачка је објавила рат Русији. Када су заратили са својим источним суседом, Немци су активирали Шлифенов план. Овим су се обистинила страховања луксембуршке владе. У почетку Луксембург је био само транзитна тачка за немачку 4. армију која је била под командом Албрехта фон Виртемберга. Једна железница са севера Рајнске области пролазила је кроз Троавјерж на крајњем северу Луксембурга и прва повреда коју је Немачка нанела луксембуршком суверенитету било је нелегално коришћење ове железничке станице.Ајшанов телеграм Јагову (у Немачкој), 1. августа 1914. Ешен је протестовао, али није могао да спречи немачко напредовање.

Наредног дана повреде суверенитета су постале озбиљније пошто су Немци покренули општу офанзиву. Немачки војници су напредовали кроз југоисточни део Луксембурга, прешли реку Мозел код Рејмехa и Васербилига и наставили напредовање ка престоници, граду Луксембургу. Ешенов телеграм министрима спољних послова (на француском), 2. август 1914. Десетине хиљада немачких војника су се расподелили по Луксембургу за 24 часа.Ешенов говор у луксембуршком Дому посланика, 3. август 1914. Велика војвоткиња Марија Аделаида наредила је малој армији војводства, која је бројала мање од 400 људи, да не пружа отпор и 2. августа она и Ешен су се срели са пуковником Рихардом Карлом фон Тесмаром на Адолфовом мосту, симболу модернизације Луксембурга.-{Doody, Richard.}- The Grand Duchy of Luxembourg. Последњи, Приступљено 23. јули 2006. Они су уложили благи протест, али и младој војвоткињи и искусном премијеру било је већ јасно да је немачко војно присуство било неизбежноO'Shaughnessy (1932). стр. 155..

мини|десно|Теобалд фон Бетман-Холвег, немачки канцелар.

Дана 2. августа немачки канцелар Теобалд фон Бетман Холвег правдао је потпуну окупацију Луксембурга војним разлозима, тврдећи како је Француска планирала исти потезТелеграм од Бетман-Холвега Ешену,2. август 1914.. Француска је тврдила да она не би повредила луксембуршки суверенитет пре НемачкеПисмо Молара Ешену 3. август 1914.. Бетман-Холвег је покушао да изрази жаљење због чина који је учинила његова земља, нудећи Луксембургу компензацију за штету нанету војним присуством. Дана 4. августа Холвег је пред Рајхстагом изјавио:Бетман-Холвегов говор пред Рајхстагом, на немачком језику, 4. август 1914.

Међутим како је изгледало да се Немачка приближава победи немачки канцелар је променио мишљење. У свом Септембарском програму, Бетман Холвег је предложио да Луксембург постане немачка савезна држава, и да се на то присили луксембуршки народ када Немачка буде прогласила своју неминовну победу над Антантом-{Septemberprogramm des Reichskanzlers Theobald von Bethmann-Hollweg}-. 9. септембар 1914. Последњи, Приступљено 23. јули 2006.. Знајући ово, за многе Луксембуржане је представљало право олакшање вест да је немачко наступање заустављено на Марни средином септембра. За сукобљене нације ово је значило почетак рововског ратовања али за Луксембург је то било продужење немачке окупације унедоглед.

Ешенова влада мини|лево|Ешенов дуги мандат био је доба мира и просперитета за Луксембург.

Како се успоставила равнотежа на Западном фронту, судбина Луксембурга је постала веома неизвесна. Свима је било јасно да луксембуршка влада барем још неко време може очувати самоуправу ако буде у потпуности изашла у сусрет потребама немачке војне администрације. Ешен је био познат и веома популаран политичар и све странке су имале пуно поверење у његову способност да спроведе Луксембург кроз дипломатско минско поље каква је била окупација. На захтев немачког посланика, он је 4. августа 1914. избацио француског,Телеграм Ешена Моларду (на француском), 4. август 1914 а четири дана касније и белгијског посланика, а када је Италија ушла у рат, и њеног представника.Mersch, Jules (1953). "Paul Eyschen", Biographie Nationale du Pays de Luxembourg. Luxembourg City: Victor Buck. стр. 132. Исто тако Ешен је одбио да говори лоше о Царинској унији — Цолферајну, мада је још пре рата отворено говорио о иступању из те трговинске уније.Писмо Ешена Нисену (на француском), 28. децембар 1882.

Дана 13. октобра 1914. године немачке војне власти су ухапсиле луксембуршког новинара, Карла Дардера, због објављивања антинемачких прича. Дардер је одведен у Кобленц где га је војни суд осудио на три месеца затвора. Ешен је био запањен, јер су Немци отели луксембуршког грађанина и прекршили своја територијална овлашћења и није крио своје огорчење. Немачком посланику у Луксембургу рекао је како је овај акт представљао директно кршење суверенитета Великог војводства.Телеграм Ешена Буху (на немачком), 8. децембар 1914.

Овакви жестоки протести су се поновили, и од стране Ешена и од Виктора Торна, када су јануара 1915. ухапшени железнички радници јер су наводно сарађивали са француском војном обавештајном службом. Њима је потом суђено у Триру. Као министар правде, Торн је био бесан зато што је на тај начин судски систем Луксембурга третиран са омаловажавањем.Торнов телеграм Бергу (на немачком), 1. фебруар 1915. Немачка управа није са одобравањем примала овакве приговоре. Међутим, иако им је сметала Ешенова тврдоглавост, он је био користан јер је био једина личност која је могла да уједини различите политичке фракције у Луксембургу.

Ешен није био једини који је зарад својих принципа отежавао нормално функционисање владе. У лето 1915. Ешен је уложио напоре како би смањио утицај католичке цркве у државном школском систему. Велика војвоткиња, Марија Аделаида, била је против тога. Пошто је била дубоко религиозна католикиња (као и већина становника њене земље али не и њен покојни отац, који је био протестант) она је наводно рекла: „Нећу дозволити да најдрагоценије наслеђе [римокатолицизма] буде украдено док ја имам кључ.“ Марија Аделаида је одбила да попусти па је чак позвала Ешена да да оставку уколико није био спреман да прихвати њену одлуку. Ешен је био близу да то и учини, али је ипак успео да се обузда. Ипак, није дуго после тога остао на премијерском положају.

Након Ешена Ешенова смрт мини|лево|На фотографији је приказана сахрана Пола Ешена. Након његове смрти уследио је трогодишњи период политичке нестабилности.

Дана 11. октобра 1915. године смрт Пола Ешена је задала тежак ударац и готово је паралисала луксембуршки политички систем. Када је избио рат, Ешен је имао 73 године и његов двадесетседмогодишњи мандат је био једина влада коју је памтила већина Луксембуржана. Током прве године немачке окупације, био је ослонац за луксембуршки народ. Такође је био од великог значаја и за Марију Аделаиду. Велика војвоткиња није била припремљена за положај који је заузимала, била је 53 године млађа од Ешена и сматрана је и политички наивном и опасно пристрасном за једног уставног монарха, а ограничења моћи њене функције и положаја су била релативно козметичке природе.

Од нарочитог значаја је било то што је Ешен имао поверење Посланичке коморе и што је успевао да држи на окупу у влади све значајне луксембуршке странке, наизглед само својим ауторитетом. Да би ситуација била још гора по национално јединство искушења окупације су довела до обнове антиклерикалног савеза између социјалистичке и либералне странке. Због тога ни клерикалци ни њихови опоненти нису могли да имају законодавну већину. Католички конзервативци су оформили највећи блок али ни они нису успели да окупе већинску коалицију.

Монженастова влада

Сутрадан након Ешенове смрти, велика војвоткиња Марија Аделаида је позвала Матијаса Монженаста, министра финансија још од 1882. године, да формира мањинску владу. Монженастов специјални статус привременог премијера био је потврђен и званичном титулом. Наиме он, за разлику од својих претходника од 1857. године, није био председник владе већ је имао мање звучну титулу председника савета

Монженастова влада није требало да буде дугог века. Главни циљ који је велика војвоткиња хтела да постигне именовањем искусног Монженаста била је стабилизација политичке ситуације у земљи. Ипак, нико није очекивао да ће влада тако брзо пасти. Монженаст је 4. новембра 1915. предложио кандидата за новог управника луксембуршке учитељске школе. Окружење велике војвоткиње није се слагало са овом номинацијом па је Марија Аделаида одбила Монженастов предлог. Монженаст је био упоран; образовање је била његова омиљена тема и он је очекивао да ће велика војвоткиња прихватити савет искусног политичара какав је он био. Погрешио је, јер је велика војвоткиња била тврдоглава и само је критиковала премијера који је имао мањинску подршку, а нарочито зато што је био нов на месту и већ постављао захтеве. Наредног дана Монженаст је дао оставку само 25 дана након што је постао премијер.