thumb|Спољни панели Триптиха породице Брак Рохира ван дер Вејдена () приказују лобању патрона. Кости леже на цигли, симболу његове некадашње марљивости и достигнућа. thumbnail|Memento mori. Натпис на надгробном споменику (1746). Единбург. Двориште цркве Светог Катберта.
је латинска фраза која значи Сети се да ћеш умрети[https://web.archive.org/web/20130629014511/http://oxforddictionaries.com/definition/english/memento-mori , Oxford English Dictionary, Third Edition, June 2001. је уметнички или књижевни троп који служи као подсетник на неизбежност смрти. Концепт има своје корене у филозофима класичне антике и хришћанству, а појављивао се у погребној уметности и архитектури од средњовековног периода па надаље.
Најчешћи мотив је лобања, често праћена костима. Често је сама лобања довољна да евоцира овај троп, али други мотиви укључују ковчег, пешчани сат или увело цвеће, који симболизују пролазност живота. Ови симболи би често пратили неки други централни субјекат у оквиру ширег дела, попут портрета; међутим, концепт укључује и самосталне жанрове као што су и у визуелној уметности, као и гробнице са лешевима у скулптури.
Изговор и превод је друго лице једнине императива футура активног од глагола , што значи 'сећати се, имати на уму', и обично служи као упозорење: „сети се!“. је презентски инфинитив депонентног глагола , што значи 'умрети'.Charlton T. Lewis, Charles Short, A Latin Dictionary, ss.vv. Дакле, фраза се дословно преводи као „мораш се сетити да умреш“, али се може слободније превести као „сети се смрти“ или „сети се да умиреш“.Oxford English Dictionary, Third Edition, s.v.
Историја концепта
У класичној антици Филозоф Демокрит је тренирао себе тако што се осамљивао и посећивао гробнице.Диоген Лаертије Животи и мишљења истакнутих филозофа, Књига IX, Глава 7, Одељак 38 Платонов Федон, где се описује смрт Сократа, уводи идеју да се исправна пракса филозофије „не бави ничим другим до умирањем и смрћу“.Федон, 64a4.
Стоици класичне антике били су посебно истакнути у употреби ове дисциплине, а писма Сенеке Млађег су пуна наредби да се медитира о смрти.Види његова Писма пријатељу. Стоик Епиктет је говорио својим ученицима да, када љубе своје дете, брата или пријатеља, треба да се подсете да су смртни, чиме би ублажили своје задовољство, као што то чине „они који стоје иза људи у њиховим тријумфима и подсећају их да су смртни“.Разговори Епиктетови, 3.24. Стоик Марко Аурелије је позивао читаоца (самог себе) да „размотри како су све смртне ствари пролазне и безначајне“ у свом делу Самоме себи.Henry Albert Fischel, Rabbinic Literature and Greco-Roman Philosophy: A Study of Epicurea and Rhetorica in Early Midrashic Writings, E. J. Brill, 1973, p. 95.Марко Аурелије, Самоме себи IV. 48.2.
У неким приказима римског тријумфа, сапутник или јавни роб стајао би иза или близу тријумфалног генерала током поворке и с времена на време га подсећао на његову смртност или га подстицао да „погледа иза себе“.Beard, Mary: The Roman Triumph, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Mass., and London, England, 2007. (hardcover), pp. 85–92. Верзија овог упозорења се често преводи као „Сети се, Цезаре, да си смртан“, као на пример у роману Фаренхајт 451.
У јудаизму и раном хришћанству Неколико одломака у Старом завету подстиче на сећање на смрт. У Постању 3:19б, записано је: „Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“ У Псалам 90, Мојсије се моли да Бог научи свој народ „бројати дане наше, да бисмо стекли срце мудро“ (Псалам 90:12). У Књизи проповедниковој, Проповедник инсистира да је „боље ићи у кућу жалости него у кућу гозбе, јер је то крај сваког човека, и живи ће то к срцу примити“ (Књига проповедникова 7:2). Код Исаије, животни век људи се пореди са кратким веком траве: „Трава се осуши, цвет отпадне, кад дах Господњи дуне на њега; заиста је народ трава“ (Исаија 40:7).
Израз memento mori развио се са растом хришћанства, које је наглашавало Рај, Пакао, Хад и спасење душе у загробном животу.
У Европи од средњег века до викторијанског доба
Хришћанска теологија Ова мисао је затим коришћена у хришћанству, чији је снажан нагласак на божански суд, рају, паклу и спасењу душе довео смрт у први план свести.Christian Dogmatics, Volume 2 (Carl E. Braaten, Robert W. Jenson), p. 583 У хришћанском контексту, memento mori добија морализаторску сврху, потпуно супротну теми nunc est bibendum („сада је време за пиће“) из класичне антике. За хришћанина, перспектива смрти служи да нагласи празнину и пролазност земаљских задовољстава, луксуза и достигнућа, а тиме и као позив да се мисли усмере на изгледе за загробни живот. Библијска заповест која се често повезује са memento mori у овом контексту је In omnibus operibus tuis memorare novissima tua, et in aeternum non peccabis (латински превод Вулгате из Књиге Сирахове 7:40, „у свим делима својим имај на уму свој последњи крај и никада нећеш згрешити“). Ово налази ритуални израз у обредима Чисте среде, када се пепео ставља на главе верника уз речи: „Сети се, човече, да си прах и у прах ћеш се вратити.“
Memento mori је био важан део аскетских дисциплина као средство за усавршавање карактера кроз неговање одвојености и других врлина, као и окретањем пажње ка бесмртности душе и загробном животу.Види Џереми Тејлор, Holy Living and Holy Dying.
Архитектура thumb|upright|Непокривени скелет на гробу Дајане Ворбертон (датиран 1693) у цркви Светог Јована Крститеља, Честер Најочигледнија места за тражење memento mori медитација су у погребној уметности и архитектури. Можда је најупечатљивији за савремени ум transi или гроб са лешом, гробница која приказује распаднуто тело покојника. Ово је постало мода у гробницама богатих у петнаестом веку, а сачувани примери и данас нуде снажан подсетник на таштину земаљског богатства. Касније, пуританске надгробне плоче у колонијалним Сједињеним Државама често су приказивале крилате лобање, скелете или анђеле који гасе свеће. Ово су само неке од бројних тема повезаних са симболиком лобање.
Још један пример memento mori су капеле од костију, као што је Капела костију у Евори или Капуцинска крипта у Риму. То су капеле чији су зидови у потпуности или делимично прекривени људским остацима, углавном костима. На улазу у Капелу костију стоји следећа реченица: „Ми, кости, које овде лежимо, ваше чекамо.“
Визуелна уметност thumb|right|Vanitas Филипа де Шампења () сведен је на три суштинска елемента: Живот, Смрт и Време Часовници су коришћени да илуструју како се време живих на Земљи смањује сваким протеклим минутом. Јавни часовници били су украшени мотом као што су ultima forsan („можда последњи“ [час]) или vulnerant omnes, ultima necat („сви рањавају, а последњи убија“). Часовници су носили мото tempus fugit („време лети“). Стари часовници са механизмом за откуцавање често су имали аутомате који би се појављивали и откуцавали сат; неки од чувених аутоматских часовника из Аугзбурга у Немачкој имали су Смрт која откуцава сат. У приватној сфери, неки људи су носили мање подсетнике на сопствену смртност. На пример, Мери, краљица Шкота, поседовала је велики сат изрезбарен у облику сребрне лобање, украшен стиховима Хорација: „Бледа смрт куца истим ритмом на врата сиромашних колиба и краљевских кула.“
Крајем 16. и током 17. века, memento mori накит је био популаран. Предмети су укључивали жалосне прстење, привеске, медаљоне и брошеве. Ови комади су приказивали ситне мотиве лобања, костију и ковчега, поред порука и имена покојника, израђених у племенитим металима и емајлу.
Током истог периода, појавио се уметнички жанр познат као vanitas, латински за „празнину“ или „таштину“. Посебно популаран у Холандији, а затим се проширио и на друге европске нације, vanitas слике су типично представљале скупове бројних симболичних објеката као што су људске лобање, догоревајуће свеће, увело цвеће, мехури од сапунице, лептири и пешчани сатови. У комбинацији, vanitas композиције су преносиле пролазност људских настојања и распадање које је неизбежно са протоком времена. Погледајте и теме повезане са симболиком лобање. Ситоштампа уличног уметника Бенксија из 2007. године, „Grin Reaper“, приказује Смрт са есид-хаус смајлијем како седи на часовнику, демонстрирајући да нас смрт све чека.
Књижевност Memento mori је такође важна књижевна тема. Познате књижевне медитације о смрти у енглеској прози укључују Hydriotaphia, Urn Burial сер Томаса Брауна и Holy Living and Holy Dying Џеремија Тејлора. Ова дела су била део јакобинског култа меланхолије који је обележио крај елизабетанске ере. Крајем осамнаестог века, књижевне елегије су биле уобичајен жанр; Елегија написана на сеоском гробљу Томаса Греја и Ноћне мисли Едварда Јанга типични су представници овог жанра.
У европској побожној књижевности ренесансе, Ars Moriendi, memento mori је имао моралну вредност подсећајући појединце на њихову смртност.Michael John Brennan, ed., The A–Z of Death and Dying: Social, Medical, and Cultural Aspects, , s.v. "Memento Mori", p. 307f and s.v. "Ars Moriendi", p. 44
Музика Осим жанра реквијема и погребне музике, постоји и богата традиција memento mori у раној музици Европе. Посебно они који су се суочавали са свеприсутном смрћу током понављајућих пандемија куге од 1340-их година па надаље, покушавали су да се очврсну предвиђајући неизбежно у песмама, од једноставних Geisslerlieder покрета флагеланата до префињенијих манастирских или дворских песама. Текстови су често гледали на живот као на неопходну и Богом дату долину суза, са смрћу као откупом, и подсећали су људе да воде безгрешне животе како би имали шансу на Страшњем суду. Следеће две латинске строфе (са њиховим српским преводима) типичне су за memento mori у средњовековној музици; оне су из вирелаја Ad Mortem Festinamus из Llibre Vermell de Montserrat из 1399. године:
Danse macabre Danse Macabre (Плес смрти) је још један добро познат пример memento mori теме, са својим плесним приказом Смрти која односи и богате и сиромашне. Ова и сличне представе Смрти украшавале су многе европске цркве.
Галерија
Поздрав пустињака Светог Павла из Француске Memento mori је био поздрав који су користили Пустињаци Светог Павла из Француске (1620–1633), такође познати као Браћа Смрти.F. McGahan, "Paulists", The Catholic Encyclopedia, 1912, s.v. Paulists Понекад се тврди да траписти користе овај поздрав, али то није тачно.E. Obrecht, "Trappists", The Catholic Encyclopedia, 1912, s.v. Trappists
У пуританској Америци upright|thumb|Аутопортрет Томаса Смита Колонијална америчка уметност видела је велики број memento mori слика због пуританског утицаја. Пуританска заједница у Северној Америци 17. века гледала је с презиром на уметност јер су веровали да она одвлачи вернике од Бога, а ако одвлачи од Бога, онда може водити само ка ђаволу. Међутим, портрети су се сматрали историјским записима и као такви су били дозвољени. Томас Смит, пуританац из 17. века, борио се у многим поморским биткама и такође је сликао. У његовом аутопортрету видимо ове активности представљене поред типичног пуританског memento mori са лобањом, што сугерише његову свест о непосредној смрти.
Песма испод лобање наглашава прихватање смрти Томаса Смита и окретање од света живих:
Зашто, зашто бих се бринуо за Свет, У њему налазећи Свет Зла. Онда Збогом Свете: Збогом твојим сукобима, твојим Радостима, твојим Играчкама, твојим Лукавствима, твојим Ратовима. Истина одјекује повлачење: нисам тужан. Вечни привлачи к себи моје срце, Вером (која може твоју Силу савладати) Да ме овенча (после Милости) Славом.
Мексички Дан мртвих thumb|right|La Calavera Catrina Хосеа Гвадалупеа Посаде из 1910.
Многе memento mori уметности повезане су са мексичким фестивалом Дан мртвих, укључујући слаткише у облику лобања и хлебове украшене „костима“ од теста.
Ова тема је такође славно изражена у делима мексичког гравера Хосеа Гвадалупеа Посаде, у којима су људи из различитих сфера живота приказани као скелети.