Алекса Ивић (Буђановци, 23. децембар 1881 — Београд, 23. новембар 1948) био је српски историчар и универзитетски професор.
Биографија Историју и славистику студирао у Бечу код познатих стручњака Ватрослава Јагића и Константина Јиречека. Докторирао 1905. године. По завршетку студија остао је у Бечу пет година.
Године 1910. изабран је за заступника (посланика) у Хрватском сабору, те исте године одлази у Загреб. Од 1912. године ради у Земаљском архиву у Загребу.
После Првог светског рата предаје југословенску дипломатску и политичку историју на Правном факултету у Суботици, који је у то време био испостава Правног факултета Универзитета у Београду..
Био је предан архивски истраживач и историчар Срба у Хабзбуршкој монархији. Издао је доста грађе везане за Србе из бечких архива. Најзначајније му је дело Историја Срба у Војводини, објављено 1929. године.
У Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” налазе се два писма и једна дописница коју је Алекса Ивић упутио Јоци Вујићу.
Његов син је лингвиста Павле Ивић.
Одабрана дела мини|200пиксел|Насловна страна првог дела збирке историјских извора Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа (1910)
Написао је неколико стотина чланака и бележака на тему националне историје у бројним листовима.
Референце
Литература
Енциклопедија Југославије, четврти том Хил-Југос (1960. год.), чланак написао Јован М. Милићевић. Електронски каталог Народне библиотеке Србије. Мала енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (А-Љ). Издавачко предузеће „Просвета“, Београд 1959.
Спољашње везе Историјска библиотека: Алекса Ивић
Категорија:Рођени 1881. Категорија:Умрли 1948. Категорија:Румљани Категорија:Српски историчари Категорија:Доктори историје