Трећа личка пролетерска народноослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије, формирана 9. септембра 1942. наредбом Главног штаба НОП одреда Хрватске од четири личка партизанска батаљона (Велебит, Бићо Кесић, Мирко Штулић и Крбава) јачине око 800 бораца. Први командант бригаде био је Милан Купрешанин, а политички комесар Милан Баста. Бригада је формирана под називом Девета партизанска бригада Хрватске, а маја 1943. преименована је у Трећу личку бригаду. Штаб бригаде налазио се у селу Могорићу, код Госпића. Од форирања Шесте личке дивизије па до краја рата налазила се у њеном саставу.
Након формирања, у јесен 1942. учествовала је у уништењу усташких упоришта у Лици. Током Четврте непријатељске офанзиве, заједно са Првом личком бригадом и главнином Осме кордунашке дивизије учествовала је у разбијању италијанске дивизије Сисари, на Зулешевици и у Горњем Лапцу, након чега јој је Главни штаб НОВ и ПО Хрватске доделио назив „ударна”. Потом је у пролеће 1943. учествовала у офанизвним операцијама снага НОВЈ у Лици, најпре заједно са Шестом приморско-горанском бригадом, а касније је у саставу Шесте личке дивизије. У неуспелом нападу на Госпић 1. маја 1943. претрпела је тешке губитке.
Августа 1943. водила је борбе на простору Кулен Вакуфа, Дрвара и Бихаћа, и у једној борби нанела тешке губитке немачкој моторизованој колони. Новембра 1943, у саставу Шесте личке дивизије кренула је на марш-маневар у Босну, где је водила велики број борби: код Травника, Зенице и Бањалуке. У Дрварској операцији 25. маја 1944. направила је значајан ратни подвиг — из рејона Трубара извела усиљени марш до Дрвара и енергичним нападом из покрета одбацила немачке падобранце који су нападали на пећину у којој се налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ.
Приликом покрета за Србију водила је, заједно са осталим јединицама Шесте личке дивизије, тешке борбе против немачке 7. СС дивизије Принц Еуген, у Дурмиторској операцији, на Пивској планини и др. У западној Србији у септембру 1944. водила је борбе против немемачких и четничких снага код Ужичке Пожеге, на Јеловој гори и Маљену. Потом је учествовала је у Београдској операцији, у борбама на Сремском фронту и његовом пробоју априла 1945. године. У саставу Босутске оперативне групе дивизија, у тешким борбама, одбацила је усташе из Врбање, а затим учествовала у ослобађању Ђакова, Славонског Брода и Чазме. Последње борбе, у мају 1945. године, водила је на прилазима Загребу.
Спадала је у ред елитних бригада НОВ и ПОЈ, а за постигнуте успехе у борбама, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 19. марта 1944. заједно са Првом и Другом бригадом Шесте личке дивизије проглашена је пролетерском. Одликована је Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде првог реда и Орденом братства и јединства првог реда. Поводом тридесетогодишњице десанта на Дрвар 30. маја 1974. одликована је Орденом народног хероја.
Борбени пут бригаде мини|200п|Прва чета Трећег батаљона Треће бригаде на Сремском фронту Убрзо након формирања Трећа личка бригада је 26. и 27. септембра 1942. учествовала у разбијању четничких снага у селу Радучу, код Госпића. Потом је порушила железничку пругу на између Медака и Ловинца, а 3. октобра је ликвидирала усташко упориште у Личком Рибнику. За успех у овој акцији, Главни штаб НОП одред Хрватске писмено је похвалио бригаду да је „показала да има све услове да постане једна од најбољих јединица Хрватске”. Потом је 6. октобра 1942. напала усташке посаде у Брушанима и Личком Новом Селу и заузела ова места. У другој половини октобра 1942. разбила је четнички пук код Грачаца и безуспешно напала четнике и у Великој Попини. У новембру 1942. пребацила се у рејон Босанског Грахова, где се под командом Друге пролетерске дивизије, борила против италијанских и четничких јединица.
Приликом формирања Шесте личке дивизије наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ од 22. новембра 1942. заједно са Првом и Другом личком бригадом ушла је у њен састав. У то време имала је 1.364 борца, а у децембру исте године у њеном саставу формиран је Пети митраљески батаљон, који је расформиран у првој половини маја 1943. године. До половине јануара 1943. дејствовала је на подручју Грачаца, а у току Четврте непријатељске офанзиве водила је одбрамбене борбе на правцу Ловинац—Удбина—Доњи Лапац. Заједно са Првом личком бригадом и главнином Осме кордунашке дивизије опколила је и у приоду од 18. до 21. фебруара разбила на Зулешевици и у Горњем Лапцу јаке делове италијанске дивизије Сасари. Упркос чињеници, да је италијанској дивизији притекао у помоћ један пук дивизије Ре, са четом тенкова, ти делови имали су губитке од 112 погинулих и 358 заробљених официра и војника. За до тада постигнуте успехе у борбама поново је похваљена од Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, који јој је доделио назив „ударна бригада”.
Након борби вођених на сектору Плача, Могорић, Вребац и разбијања офанзиве на подручју Лике, у марту 1943. нападала је усташе на железничкој станици Радуч и у Ловинцу, четнике код Метка и усташе у Брушанима. У априлу 1943, заједно са Шестом приморско-горанском бригадом, образовала је оперативну групу Гацка, ради операција у Гацкој долини, и заузела Рамљане, Личко Лешће и Јањчу где је заробила 438 домобрана и запленила већу количину ратног материјала. У наступању на север ослободила је Човиће и Прозор, и садејствовала Осмој кордунашкој дивизији у ослобођењу Оточца. После ослобођења Гацке долине, бригада се поново нашла у саставу Шесте личке дивизије, са којом је водила борбе на сектору Госпића и ослободила Широку Кулу, Билај, Рибник, Медак и Брушане. У неуспелом нападу Шесте личке и Осме кордунашке дивизије на утврђени Госпић, у ноћи 2/3. маја, у коме се налазило утврђено око 5.000 војника, бригада је заједно са Другом личком бригадом, претрпела велике губитке од 243 погинулих и рањених бораца. Наредбом Главног штаба НОВ и ПО Хрватске од 17. маја 1943. добила је назив Трећа ударна бригада Шесте личке дивизије, али је више била позната као Трећа личка бригада.
мини|лево|Борци Треће личке бригаде за време вежбе гађања на Сремском фронту У лето 1943. оперисала је око Госпића и Кулен Вакуфа. У више махова, а нарочито 25. и 28. августа на путу Кулен Вакуф—Врточе—Бихаћ, њени батаљони сачекали су у заседи немачку колону, од око 25 возила, и нанели јој осетне губитке. Бригада је за ову акцију поново била похваљена од Главног штаба НОВ и ПО Хрватске. После борби на подручју Кулен Вакуф—Доњи Лапац са деловима немачке 114. ловачке дивизије пребацила се после капитулације Италије ка Госпићу, и почетком октобра 1943. ослободила Перушић, Лички Осик, Кланац и Смиљан, па је заједно са Првом личком и Првом бригадом 13. приморско-горанске дивизије блокирала Госпић.
У саставу Шесте личке дивизије кренула је 11. новембра 1943. у Босну. Крајем новембра и у децембру 1943. борила се у рејону Травника и Зенице против немачких, усташких и домобранских јединица. У Првој бањалучкој операцији, заузела је од 1. до 3. јануара 1944, Ивањску и нападала аеродром у Залужанима. После борбе код Бање Луке повучена је у рејон Медна, да спречи продор немачког 92. моторизованог пука ка Млиништу. У оштрим борбама које је водила од 13. до 20. јануара 1944. испољила је велику упорност и успорила надирање немачког 92. моторизованог пука. У фебруару и марту 1944. затварала је правац Ливно—Гламоч—Дрвар и одбила више испада непријатеља из Ливна. Заједно са осталим бригадама Шесте личке дивизије добила је 19. марта 1944. назив „пролетерска бригада”.
мини|десно|Борбе Треће личке бригаде против Немаца током Дрварске операције Почетком априла 1944. померена је у рејон Дрвара, а затим ка Трубару и Србу, где је водила борбе с немачким снагама и спречила им продор ка ослобођеном Дрвару, у коме се тада налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ. У мају 1944. посебно се истакла у Дрварској операцији. У јутро 25. маја 1944. кренула је с подручја Трубара усиљеним маршем у помоћ јединицама које су водиле борбе са немачким падобранцима у Дрвару, и снажним нападом успела да их одбаци од пећине у којој се налазио Врховни командант НОВ и ПОЈ маршал Јосип Броз Тито са најближим сарадницима. У јуну 1944. дејствовала је на подручју Гламоч, Ливно, Шуица, где је водила свакодневне борбе до 20. јула кад је Шеста личка дивизија кренула преко средње и источне Босне за Србију. Ноћу 28/29. јула форсирала је реку Босну између Беговог Хана и Немиле и водила борбе против делова немачке 7. СС добровољачке дивизије Принц Еуген, а у августу је у Дурмиторској операцији, у саставу Шесте личке дивизије, водила оштре борбе на Пивској планини и у заштити евакуације рањеника с аеродрома Брезна, код Никшића. Почетком септембра 1944, у саставу Прве армијске групе НОВ и ПОЈ, продрла је у Србију. Иако јој је бројно стање било знатно смањено, одмах после доласка у Србију водила је успешне борбе против немачких и четничких снага код Ужичке Пожеге, на Јеловој гори и Маљену. У наступању ка Ваљеву делови бригаде су 11. септембра у близини села Паштрић, код Мионице, наишле на четничку групу у којој се налазио Дража Михаиловић. Иако изненађена група је успела да се на време склони, али је тада заплењена четничку комору, у којој се налазила целокупна архива Централног националног комитета и четничке Врховне команде. Сутрадан, 12. септембра одбила је напад Немаца од Диваца према Мионици, а од 14. до 18. септембра осигуравала је од Уба напад на Ваљево који су извршиле Прва пролетерска и Шеста личка дивизија.
мини|лево|Трећа личка бригада у Срему, новембра 1944. Након ослобођења Ваљева, попуњена је новим борцима из западне Србије. У октобру 1944. учествовала је у Београдској операцији, где је у непосредним борбама за ослобођење Београда учествовала у ослобођењу Раковице, Топчидера, Мостара и наступала улицама: Сарајевском, Кнеза Милоша и Немањином. Заједно са јединицама Црвене амрије учествовала је у уништењу засталих немачких снага на Чукарици. Заједно са другим јединицама, које су учествовале у ослобођењу Београда, учествовала је на Бањици 27. октобра 1944. на смотри коју је извршио Врховни командант НОВ и ПОЈ. У новембру 1944. водила је борбе код Сремске Митровице, око Манђелоса, Чалме, Бингуле, Ердевика и изнад Илока. Са Шестом личком дивизијом враћена је 30. новембра у Београд ради попуне и сређивања. После повратка на Сремски фронт 4. јануара 1945. водила је одбрамбене борбе у рејону Шида, Товарника и Илинаца. У саставу Шесте личке дивизије енергичним нападом, 6. априла 1945, истерала је усташе из Врбање и ослободила Сољане. Ту су се развиле жестоке шестодневне борбе, у којима је погинуо и њен командант Љубомир Медић Брзица. После пробоја Сремског фронта, у наступању кроз Славонију, бригада је учествовала у борбама за ослобођење Ђакова и Славонског Брода, код Чазме и пред Загребом и, увече 8. маја 1945, избила у Максимир где је уништила једну усташку јединицу. После ослобођења Загреба, водила је борбе у Дубрави и код Ремета, и затим је чистила Загребачку гору од заосталих делова разбијених непријатељевих јединица, одакле је 14. маја враћена у Загреб где је завршила свој ратни пут.
Командни састав бригаде мини|200п|Милан Шијан, команднат бригаде током 1943. и 1944. Команданти бригаде: Милан Купрешанин — од формирања бригаде до марта 1943. Милан Шијан — од марта 1943. до маја 1944. Дмитар Заклан (в.д) — током маја и јуна 1944. Лазо Радаковић — током јуна и јула 1944. Милан Шијан (в.д) — од јула до септембра 1944. Лазо Радаковић — од септембра до децембра 1944. Љубомир Медић Брзица — од децембра 1944. до краја рата
Политички комесари бригаде: Милан Баста — од формирања бригаде до фебруара 1944. Гојко Милекић — од фебруара до јула 1944. Мато Радуловић (в.д) — од јула до септембра 1944. Гојко Милекић — од септембра 1944. до краја рата
Народни хероји 200px|мини|десно|Орден народног хероја Борци Треће личке пролетерске ударне бригаде проглашени за народне хероје Југославије:
Петар Бабић (1919—2006) борац бригаде Дмитар Заклан (1915—1988) заменик команданта бригаде Милан Купрешанин (1911—2005) први командант бригаде