Шимпанза () врста је великог човјеколиког мајмуна која настањује шуме и саване тропске Африке. Постоје четири потврђене подврсте, а пета је предложена. Док је бонобо, најближи сродник шимпанзе, био познат као мала или пигмејска шимпанза, ова врста је често именовано као обична или робусна шимпанза. Шимпанза и бонобо су једине врсте рода -{Pan}-. Фосилни докази и секвенцирања ДНК показују да је род -{Pan}- сестрински таксон људске лозе и према томе је најближи живи сродник људи.
Тијело шимпанзе прекривено је грубом црном длаком, али на лицу, прстима руку и ногу, длановима и табанима нема длака. Већи је и робуснији од боноба, тежина мужјака се креће од 40 до 70 кг, а од 27 до 50 кг код женки, док је висина око 150 цм.
Шимпанзе живе у скупинама од 15 до 150 чланова, иако се јединке крећу и хране у много мањим скупинама током дана. Живе у строгој хијерархији у којој преовлађују мужјаци, док се несугласице углавном ненасилно рјешавају. Код скоро свих популација шимпанзи забиљежена је , модификованих штапова, камења, траве и лишћа, које користе за лов и скупљање меда, термита, мрава, орашастих плодова и воде. Примјећено је и оштрење штапова за лов малих сисара. Трудноћа код шимпанзи траје осам мјесеци. Младунче престаје да сиса око треће године живота, али обично одржава близак однос са мајком још неколико година.
Шимпанза се налази на Црвеном списку Међународне уније за заштиту природе као угрожена врста. Процјењује се да има између 170.000 и 300.000 јединки. Највеће пријетње опстанку врсте су губитак станишта, криволов и болести. У западној култури шимпанзе се виде као стереотипне фигуре кловнова и јављају се у забавним садржајима као што су чајанке шимпанзи, циркуски акти и позоришне представе. Иако су шимпанзе државе као кућни љубимци, њихова снага, агресивност и непредвидљивост чини их опаснима за ту улогу. Неколико стотина шимпанзи је државно у лабораторијама за испитивање, нарочито у Сједињеним Државама. Учињени су многи покушаји да се шимпанзе науче језицима као што је амерички знаковни језик, са ограниченим успјехом.
Етимологија мини|лево|Таксономско стабло човјеколиких мајмуна, засновано на секвенцирању генома према The Chimpanzee Sequencing and Analysis Consortium. Слика преузета из Yousaf et al. 2021, прилагођена из Prado-Martinez et al. 2013.
Ријеч шимпанза потиче или од вили ријечи или луба ријечи , са значењем „(безрепи) мајмун”. Колоквијализам „шимпанза” је највјероватније скован крајем 1870-их. Род Pan је назив добио по старогрчком богу, док је специфично име троглодити преузето од Троглодита, митске расе пећинских људи.
Таксономија Први велики мајмун познат западној науци у 17. вијеку био је „оранг-утанг” (род -{Pongo}-), мјесно малајско име које је на Јави забиљежио холандски љекар Јакобус Бонтијус. Холандски анатом Николас Тулп примијенио је 1641. то име на шимпанзу или боноба доведену у Холандију из Анголе. Други холандски анатом, Петрус Кампер, сецирао је узорке из централне Африке и југоисточне Азије 1770-их, примјетивши разлике између афричких и азијских мајмуна. Њемачки природњак Јохан Фридрих Блуменбах класификовао је шимпанзу као -{Simia troglodytes}- 1775. године. Други њемачки природњак, Лоренц Окен, сковао је род -{Pan}- 1816. године. Бонобо је препознат као посебна врста 1933. године.
Еволуција
Упркос великом броју фосилних налаза рода Homo, фосили рода Pan нису описани све до 2005. године. Постојеће популације шимпанзи у западној и централној Африци немају преклапања са главним налазиштима људских фосила у источној Африци, али су пријављени фосили шимпанзи у Кенији. То указује да су и људи и панини били присутни у долини Источноафричког рифта долини током средњег плеистоцена.
Према студијама из 2017. на којима су радили истраживачки са Универзитета Џорџ Вашингтон, боноби су се, заједно са шимпанзама, одвојили до људске линије прије око 8 милиона година; боноби су се одвојили од линије обичних шимпанзи око прије око 2 милиона година. Друга генетска студија из 2017. предлаже древни ток гена (интрогесија) између 200.000 и 550.000 година од боноба до предака централноафричких и источноафричких шимпанзи.
Подврсте и популациони статус Признате су четири подврсте шимпанзе, са могућности пете: Централноафричка шимпанза или чего (), присутна у Камеруну, Централноафричкој Републици, Екваторијалној Гвинеји, Габону, Републици Конго и Демократској Републици Конго, у дивљини броји око 140.000 јединки. Западноафричка шимпанза (), присутна у Обали Слоноваче, Гвинеји, Либерији, Малију, Сијера Леонеу, Гвинеји Бисао, Сенегалу и Гани, броји око 52.800 јединки. Нигерско-камерунска шимпанза ( или -{P. t. vellerosus}-), присутна је у шумским подручјима широм Нигерије и Камеруна, броји 6000—9000 јединки. Источноафричка шимпанза (), присутна у Централноафричкој Републици, Јужном Судану, Демократској Републици Конго, Уганди, Руанди, Бурундију, Танзанији и Замбији, броји око 180.000—256.000 јединки у дивљини. Југоисточноафричка шимпанза (), присутна у Бурундију, Руанди, Танзанији и Уганди. Колин Гроувс тврди да је ово подврста, настала довољним варијацијама између сјеверне и јужне популације источноафричке шимпанзе, али је МУЗП не признаје.
Геном
Радна верзија генома шимпанзе објављена је 2005. и кодира 18.759 протеина (у поређењу са 20.383 у људском протеому). ДНК секвенце људи и шимпанзи су веома сличне, а разлика у броју протеина углавном произилази из непотпуних секвенци у геному шимпанзе. Обје врсте се разликују у око 35 милиона једнонуклеотидних промјена, пет милиона случајева уметања/делеције и разне хромозомске транслокације. Типични хомолози протеина човјека и шимпанзе разликују се у просјеку у само двије аминокиселине. Око 30% свих људских протеина је по секвенци истовјетно одговарајућем протеину шимпанзе. Дупликације малих дијелова хромозома биле су главни извор разлике између генетског материјала човјека и шимпанзе; око 2,7% одговарајућих савремених генома представљају разлике, настале дупликацијом или делецијом гена, како су се људи и шимпанзе одвојили од свог заједничког еволуцијског претка.
Карактеристике мини|десно|Скелетон шимпанзе, изложен у музеју у Ла Плати у Аргентини.
Просјечна висина усправљене одрасле шимпанзе је око 150 цм. Одрасли мужјаци у дивљини теже од 40 до 70 кг, а женске од 27 до 50 кг. Са изузетком, одређене јединке могу знатно да премаше ове мјере, са висином преко 168 цм и тежином до 136 кг у заточеништву.
Шимпанза има снажнију тјелесну грађу од боноба, али мању од гориле. Руке шимпанзе су дуже од ногу и могу досећи испод кољена. Прсти руку су дуги са кратким палчевима и равним ноктима. Стопала су прилагођена за хватање, а ножни палац је опозитан. Карлица је дуга са продуженом бедреном кости. Глава је заобљена са проминентним и прогнатним лицем и наглашеним обрвним гребеном. Очи су окренуте напријед, има мали нос, заобљене уши без режња и дугу покретну горњу усну. Поред тога, одрасли мужјаци имају оштре очњаке. Као и код сви велики мајмуни, зубна формула шимпанзе је , односно два сјекутића, један очњак, два преткутњака и три кутњака на обје половине сваке вилице. Шимпанзе немају истакнути сагитални гребен и припадајућу мускулатуру главе и врата као гориле.
мини|десно|Рука (лијева) шимпанзе у поређењу са људском руком.
Тијело шимпанзе прекривено је грубом длаком, осим лица, прстију на рукама, ногама, длановима и табанима. Губе више длаке како старе и развијају ћелаве мрље. Длака шимпанзе је типично црна, али може бити смеђа или црвена. Како старе, могу се појавити бијеле или сиве мрље, нарочито на бради и доњем дијелу тијела. Кожа испод длаке је бијела, док изложена подручја варирају: бијела која стари у тамноблатњаву боју код источноафричких шимпанзи, пјегаста на бијелој која стари до јако пјегавоблатњаве код централноафричких шимпанзи и црна са бијелом маском у облику лептира која са годинама тамни код западноафричких шимпанзи. Пигментација лица се повећава са годинама и излагањем ултраљубичастом зрањечу. Женке развијају отечену ружичасту кожу током еструса.
Шимпанзе су прилагођене и за арбореалну и за терестријалну локомоцију. Арбореална локомоција се састоји од вертикалног пењања и брахијација. На тлу, шимпанзе се крећу и четвороножно и двоножно. Чини се да ови покрети троше слине количине енергије. Као и код боноба и горила, шимпанзе се крећу четвороножно ходајући на зглобовима, што се вјероватно еволуцијски развило независно код панина и горила. Мишићи су 50% јачи од тежини од људских, због већег садржаја брзих мишићних влакана, једне од адаптација шимпанзе за пењање и љуљање. Према јапанском јапанском Зоолошком врту Асахијама, снага хвата одрасле шимпанзе процјењује се на 200 кг, док други извори тврде да је тежина и до 330 кг.
Екологија мини|десно|Ноћно гнијездо на дрвету.
Шимпанза је веома прилагодљива врста. Живи у разним стаништима, укључујући суву савану, зимзелену прашуму, планинску шуму, мочварну шуму и суви шумовито-савански мозаик. У Гомбеу, шимпанза углавном користи полулистопадне и зимзелене шуме, као и отворене шумовите крајеве. У Босоуу, шимпанза насељава вишестепену секундарну листопадну шуму, која је нарасла послије промијењеног узгоја, као и прашуме и травњаке. У Таију, шимпанзе се налазе у посљедњој преосталој тропској кишној шуми у Обали Слоноваче. Шимпанза има напредну когнитивну карту свог домаћег станишта и може проналазити храну више пута. Шимпанза сваке ноћи на другом мјесту гради гнијездо за спавање, а исто гнијездо никада не користи више од једанпут. Шимпанзе спавају саме у одвојеним гнијездима, осим младунчади и младих шимпанзи, које спавају са својим мајкама.
Исхрана мини|десно|Мајка и младунче једу воће -{Ficus}- у Националном парку Кибале у Уганди.
Шимпанзе су сваштоједни фругивори. Воће воле више од друге хране, али једу и лишће, лисне пупољке, сјеме, цвјетове, стабљике, језгру, кору и смолу. Студија спроведена у шуми Будонго у Уганди открила је да 64,5% времена издвојеног на исхрану концентрисано на воће (од чега 84,6% зрело), нарочито на двије врсте -{Ficus}-, -{Maesopsis eminii}- и -{Celtis gomphophylla}-. Поред тога, 19% времена исхране издвајају на арбореално лишће, углавном на -{Broussonetia papyrifera}- и -{Celtis mildbraedii}-. Иако је шимпанза углавном биљојед, једну и мед, земљу, инсекте, птице и њихова јаја, али и мале и средње сисаре, укључујући друге примате. Од врста инсеката конзумирају врсту мрава ткача -{Oecophylla longinoda}-, термите -{Macrotermes}- и медоносне пчеле. Црвени колобуси се налазе на врху преферираног плијена међу сисарима. Остали сисари који могу бити плијен су црвенорепи заморац, младунчад и млади жути павијани, галагији, плави дујкери, -{Tragelaphus sylvaticus}- и брадавичасте свиње.
Упркос чињеници да је познато да шимпанзе лове и сакупљају инсекте и друге бескичмењаке, таква храна чини заправо мали дио њихове исхране, од само 2% годишње до чак 65 г животињског меса дневно за сваку одраслу шимпанзу у врхунцу сезоне лова. То такође варира од трупе до трупе и из године у годину. Међутим, у свим случајевима, већину њихове исхране чини воће, лишће, коријење и друге биљне материје. Према неколико студија, женке једу много мање животињског меса од мужјака. Џејн Гудол је документовала многе прилике у Националном парку Гомбе Стрим у којима су шимпанзе и западни црвени колобуси игнорисали једни друге, упркос непосредној близини.
Чини се да се шимпанзе не такмиче непосредно са горилама у областима гдје долази до преклапања. Када је воћа у изобиљу, исхрана горила и шимпанзи је приближна, али када је воћа мало, гориле прибјегавају вегетацији. Оба човјеколика мајмуна могу се хранити различитим врстама, било воћем или инсектима. Интеракција између њих могу варирати од пријатељских, па чак и стабилних друштвених веза, до избјегавања, или до агресије, па чак и отимања младунчади од стране шимпанзи.
Здравље и смртност мини|десно|Шимпанзо Грегоир фотографисана 9. децембра 2006. у уточишту Џејн Гудол у Чимпонги. Рођен је 1944. године.