Андроник II Палеолог (грч. Ανδρόνικος Β' Παλαιολόγος, Никеја, 1259/60 — Константинопољ, 13. фебруара 1332) био је византијски цар од 1282. до 1328. године. Доба владавине Андроника II обично се сматра прелазним периодом након кога је Византијско царство, обновљено 1261. године, почело да представља другоразредну силу, државу која је све очигледније постајала објекат а не субјекат међународне политике.
Младост и долазак на престо Смена династија мини|десно|200п|Златни новчић Андроника II, који представља цара како клечи пред Христом. Андроник се родио крајем 1259. или почетком 1260. године као друго дете у касније бројној породици Михајла VIII Палеолога и Теодоре Дукаине Ватацине, рођаке никејског цара Јована III Дуке Ватаца. Михајлово и Теодорино најстарије дете и први син, Манојло Палеолог умро је као дечак 1259. Византијска војска је 25. јула 1261. године одузела Латинима Цариград који је био у франачким рукама још од Четвртог крсташког похода 1204. године. Михајло VIII, у то време још увек савладар младог Јована IV Дуке Ласкариса, је 15. августа свечано ушао у ослобођени Константинопољ и крунисао малог Андроника II за свог савладара. Након тога злосрећни Јован IV је уклоњен тако што је ослепљен и конфиниран у манастир. Тиме је нова династија Палеолога сменила претходну владарску кућу Ласкариса. Међутим, патријарх Арсеније (1255—1259, 1261—1267) је због ослепљивања Јована IV анатемисао новог цара који је узвратио 1267. тако што је сменио јогунастог патријарха и на његово место довео Јосифа I (1267—1274). Иако је Арсеније убрзо након смене преминуо, унутар цркве се убрзо појавила струја која је одбила да призна Јосифа за патријарха и која се почела називати арсенитима. Међу њима је нарочито било бројно свештенство из Мале Азије верно успомени на династију Ласкариса.
Лионска унија и последице Михајло VIII је читаву владу посветио опоравку Царства чију је стару престоницу повратио тако да је морао да води опрезну политику према западним силама. Како би избегао поход Карла Анжујског на Цариград, Михаило је ушао у преговоре о црквеној унији са папством. У јануару 1274. патријарх Јосиф I, који се у случају уније сада нашао у опозицији према цару, је притворен у манастир, и 6. јула исте године византијски емисари су у Лиону потписали унију са латинском црквом Лионску унију. Иако је представљала царев дипломатски успех, унија је у Цариграду примљена са отвореним незадовољством. Цар је поново променио патријарха и овога пута омогућио избор присталице уније Јована XI Века и смену Јосифа чије су присталице постале познате као јосифити. Византијско друштво и црква су се жестоко поделили и цар је своју политику спроводио силом чак и унутар сопствене фамилије. Са друге стране, полунезависни деспоти Епира и Тесалије су иступили као бранитељи православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код сицилијанског краља Карла Анжујског.
Што се младог Андроника тиче, он је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком угарског краља Иштвана (Стефана) V 1274. године. Ана му је родила два сина, будућег Михајла IX (рођ. 1277. године) и Константина, али је умрла 1281. године. Брачни савез са Угарском био је необично важан у византијској балканској политици пошто се крајем 13. века Немањићка Србија показала као озбиљан такмац за превласт над вардарском Македонијом. Српски краљ Стефан Урош II Милутин је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем Скопља и Михајло је умро 11. децембра исте године у току припрема за поход против Срба.
Почетак владавине Поход против Србије мини|десно|Цар Андроник II Палеолог Андроникова војска, која је пошла на Србију, допрла је до Липљана и Призрена. Један њен део пошао је и даље, жељан пљачке и плена, али је љуто настрадао у набујалом Дриму, кад је покушао да га на коњима преплива.
Сада је српска офанзива, почетком 1283. год., обновљена је с већим снагама. У акцији је учествовала војска и Милутинова и Драгутинова. Она је, у смелом залету, допрла врло дубоко, све до близу обала Егејског мора, код Атоса и Кавале. Опљачкане беху читава струмска и серска област. Кад се краљ Драгутин вратио натраг, не могући да издржава ратне напоре, краљ Милутин је ратовање наставио сам, иза једног малог одмора, и 1284. год., помаган од суседних арбанашких великаша. Овог пута он је заузео области дебарску, кичевску и поречку, а опустошио је крај око Охрида; "није било кога да му се противи и да га укори", каже биограф краљев. Тако су српска освајања у Македонији проширена с источног и на западни крај. Српске државне границе помакао је краљ Милутин Немањић овим срећним ратовањем до пред градове Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју; највећи део Словенима насељене Македоније дошао је под српску власт. Тежиште српске државне политике померило се према истоку и југу. Рашка престоница и дежевски двор напуштају се и краљевска седишта постају Приштина и Скопље. До краља Стефана Уроша II Милутина Србија је гравитирала само према Јадранском мору; сад, овим новим освајањима, она се видно упућује према Егејском. Док је Рашка представљала српско средиште подручје, гравитација према Јадранском мору била је природна, тамо су водиле Неретва и посредно Морача и сви главни стари путеви; Дубровник, Котор и Бар беху главне излазне тачке из унутрашњости. Од краља Стефана Уроша II Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и подручје Шар-планине; ту се стјечу путеви и правци и према југу, низ Вардар, и према истоку према Брегалници, и према северу, низ Мораву, и према западу, одакле је добивала своју главну етничку снагу.
Обнова православља Цар Андроник II је за очеву смрт сазнао у Селимбрији на Мраморном мору где је са 4000 татарских најамника ковао план за поход против Тесалије. На вест о хитним догађајима, цар Андроник II је Татаре поверио војсковођи Михаилу Главасу Тарханиоту кога је затим упутио против Срба, а сам се упутио у Цариград. У Константиновом граду странка православних је већ ликовала због смрти цара Михаила VIII који је сматран за јеретика и тиранина. Цар Андроник II, који је и сам са оцем потписао неколико изјава оданости Лионској унији, сада је, зарад будућности династије и сопственог положаја, врло брзо одбацио унијатску политику. Андроников лични пријатељ патријарх Јован XI Век је смењен 26. децембра са патријаршијског трона, док је сада стари и практично непокретни патријарх Јосиф I враћен. Патријарх је сада наредио унијатском клиру ускраћивање светих тајни у наредна три месеца, али су екстремнији епископи и монаси сада преузели на себе извршење правде. Синод одржан у Цариграду у јануару 1283. одлучио је да јавно спали сва документа која су сведочила о Лионској унији, а цару Михаилу VIII ускраћен је хришћански спровод, било какво опело па чак и помен.
И поред одбацивања уније, цар Андроник II ипак није задовољио све стране унутар цркве. Патријарх Јосиф I је и даље био неприхватљив за арсените а самим тим ни цар Андроник II није био легитимни владар и као син јеретика и као цар чије је крунисање 1272. године обавио анатемисани патријарх. Када је патријарх Јосиф I умро 23. марта 1283. године Арсенијева шизма је продубљена пошто је цар обезбедио избор умереног и нестраначког кандидата Григорија II Кипранина за новог патријарха. Међутим, даље Андрониково попуштање арсенитима, као што је рецимо био пренос Арсенијевих моштију у цариградски манастир св. Андрије, није донео жељене резултате. Поред тога, зилоти су успели да организују суђење патријарху Јовану XI Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној Богородичиној цркви у цариградској четврти Влахерни 1285. године. Патријарх Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована XI Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијског који је сада поставио питање патријархове правоверности у доктринарим питањима православне теологије. Патријарх Григорије II је смењен по овој основи после новог синода у јуну 1289. године, и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги аскета патријарх Атанасије I.
Избор монаха Атанасија није умирио духове и убрзо је пружио нове поводе за даље полемике и сукобе. Цар Андроник II је био побожан владар добро упознат са теолошким проблемима и попустљив према цркви. Током пута у Малу Азију 1290. цар је посетио замак Дакибизе на обали Мраморног мора у коме је био заточен још од 1261. збачени и ослепљени цар Јован IV Ласкарис. Бивши цар је имао око четрдесетак година и цар Андроник II му је понудио услове живота по жељи и замолио га за опрост. Царева посета Јовану IV Ласкарису, једној од првих жртава Михаила VIII, позитивно је одјекнула и савремени историчари Георгије Пахимер и Нићифор Григора се слажу да је Јован IV признао цара Андроника II за легитимног цара. Иако су немири унутар цркве настављени практично током читаве цареве владе, посета Јовану IV Ласкарису је и на симболичном плану учврстила положај нове династије.
Андроников други брак Као што је већ споменуто Андроникова прва супруга Ана умрла је 1281. године, и оставила га са двојицом синова, Михаилом и Константином. Свог старијег сина цар Андроник II је, слично своме оцу, прогласио за савладара по свом доласку на трон. Цар - савладар Михаило IX је тако 1281. проглашен савладаром, док је крунисање обављено нешто касније 1294. године. Након ступања на престо, цару Андронику II је приличило да се други пут ожени. Византијски двор се обратио краљу Алфонсу X Мудром, краљу Кастиље који додуше није имао ћерку, већ унуку дозрелу за удају: Јоланду, ћерку монфератског маркиза Гиљерма VII Великог (1253—1292), некадашњег савезника краља Карла I Анжујског. Монфератска династија Алерамичи је захваљујући сродству са краљем Бонифацијем I, једним од вођа Четвртог крсташког похода, полагала право на титулу владара Солунске краљевине. Андроников брак са Јоландом, која је у Византији добила име Ирина, требало је да пресече све даље амбиције монфератских маркиза на Истоку. У формалном погледу, цар Андроник II је сада у очима Латина владао Солуном и околином као миразом који је добио уз своју нову латинску невесту. Заузврат, византијски цар је тазбини исплатио велику суму новца и обавезао се да ће у Ломбардији издржавати 500 коњаника.
мини|десно|150п|Грб Монферата (Династије Алерамичи): Сребрно-црвен
Једанаестогодишња Ирина Монфератска тако се удала за цара Андроника II који је имао око двадесетпет. Брак је у почетку био срећан и плодан захваљујући четворо деце: Јована (рођ. око 1286), Теодора (рођ. 1291), Димитрија (рођ. пре 1294) и ћерку Симониду (рођ. 1294). Царица Ирина је важила за отреситу и амбициозну жену која се није задовољавала простом улогом цареве супруге. Као мајка тројице синова монфератска принцеза је показивала дубоко подозрење, па и непријатељство према Андрониковим синовима из првог брака који су у погледу владарског наслеђа и привилегија били у предности у односу на њену децу. Пошто је родила првог сина крунисана је за царицу, а Михаилово крунисање за очевог савладара пропраћено је проглашењем малог Јована за деспота.