Гај Марије (; рођ. 157. п. н. е. – умро 13. јануара 86. п. н. е.) је био римски државник и војсковођа. Најпознатији је по војним реформама којима је омогућио регрутовање најсиромашнијих римских грађана који су по истеку двадесетогодишње војне службе добијали у име часног отпуста комад земље у Италији. Маријева реформа војске довела је до професионализације римске војске, али и за њено трајно везивање за успешне војсковође које су војницима могли да обезбеде што више плена и земље за насељавање. На тај начин, амбициозне војсковође попут Марија, Суле, Помпеја и Цезара су почели да користе војску у политичкој борби што је у дугорочном периоду довело до заоштравања кризе Римске републике и њеног пада 30. године п. н. е.

Као победник у Кимбријском и Југуртином рату, обављао је дужност конзула без преседана — чак седам пута. Потекавши из породице ситних земљопоседника у селу Цераете (Ceraetae), у области Арпинум, Марије је своје прво војничко искуство стекао служећи под Сципионом Емилијаном током опсаде Нуманције 134. године пре н. е. За народног трибуна изабран је 119. године пре н. е. и тада је донео закон којим је ограничио мешање аристократије у изборни процес. Тесно је изабран за претора 115. године пре н. е, након чега је постављен за намесника Даље Хиспаније, где је водио походе против разбојника.

Марије је свој први конзулат стекао 107. године пре н. е. и постао заповедник римских снага у Нумидији, где је окончао Југуртин рат. До 105. године пре н. е. Рим се суочио са најездом Кимбра и Тевтонаца, те је comitia centuriata по други пут изабрала Марија за конзула како би се супротставио новој претњи. Марије је обављао дужност конзула сваке године од 104. до 100. године пре н. е, при чему је поразио Тевтонце код Акве Секстије и Кимбре код Верчеле. Ипак, током свог шестог конзулата 100. године пре н. е. претрпео је политичке неуспехе, након чега је ушао у период полуповлачења из јавног живота.

Република је упала у кризу избијањем Социјалног рата 91. године пре н. е., у којем је Марије наступао с ограниченим успехом. Након тога уплео се у сукоб са римским војсковођом Сулом, што је довело до његовог протеривања у Африку 88. године пре н. е. Марије се вратио у Италију из Картагине током Октавијевог рата, заузео Рим и започео крваву владавину терором у граду, која је кулминирала његовим избором за конзула седми пут. Међутим, умро је само неколико недеља након преузимања тог седмог конзулата, 86. године пре н. е.

У 19. веку,, 17. Марију су приписиване такозване Маријеве реформе, које су обухватале прелазак са милицијских упада на професионалну војску; унапређења пила (врста копља); и измене у логистичкој структури римске војске. Историчари 21. века углавном сматрају да је ова идеја „конструкција модерне науке“.

Младост

Марије се родио 157. године п. н. е. у малом селу Цераете близу града Арпинума у јужном делу Лација. 3.1. Римљани су освојили Арпиниј у 4. веку п. н. е. и у почетку му је додељено римско држављанство без права гласа (civitas sine suffragio). Становници града су 188. добили пуно римско грађанско право, само тридесет година пре његовог рођења. По биографу Плутарху, који је живео у 2. веку наше ере, Маријев отац је био незнатног порекла и морао је да обавља физичке послове. Међутим, традиција сачувана код Плутарха ипак није веродостојна. Маријева породица је родбински била повезана са локалном, муниципијалном аристократијом, одржавала је контакте са нобилитетом у Риму, а сам Гај Марије се кандидовао за магистратуре у свом родном граду и склопио брак са припадницом локалне аристократије. По овим показатељима Маријева породица је вероватно припадала коњаничком сталежу. Потешкоће на које је наишао касније у Риму биле су типичне за сваког „скоројевића“ (homo novus). Марије – чак и као младић – није био сиромашан нити средњег слоја; он је са сигурношћу рођен у наследној имућној породици, вероватно стеченој кроз велика земљопоседничка имања.

Заправо, ресурси његове породице били су довољно велики да подрже не само једног члана у римској политици, већ два: Маријев млађи брат, Марко Марије,Марко Марије био је неколико година млађи од Гаја Марија. Изабран је за претора 102. године пре н. е., а касније је обављао дужност намесника (pro consule) Даље Хиспаније. Међутим, млађи Марије никада није успео да достигне конзулат, вероватно умревши током 90-их година пре н. е. такође је ушао у римски јавни живот.

По легенди, Марије је као дечак пронашао орловско гнездо са седам птића у њему. Пошто се орао сматрао птицом посвећеном Јупитеру, врховном богу старих Римљана, овај догађај се касније сматрао као добар предзнак којим је проречено Маријевих седам избора за конзула. Као конзул Марије је наредио да се орао постави за симбол Римског сената и народа (Senatus Populusque Romanus).

Почеци каријере

Марије се први пут истакао 134. године п. н. е. у време када је као обичан војник служио у Хиспанији у време опсаде келтиберског града Нумансије. Није познато колико је дуго служио на Иберијском полуострву тј. да ли је стигао раније или тек у контингенту на челу са способним војсковођом Сципионом Емилијаном који је послат да докрајчи опсаду. У сваком случају, његова срчаност у борби привукла је Сципионову пажњу. Марије се тада кандидовао за једног од двадесетчетири војна трибуна који су командовали у оквиру четири римске легије (остале војне трибуне је именовао магистрат који би окупио легије). По Салустију, Маријева репутација обезбедила му је избор иако римски гласачи нису ни знали како изгледа. Према Плутарху, у разговору после вечере, када се тема окренула на генерале и неко је упитао где ће римски народ пронаћи достојног наследника, млади Сципион је благо тапкао Марија по рамену рекавши: „Можда је ово човек“.Плутарх, Марије, 3.3. Након избора, вероватно је служио код Квинта Цецилија Метела Балерика на Балеарским острвима, помажући му да освоји тријумф.

Марије се затим неуспешно кандидовао за једну од локалних функција у Арпинију, али је потом изабран за квестора за 122. годину. Овакав след догађаја је тешко објаснити. Избор на место војног трибуна показује да је Марије већ био заинтересован за римску политику. Могуће је пак да се кандидовао у родном граду како би стекао локалну подршку, али је изгледа изгубио од неког локалног политичара. О Маријевој квестури у Цисалпинској Галији (данашња медитеранска обала Француске) ништа не знамо. Вероватно је учествовао у великој римској победи у бици на реци Изер 121. године пре н. е., која је трајно учврстила римску контролу над јужном Галима.

У наставку политичке каријере Марије се ослонио на подршку свог наслеђеног патрона Квинта Цецилија Метела. Породица Метела (Metelli), иако није била ни древна ни патрицијска, у то време представљала је једну од најмоћнијих породица у Риму. Укратко, вишегенерацијска повезаност са Метелима још једном доказује да Маријева породица није била потпуно без важних политичких веза и доброг порекла. 120 године пре н. е., Марије је поново изабран за народног трибуна за следећу годину. Победу је остварио уз подршку Метела, конкретно Луција Цецилија Метела Далматика. Иако Плутарх наводи да су Метели били једни од наследних покровитеља његове породице, ово могу бити каснија претеривања. Није било неуобичајено да будући конзули воде кампање за своје кандидате за трибунат како би смањили могућност да противнички трибуни користе своје право вета.

Као народни трибун Марије је спроводио популарску политику и спровео је закон којом је отежао богатима да се мешају у изборни процес. Наиме, током четврте деценије 2. века уместо усменог гласања уведено је гласање путем гласачких кутија у случајевима избора магистрата, изгласавања нових закона и судских пресуда. Маријев закон је сузио стазу којом су бирачи улазили на гласачко место и тако је онемогућио трећим лицима да се умешају међу гласаче и спроводе агитацију или притиске. Спровођење овог закона удаљило је Марија од породице Метела.

Међутим, није јасно да ли Плутархова наративна историја тачно одражава колико је овај предлог заиста био контроверзан; Цицерон, пишући у време Републике, описује ову lex Maria као прилично једноставну и неконтроверзну. Плутарх наводи да је Марије затим удаљио плебејце од себе јер је ставио вето на закон о проширењу доделе жита, али је вероватније да је Плутарх погрешно тумачио Марија, сматрајући да је ставио вето на покушаје мешања у постојеће прописе о житу.

Без подршке Метела Марије је изгубио наредну изборну утакмицу када се 117. године п. н. е. кандидовао за курулног едила, а затим и изборе за место народног едила. По Плутарху оба изборна пораза одиграла су се у истом дану, али је то из техничких разлога немогуће. Чини се јасним да је до тог тренутка, због огромних финансијских трошкова које би сваки потенцијални едил морао да поднесе, Марије или акумулирао, или му је на располагању стављен значајан финансијски капитал. Најзад, Марије је изабран за претора за 116. годину, али је од шесторице изабраних добио најмање гласова. Одмах по избору оптужен је за потплаћивање гласача, али је ослобођен оптужби. Годину оскудну догађањима провео је у Риму као претор (није познато коју је преторску службу вршио тј да ли је био градски претор, претор задужен за судске процесе са странцима или председник одбора за наплату дугова). Маријев империјум је 114. године п. н. е. продужен и он је послат као управник у провинцију Онострану Хиспанију. У Хиспанији Марије је изгледа водио војне акције мањег обима ради уклањања разбојника из неискоришћених рударских подручја. Пошто су у ово време римски намесници постављани у хиспанским провинцијама на две године Марије се после 113. вратио у Рим са значајно увећаним личним богатством.

По повратку у престоницу оженио се Јулијом Цезарис, сестром Цезара Страбона, оца Гаја Јулија Цезара. Брак је склопљен нешто пре 110. године пошто се Марију између 110. и 108. родио син Гај Марије Млађи. Генс Јулија Цезара био је угледан патрицијски род, мада је током 2. века старе ере само један од његових чланова успео да се уздигне изнад претуре и 157. постане конзул. Ипак, судећи по женидби Марије је већ уживао значајан политички утицај. Брак је био повољан за обе стране: Марије је стекао углед удајом у патрицијску породицу, а Јулији су добили значајан прилив енергије и новца. Извори нису јасни о томе да ли се Марије укључио у годишње такмичење бивших претора за конзулат, али је вероватно да бар једном није успео да буде изабран.

Метелов легат

Иако се 120. разишао са својим патроном Метелом, политичко савезништво је изгледа обновљено током времена. Метел је 109. именовао Марија за свог легата у свом походу против краља Нумидије Југурте. Легати су формално гледано били изасланици сената који је требало да надзиру рад војсковођа на војним кампањама. Ипак, крајем 2. века п. н. е., легати, иако именовани од сената, најчешће су служили војни заповедници под командом војсковође на челу похода. Метел је тако затражио од сената да потврди његов избор Марија за легата. У Салустијевом подугачком извештају о Метеловом ратовању у Африци, Марије је једини легат који се спомиње поименично (Други легат Метела је био Публије Рутилије Руф). Метелу је користило Маријево војно искуство, а Марије је искористио прилику да учврсти своје политичке везе.

Југуртин рат започео је 112. године пре н. е. услед „римског огорчења због амбиција Југурте“, нумидијског краља који је убио своју полубраћу, масакрирао Италијане током грађанског рата који је против њих водио и подмитио многе истакнуте Римљане како би га подржали у Сенату. Након избијања непријатељстава, прва војска послата у Нумидију наводно је била подмићена да се повуче, док је друга била поражена и приморана да, у понижавајућим околностима, прође „под јармом“. Ови порази и неуспеси озбиљно су нарушили поверење у способност аристократије да на адекватан начин управља спољним пословима.

Први конзулат