Никола Алтомановић (Војиновић) (1348, 1366 — после 1376) био је српски великаш, војсковођа и ратник из друге половине XIV века. Владао је широким простором од Рудника до Јадранског мора. После Маричке битке постао је најмоћнији српски великаш, а Дубровачку републику је приморао да му плаћа годишњи данак од 2000 перпера као законитом наследнику круне Србије. Против њега је створена широка коалиција суседних српских великаша коју је подржао и краљ Угарске и они су током јесени 1373. године потукли Николину војску, а њега самог су после опсаде Ужичког Града ослепели, поделивши међусобно његове земље.
Порекло
Никола Алтомановић се родио 1348. године и био је син великог жупана Алтомана Војиновића (1347—1359) и Ратославе Младеновић, који су се венчали у касну јесен 1347. године. Алтоман је припадао породици Војиновића, док је његова супруга Ратослава (Витослава) била ћерка војводе Младена, односно сестра каснијег севастократора Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића (1371—1391).
Рана младост и долазак на власт Велики жупан Алтоман је владао Хумом, али је после његове смрти 1359. године његову област преузео његов брат кнез Војислав (око 1355—1363) који је том приликом практично протерао једанаестогодишњег Николу и његову мајку са њихових поседа одредивши им врло малу област за управу. Војислав је током година распада српског царства постао најмоћнији обласни господар у тзв. Рашкој земљи насупрот Мрњавчевићима у новоосвојеним крајевима (простори данашњих република Албаније, Грчке, Македоније и Бугарске). Међутим његова изненадна смрт 25. октобра 1363. године, оставља те простране крајеве на управу његовој удовици Гојислави и двојици малолетних синова Добровоју и Стефану.
Већ око 1366. или 1367. године Никола је постепено преузео контролу над облашћу око Рудника односно северним деловима области свог стрица повезујући се са локалним господарима који су формално признавали власт кнегиње Гојиславе и почињући отворено да наступа против кнегиње. Иако је био изузетно млад, он је активно са мачем у руци узео учешћа у борбама са локалним господарима који су и даље признавали кнегињу, због чега је створио репутацију јаког ратника и способног војсковође. Последња фаза сукоба између Николе и кнегиње на простору око Требиња и у Хуму одиграла се у периоду од јесени 1367. до краја 1368. године и окончала се потпуном победом Николе, који после тога постаје господар некадашњих земаља његовог стрица великог кнеза Војислава, које су обухватале: Рудник Подриње Полимље источни део Хума Конавле и Драчевицу
Завршни чин у његовом освајању било је примање вазалства Санка Милтеновића који је до тада признавао власт бана Босне, а био је први сусед Дубровачке републике. Никола је подржао Санкову побуну против босанског бана, након чега је Твртко напао Санка и приморао га да се повуче у Дубровник. Иако је Дубровник био на страни Твртка, чак до те мере да су изнели став да је савез Санка и Алтомановића "само за времена и нипошто неће дуго потрајати, док је босански банат уистину вечан, они су одбили да изруче Санка босанском бану. Годину дана касније 1370., ипак је дошло до помирења између Твртка и Санка, који је наставио да буде вазал Николи Алтомановићу, након чега су и Никола и Твртко склопили примирје.
У то време је тзв. Рашка властела на челу са Лазаром Хребељановићем (1371—1389) је отпочела са прављењем широког савеза против Мрњавчевића коме је приступио и Никола и то и пре него што је сломио отпор кнегиње Гојиславе.
Владавина 200п|мини|Држава Николе Алтомановића Први сукоб са Дубровником и Твртком
Николино муњевито преузимање контроле над овим пространим областима и опкруживање са копнене стране Дубровачке републике приморало је град-републику да током октобра 1368. године унапред затражи помоћ угарског бана Хрватске и Далмације, за случај да се Никола не заустави на границама области свог стрица и покуша напад на републику. Представници краљевине Угарске (чију је врховну власт Дубровачка република у то доба признавала) брзо су реаговали и до краја октобра у Стон је пристигло неколико одреда плаћеника предвођених капетанима Вукотом и Масловићем. Никола је 01. или 2. новембра послао гласнике у град обавештавајући их да нема намеру да напада републику, да би само дан или два касније (03. или 04.) ипак упутио терироријални или новчани захтев републици који је био одбијен. После тога је на простору републике извршена мобилизација, јер се сматрало да је сукоб са Николом известан, али се он повукао из околине града, тако да је већ 18. новембра мобилизована војска распуштена. Никола је после тога заузео и последње поседе Гојиславе и њених синова и победоносно је ујахао у Требиње у коме су они столовали.
Даља судбина Гојиславе и њених синова није позната, због чега се Николи приписује њихова насилна смрт. Међутим, у последњим тренуцима свог слома кнегиња се са синовима тајно повукла у Дубровник из кога је крајем новембра на лађи пребачена негде у данашњу Албанију, тако да се нико од њих троје није нашао у Требињу када је заузето, нити је допао Николине тамнице и у њој био задављен као што се веровало.
Повезивање са Санком и подршка Твртковом брату Вуку у борби око власти у Босни јасно је определила Твртка против Николе, а њихов сукоб је отпочео још током сукоба између Николе и Гојиславе када су Тврткове чете помагале кнегињу. Истовремено Дубровачка република није благонаклоно гледала на Николино уздизање, јер је пре мање од десет година водила два рата са његовим стрицем и са разлогом је страховала да ће Никола наставити његову политику. Република у овај мах није заузела отворени непријатељски став према Алтомановићу, јер није био јасан став његовог северног суседа и мачванског бана Николе Горјанског, најјачег велможе у краљевини Угарској, чију је врховна власт тада признавала република. Међутим република није седела скрштених руку и покушала је да дипломатском акцијом ослаби Николу, покушавши да подстакну Санка да му откаже послушност, али је преговоре окончао Твртко који је војном интервенцијом сломио његову власт. Истовремено Дубровчани нису успели да се договоре са Николом око права и обавеза трговаца на његовој земљи које је са копнене стране опасавала републику.
Битка на Косову
Савез који је склопила тзв. Рашка властела против Мрњавчевића стављен је на пробу када се краљ Вукашин са војском упутио на Косово 1369. са намером да локалне владаре, превасходно Вука Бранковића, зета Лазара Хребељановића и брата од ујака Николе Алтомановића, примора на признавање своје власти. Савезници су заједно са царом Урошем (1355—1371) успели да окупе трупе и до битке са Вукашином је дошло на Косову, највероватније у близини Звечана који је држао Никола.
Вукашинова бројнија, опремљенија и искуснија војска са најамницима однела је одлучну победу над слабо опремљеном и малобројнијом војском (већи део Алтомановићевих трупа је чувао његову западну границу, док су остали обласни владари били сувише слаби да би могли да обезбеде неку већу војну силу) тзв. Рашке властеле. Током битке кнез Лазар се повукао када је видео да је битка изгубљена, али су на бојном пољу остали и Никола и Урош. У том сукобу је Никола остао на бојишту иако је битка била изгубљена показавши како велику храброст, тако и способност и умеће. На крају је успео некако да се пробије и преживи битку, али је вероватно током ње био рањен, пошто о њему након битке неко време нема вести. Током борбе су Вукашинове трупе успеле да живог заробе цара Уроша, који је морао да призна Мрњавчевиће за своје наследнике.
Последица Николиног рањавања, односно вести да је погинуо у борби, била је отказивање послушности већег броја његових вазала и губитак једног дела територија. Тако је његов савезник кнез Лазар себи 1370. године припојио Рудник и околину, Санко је заузео Конавле, а Милош Повић Звечан. Сам бан Твртко је ово видео као своју шансу и отпочео је са нападима на жупанове земље.
Помоћ мачванског бана и краљевине Угарске
После пораза на Косову и губитка дела територија жупан Никола се нашао у тешкој ситуацији. Међутим помоћ му је пружио мачвански бан Никола Горјански односно краљевина Угарска. Никола је са севера добио финансијску и војну помоћ коју је 1370. године преусмерио на своје западне границе и сукоб са баном Босне. Последица ових дејстава било је закључење мира између бана и жупана током лета исте године. Истовремено се повезао са Котором, као супарником Дубровника, који су нападали Лазареви савезници Балшићи. Највероватније је његовим посредовањем Котор признао врховну власт Угарске, да би се заштитио од Балшића.
Краљевина Угарска и Никола Горјански имали су врло јасан интерес у пружању помоћи Николи Алтомановићу. Он је био у сукобу са бановином Босном која је упорно и тврдоглаво одбијала да прихвати врховну власт краљевине Угарске. Поред тога јаки Никола Алтомановић је значио наставак борби унутар Србије односно њено слабљење, што је ишло у прилог дугорочном плану краљевине Угарске да овлада простором некадашње краљевине Србије. Поред стратешких, постојао је и верски разлог који се огледао у великим привилегијама које је католичка црква добила у његовим земљама, што је била велика разлика у односу на доба од пре неколико деценија када је цар Душан (1331—1355) палио и рушио католичке цркве.
Могуће је да су му они још као малолетнику пружили помоћ и подршку када је кренуо да осваја власт, чиме би се могао објаснити његов муњевит успех, али за то нема никаквих доказа, а чак и да је такве сарадње било, јасно је да Дубровачка република, која је de facto била део краљевине Угарске, није о томе ништа знала пошто је јасно деловала на слабљењу Николе Алтомановића.
Други сукоб са Дубровником
Током преговора Твртка и Николе око мира Дубровчани су покушали да се помоћу бана Босне убаце у склапање мира и да им се њиме потврде права односно да се Никола обавеже на мир и према њима, иако нису били у отвореном сукобу. Међутим, дипломатија републике светог Влаха није уродила плодом и мир између два владара је закључен без учешћа Дубровника.
Ускоро после тога, жупан је испоставио републици своје захтеве, које је она одбила, али је одмах послала своје представнике код жупана надајући се повољном исходу преговора. У дубровачким изворима се наводи да је он од републике тражио плаћање светодмитарског дохотка који је припадао владару Србије, али треба имати у виду да је Никола до краја живота цара Уроша себе сматрао de jure његовим вазалом, иако је de facto био самостални господар, па није логично да је покушао да за себе присвоји нешто што је по праву припадало владарима Србије. У сваком случају Дубровчани су забележили да су Николи:
Током боравка те дубровачке делегације код Николе и њихових покушаја да се са њим договоре, он је послао војску предвођену Радином Дубравчићем на републику. Овај удар је затекао Дубровчане потпуно изненађене и неприпремљене, о чему сведочи и чињеница да је већи део становништва био изван градских бедема, пошто је Никола срачунато ударио у време јесењих берби. Пошто су Дубровчани одбили да исплате 6000 перпера на име трогодишњег светодмитровског дохотка, Радин је са трупама страховито похарао и поробио околину града, тако да је укупна штета износила око 30.000 дуката. Истовремено је Никола похватао и затворио све трговце из Дубровника који су се налазили у његовим земљама и за њих је добио откуп од око 4000 перпера, а сам град је стављен под копнену блокаду.