Мирослав Крлежа (Загреб, 7. јул 1893 — Загреб, 29. децембар 1981) био је југословенски и хрватски књижевник и енциклопедиста.
Биографија Рођен је 1893. у Загребу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњошколско и више образовање довршио је у домобранској кадетској школи у Печују и војној академији у Будимпешти. Још као ученик гимназије, Крлежа се интересовао за друштвена и политичка питања свога времена, и из тог периода почиње његова наклоност према радничком покрету. „Као нижегимназијалци“, каже Крлежа, „ми смо залазили у ону за добре пургере тако страшну двокатницу у Илици педесет и пет, на којој се првога маја вијао црвени барјак и из које је странка са тамбурашким збором ишла на првомајску прославу у Пивовару“. Општи талас националног и општејугословенског расположења уочи ослободилачких балканских ратова понео је и младог Крлежу, и он је, као и под кровом аустро-мађарских војних школа, убеђено очекивао национални преврат који ће остварити идеју југословенског уједињења. Са таквим осећањима он је прешао у Србију с намером да као добровољац ступи у њену војску. Али српске војне власти нису разумеле младог националисту, па су га после хапшења и многих сумњичења предале аустријским властима у Земуну. Осумњичен, после тога, да је српски шпијун, Крлежа је поново ухапшен, лишен чина и, кад је отпочео Први светски рат, послат на Источни фронт у Галицију као војник. Његова лична драма, као и трагични догађаји у светској ратној катастрофи, развејали су његове младићке илузије, и он отада покушава да судбину јужнословенских народа сагледа у идеалима социјалистичке идеологије. Некада страсни обожавалац „Душанових чета“, „белих орлова“ и пијемонтске улоге Србије у остваривању националног сна и уједињењу, постао је песник „свете комуне“ која је уз тријумфалну хуку звона обарала круне и престоле.
Књижевна активност мини|десно|Споменик Мирославу Крлежи у Загребу. Крлежина књижевна активност почиње током Првог светског рата, када је још увек био наивни материјалиста, одушевљени четрдесетосмаш и кошутовац који је с радосним немиром ослушкивао пожаре на просторима Југославије. У том периоду и неколико година после рата, он је своје песничке немире обликовао „романтичним сликама и ликовима“. У тим делима је одсликана и тадашња књижевна и политичка атмосфера коју су стварале патриотске омладинске генерације. Из тог периода потичу драме Легенда, Заратустра и младић, Микеланђело Буонароти, Кристифор Колумбо, Маскерата, Адам и Ева и ратна лирика.
Мирослав Крлежа је оставио највећи опус у хрватској књижевности до данас. За 88 година живота и 66 година књижевног рада написао је педесетак збирки песама, приповедака, романа, драма, есеја, политичке публицистике, полемика, путописа, дневника, мемоара, енциклопедијских чланака: у његовом стваралаштву можемо наћи све облике књижевног изражавања.
Рат је безусловно једна од првих и најопсесивнијих Крлежиних тема, којом се интензивно бави и у песмама, и у прози, и у драмама. Његову ратну лирику („Пјесме“ -{I}- и -{II}-, 1918; „Пјесме“ -{III}-, 1919) често прожимају мотиви Голготе и Великог Петка, али из њих, каткад и пренаглашено, проговара заговорник лењинистичке идеологије, који бучним акордима проноси јеку руског Октобра 1917. Збирка приповедака „Хрватски бог Марс“ (1922; потпуна и коначна варијанта 1933), свакако једна од најснажнијих, уметнички највреднијих антиратних књига у европским књижевностима, као и драма “У логору” (у првобитној варијанти, под насловом „Галиција“ забрањена на сам дан заказане премијере, 30. децембра 1920, у београдском Народном позоришту приказана 1937"Политика", 4. дец. 1937), сакупиле су у својим ликовима сву трагику и све ране хрватских људи, који већ вековима ратују и крваре, увек зарад туђе користи, „као велеиздајници своје властите народности“. Али већ и у идеолошки обојеној ратној лирици има песама с дискретним, лирски цизелираним мотивима и интимистичким угођајима (“Јесења пјесма”), најављујући коначну збирку “Пјесме у тмини” (1937), збирку надахнуту хуманим грађанским саучествовањем над социјалном бедом, али без идеолошке патетике, као што одмах после првог издања „Хрватског бога Марса“ излазе најпре „Новеле“ (1924), затим „Хиљаду и једна смрт“ (1932), па опет „Новеле“ (1937), с прозом чврсто усидреном у хрватском, нарочито загребачком, (мало)грађанском животу после Првог светског рата: потврда да Крлежина литература не живи само од једностраног политичког ангажмана, него се храни и надахњује тоталитетом животних идеја и мотива, који се међусобно драматично сукобљавају; и управо тада она се објављује као велика уметност (новеле “Велики мештар свију хуља”; “Цврчак под водопадом”).
Потврђују то и „Баладе Петрице Керемпуха“ (1936), велелепно песничко дело писано (ре)конструкцијом старог кајкавског језика према језику Хабделића и Врамца, Белостенца, Миклоушића, Брезовачког и Ловренчића, језиком према коме је показивао трајну носталгију. У двадесетак песама ове збирке одвија се -{danse macabre}- хрватских кајкаваца кроз векове, у стилу Боша и Бројгела.
Мотиви свих битних Крлежиних тема, којима је испуњен највреднији део његовог песничког, прозног и драмског дела, оправдавају мисао да он, иако није био матошевац, наставља Матошевим путем. Грмео је против глупости, као и Матош, коју је препознавао и у новим друштвеним околностима, али је његова реторика била притом битно друкчија. У време друштвених промена и перманентне нестабилности, изазваних све заоштренијим политичким супротностима двадесетих и тридесетих година, које све више добијају идеолошку боју, предвиђа слом грађанског поретка, расточеног и обезвређеног малограђанским менталитетом хрватске интелигенције и моралном неосетљивошћу владајућег слоја.
Након младалачког циклуса поетско-експресионистичких драмских визија „Легенде“, који обухвата познате драме „Краљево“ (1915), „Кристифор Колумбо“ (1917) и „Микеланђело Буонароти“ (1918), затим драме „Вучјак“ (1924), која тематски и стилски стоји уз новеле „Хрватски бог Марс“, три драме из глембајевског циклуса („Господа Глембајеви“, 1929; „У агонији“, 1928; „Леда“, 1930), следећи методу ибзеновске грађанске драматургије, рашчлањују комплексне односе у једној имагинарној загребачкој породици из круга водеће финансијске олигархије. Не може се рећи да је то друштвена драма у правом смислу речи. У тадашњем Загребу тако великих финансијских магната није било. Крлежа је измислио Глембајеве и глембајевску лозу да би могао да демонстрира не само своје животне погледе, него још више литерарну методу напрегнутог психологизирања, што овај циклус, а посебно прве две драме, стилски обележава као репрезентативне примере нашег психолошког експресионизма.
Однос према Србима Крлежин однос према српској националној и верској традицији био је предмет оштрих полемика још од међуратног периода. Милош Црњански и Станислав Винавер оптуживали су га да иза пацифистичке позе крије дубљу нетрпељивост према Србима, наводећи, између осталог, Крлежин чланак из 1915. у прилог аустроугарском фелдмаршалу Конраду фон Хетцендорфу као доказ раскорака између његове ратне и послератне реторике.
Крлежино понашање током Другог светског рата остаје предмет спора међу историчарима и публицистима. Према појединим ауторима (Радован Калабић, ослањајући се на сведочанства и архивску грађу), Крлежа је у Независној Држави Хрватској уживао заштиту високих усташких функционера, укључујући Милу Будака, и одбио неколико позива Комунистичке партије Југославије да се прикључи партизанском покрету. Крлежини бранитељи, међутим, истичу да је у истом периоду одбио и понуђене положаје у усташкој администрацији и да га је краткотрајно ислеђивао Гестапо. Међутим, док се одвија геноцид над Србима, његова жена Лепосава, која је променила име у Бела, игра представе у загребачком позоришту за време владавине НДХ.
После рата Крлежа је постао централна фигура југословенске културне политике — председник Друштва књижевника Југославије, потпредседник ЈАЗУ и дугогодишњи директор Лексикографског завода (данас Лексикографски завод Мирослав Крлежа), задужен за издавање Enciklopedije Jugoslavije. Критичари попут Марка С. Марковића сматрали су да је Крлежина доминантна позиција у југословенској књижевности била последица политичке заштите коју му је пружао Јосип Броз Тито, а не искључиво књижевних заслуга.
Романи Крлежини романи се одликују следећим карактеристикама: писани бујним, барокним стилом и језиком који врви новокованицама и сложеницама, богати есејистичким одломцима у традицији средњоевропског интелектуалистичког романа (Роберт Мусил, Рајнер Марија Рилке), али и руског романа идеја карактеристичног за Достојевског, набијени су радњом и драмским сценама које се преплићу с контемплативним пасажима о природи људског постојања, уметности, политици и историји. Доминира егзистенцијалистичка визија људске судбине, изречена повишеном реториком, често пренапрегнутим и испрекиданим дијалозима, као и бујицом слика, звукова и асоцијација у којима се мешају гласови ликова и ауторов имплицитни коментар. Као есејистички романи идеја, Крлежина дела су блиска романескној струји модернизма превладавајућој у књижевности немачког језика (Томас Ман, Роберт Мусил), али се од њих разликују по драматичности радње и силовитим вртлогом политичких збивања који не допушта деташирано интелектуализирање, по чему је Крлежа сличан Артуру Кестлеру или Малроу.
Уз понешто занемарене романе „Три кавалира фрајле Меланије“ и „Вражји оток“, за Крлежину романескну уметност репрезентативна су четири дела: „Повратак Филипа Латиновића“, „На рубу памети“, „Банкет у Блитви“ и „Заставе“.
„Повратак Филипа Латиновића“ је роман о уметнику, често довођен у везу с прустовским циклусом (Крлежа је Пруста изузетно ценио), али ближе је истини мишљење да се ради о протоегзстенцијалистичком делу сензибилитета страног француском романописцу: отуђење и мучнина, инцестуозни сексуални пориви и фрустрације, идеолошко-политички дијалози вођени на рубу хистерије, растакање свести изражено у гонгористички искривљеним реченицама које неретко крше правила конвенционалне синтаксе. То је још видљивије у сатирично-политичким романима. „На рубу памети“ је још динамичнији спој драмске радње изражене у гротескно хипертрофираним сценама и дијалошким двобојима, лирско-метафизичких солилоквијума и наглог упада кајкавског вернакулара као моралног судије целе кафкијанске море, која за тему има најотпорнију људску особину: глупост.
Следећи у низу великих романа који су настајали уочи Другог светског рата (иако је последњу књигу довршио после рата) је „Банкет у Блитви“, смештен у имагинарној балтичкој држави и бавећи се темом теме тоталитаризма и борбе против њега. Та, како су ју неки назвали, „поема о политици“, није само изузетан политички роман, него садржи и битне ауторове увиде и мишљења о детерминизму и слободи у ткању људског живота и судбине, приказаним у незаборавној сцени марионета луткарског позоришта - још један пишчев дуг средњовековној и ренесансној плебејској култури.
Четврти, најопсежнији од истакнутих Крлежиних романа, „Заставе“, истовремено је и најхрватскији и најтежи за превођење, и најтеже успоставља комуникацију с потенцијалним страним читаоцем. Тај хрватски „Рат и мир“ или -{summa krležiana}- (како су га критичари назвали), панорама је хрватског друштва уочи и после Првог светског рата, које даје коначну ауторову пресуду о заносима и заблудама младости: највише о распаду Аустроугарске, хрватском националном питању, стварању и одрживости Југославије, а садржи и Крлежину филозофију историје. Док претходни романи не захтевају од читаоца урањање у идеолошко-историјски оквир из кога је настала југословенска држава,