Изида је врховна богиња старог Египата, ћерка Геба и Нут (земље и неба), сестра и супруга бога Озириса, мајка бога Хоруса. Она је оличење земaљске снаге и истовремено богиња Mесеца. Представља се са Cунчевим диском који се налази између два кравља рога. Њен култ се у своје време био проширио и на Хеладу и Рим. Сматрана је идеалном супругом, мајком и била је једно од најцењенијих божанства.
Изида Изида је била главна богиња древне египатске религије чији се утицај проширио широм грчко-римског света. Први пут се спомиње у Старом краљевству (око 2686.–2181. п. н. е.) као један од главних ликова у миту о Озирису, у којем она оживљава свог убијеног мужа, божанског краља Озириса и ствара свог наследника Хоруса. Сматрало се да помаже мртвима да уђу у загробни живот као што је помогла Озирису, и сматрана је божанском мајком фараона. Првобитно је играла ограничену улогу у краљевским ритуалима и храмским обредима, иако је била веома истакнута у погребној пракси и чаробним текстовима. Обично је приказивана у уметности као женска особа која је на глави носила хијероглиф налик трону. За време Новог краљевства (око 1550.-1070. п. н. е.), након што је преузела особине које су првобитно припадале Хатор, најистакнутијој богињи ранијих времена, Изида је приказана са Хаторином главом коју је чинио сунчев диск између рогова краве.
У 1. миленијуму п. н. е., Озирис и Изида постали су најпопуларнија египатска божанства, а Изиди су се преписивале особине многих других богиња. Владари у Египту и њихове комшије на југу, владари из Нубије, почели су да граде храмове посвећене првенствено Изиди, а њен храм у Филеу био је религиозни центар и за Египћане и за Нубијце. Изидина магијска моћ била је већа од свих других богова, и веровало се да штити краљевство од својих непријатеља, да управља небом и природним светом, и да има моћ над самом судбином.
У хеленистичком периоду (323—30. п. н. е.), када су Египтом владали Грци, Грци и Египћани су веровали у култ Изиде, заједно са новим богом Сераписом. Изиди су приписиване особине неких грчких божанстава, као што је изум брака и заштита бродова на мору али је задржана чврста веза са Египтом и другим египатским божанствима која су била популарна у хеленистичком свету, као што су Озирис и Харпократ. Како се хеленистичка култура проширила на територију Рима у 1. веку п. н. е., култ Изиде је постао део римске религије. Њени следбеници су чинили мали део становништва римског царства али су се простирали на целој територији. Свештеници су развили карактеристичне фестивале, као и церемоније иницијације сличне онима других грчко-римских мистериозних култова. Неки од њених следбеника су веровали да је обухватила све женске божанске моћи.
Обожавање Изиде завршено је успоном хришћанства у четвртом и петом веку наше ере. Њен култ је можда утицао на хришћанска веровања и праксе као што је Маријино штовање, али докази за овај утицај су двосмислени и често контроверзни. Изида наставља да се појављује у западној култури, посебно у езотеризму и модерном паганизму, често као персонификација природе или женског аспекта божанства.
У Египту и Нубији Име и порекло мини|Скулптура Изиде која доји Хоруса Док су се нека египатска божанства појавила у касном прединастијском периоду (пре око 3100. п. н. е.), ни Изида ни њен муж Озирис нису били споменути пре Пете династије (око 2494–2345. п. н. е.). Натпис који се можда односи на Изиду датира из владавине Њусера Инија у том периоду, и она се појављује на видљивим местима у текстовима у пирамидама, који су почели да се записују на крају династије и чији се садржај можда развио много раније. Неколико одломака у текстовима о пирамидама повезује Изиду са регионом делте Нила у близини Бехбеит ел-Хагара и Себенитоса, а њен култ можда је настао тамо.
Многи научници су се фокусирали на Изидино име у покушају да утврде њено порекло. Њено египатско име било је прво Ст, које је постало Есе(се) у коптској форми египћанског, Вуса у мероитском језику Нубије, и Исис, на којем се заснива њено модерно име, на грчком језику. Писање њеног имена садржи знак за трон, који Изида носи на глави као знак свог идентитета. Симбол служи као фонограм, који садржи све звуке у њеном имену, али се верује да је представљао и везу са стварним престолима. Стога је египтолог Курт Сете предложио тумачење по коме је Изида првобитно била персонификација престола. Хенри Франкфорт се сложио, сматрајући да је престо сматран краљевом мајком, а тиме и богињом, због моћи да човека учини краљем. Други научници, као што су Јурген Осинг и Клаус П. Колман, оспорили су ово тумачење, због разлика између Изидиног имена и речи за трон или због недостатка доказа да је престо икада био обожаван.
Улога Циклус мита о Озирисовој смрти и ускрснућу први пут је забележен у Пирамидним текстовима и прерастао је у најразумљивији и најутјецајнији од свих египатских митова. Изида игра главну улогу у овом миту, тако да се она развијала у књижевности од периода Новог краљевства (око 1550.-1070. п. н. е.) до Птолемејског периода (305.–30. п. н. е.) и постала је најсложенији књижевни лик. У исто време, приписиване су јој карактеристике многих других богиња, проширујући њен значај далеко изван Озирисовог мита.
Супруга Изида је део Енеада из Хелиополиса, породице од девет богова која потиче од Бога створитеља, Атума или Ра. Она и њена браћа и сестре - Озирис, Сет и Нефтис - су последња генерација Енеада, потомака Геба, бога земље, и Нут, богиње неба. Бог стваралац, првобитни владар света, преноси свој ауторитет кроз мушке генерације Енеада, тако да Озирис постаје краљ. Изида, која је Озирисова жена, као и његова сестра, његова је краљица.
Сет убија Озириса и, у неколико верзија приче, уништава његов леш. Изида и Нефтис, заједно са другим божанствима као што је Анубис, траже делове тела свог брата и поново га састављају. Њихови напори су митски прототип за мумификацију и друге древне египатске погребне ритуале. Према неким текстовима, они морају такође заштитити тело Озириса од даљег скрнављења од стране Сета или његових свештеника. Изида је прототип ожалошћене удовице. Њена и Нефтисина љубав и жалост за братом помажу му да се врати у живот, као и Изидина рецитација магичних чаролија. Погребни текстови садрже Изидине говоре у којима она изражава своју тугу због Озирисове смрти, њене сексуалне жеље за њим, па чак и љутњу због тога што ју је оставио. Све те емоције играју улогу у његовом поновном рађању, јер су имале за циљ да га подстакну на акцију. Коначно, Изида враћа дах и живот Озирисовом телу и сједињује се са њим, стварајући њиховог сина Хоруса. Од тог тренутка Озирис живи само у Дуату или подземљу. Међутим, створивши сина и наследника који ће осветити његову смрт и извршити погребне обреде за њега, Изида је осигурала да ће њен муж опстати у загробном животу.
Изидина улога у припремама за загробни живот базирана је на миту. Она је помогала да се душама покојника врати целовитост као што је учинила за Озириса. Као и друге богиње, као што је Хатор, она је деловала и као мајка покојнику, пружајући им заштиту. Тако је, као и Хатор, понекад била у форми Иментет, богиње Запада, која је спроводила душу у загробни живот. Међутим, током већег дела египатске историје веровало се да мушка божанства као што је Озирис пружају регенеративне моћи, укључујући и сексуалну потенцију, која је била пресудна за поновно рођење. За Изиду се сматрало да само помаже Озирису стимулишући ову моћ. Женске божанске моћи постале су важније у касном Новом краљевству. Различити Птолемејеви погребни текстови наглашавају да је Изида преузела активну улогу у Хорусовом стварању тако што је сексуално стимулисала свог инертног мужа. Неки украси из гробнице из римског периода у Египту приказују Изиду у централној улози у загробном животу. У погребном тексту из те ере сугерише се да су жене сматране способним да се придруже Изиди и Нефтис у загробном животу.
Богиња мајка мини|Изида држи Хоруса у крилу Изида се третира као Хорусова мајка чак и у најранијим копијама Пирамидалних текстова. Ипак, постоје знаци да је Хатор првобитно сматрана његовом мајком, а друга тумачења представљају Хоруса као сина богиње Нут и брата Изиде и Озириса. Међутим, будући да се мит о Озирису развио током Старог краљевства Изида је могла бити само Хорусова мајка, и кроз њен однос с њим приказана је као отеловљење мајчинске побожности.
У проширеној верзији мита, Изида рађа Хоруса, у папирусним пољима делте Нила након дуге и тешке трудноће. Како њено дете расте, она мора да га заштити од Сета и многих других опасности - змија, шкорпиона и болести. У неким текстовима Изида путује са људима и принуђена је да тражи њихову помоћ. Према једној таквој причи, седам божанстава шкорпиона путује са њом и чувају је. Они се свете богатој жени која је одбила да помогне Изиди убадајући жениног сина својим жаокама, чиме Изида бива приморана да помогне недужном детету. Изидина репутација као милосрдног божанства, која је спремна да ублажи људску патњу, увелико је допринела њеној привлачности.
Изида наставља да помаже свом сину који изазива Сета у нади да ће повратити краљевство које је Сет узурпирао. Мајка и син понекад су приказани у конфликту, као онда када Хорус одсеца главу Изиди чиме она бива приморана да замени своју главу крављом, што објашњава порекло крављих рогова који Изида носи.
Изидин мајчински аспект проширио се и на друга божанства. Текстови из Средњег краљевства (око 2055.-1650. п. н. е.) кажу да су Четири Сина Хоруса, погребна божанства за која се сматрало да штите унутрашње органе покојника, потомци Изиде и Хоруса. У истом периоду, Хорус је био повезан са богом плодности Мин, тако да је Изида сматрана Миновом мајком. За једно отелотворење бога Мин, познатом као Камутеф, "бик његове мајке", који је представљао цикличну регенерацију богова и краљевства, говорило се да оплођује своју мајку. Тако је Изида такође сматрана Миновом супругом. Иста идеологија краљевства може лежати иза традиције, која се налази у неколико текстова, да је Хорус силовао Изиду. Амун, најистакнутије египатско божанство током Средњег и Новог краљевства, такође је преузео улогу Камутефа, а када је био у таквом облику, Изида је често приказивана као његова супруга. Апис, бик којег су обожавали као живог бога у Мемфису, наводно је био Изидин син, који је имао облик Озириса познатог као Озирис-Апис. Мајка бика Аписа била је тако позната као "крава Изида".
Прича на Папарусу из Великог краљевства уврстава Изиду у групу богиња које служе као бабице током рађања три будућа фараона. Она има сличну улогу и у текстовима Новог краљевства који описују божанске бабице које присуствују рођењу владајућих фараона.
У тексту познатом као Вестцар Папирус, Изида изговара имена троје деце пре њиховог рођења. Неки египтолози ову причу виде као веровање да је Изида имала моћ да предвиди или утиче на будуће догађаје, као и да утиче на друга божанства која су председавала рађањем, као што су Шаи и Рененутет. Текстови из много каснијег периода називају Изиду "љубавницом живота и владара судбине" и указују на то да она има контролу над Шаијем и Рененутетом. Управљајући овим божанствима, веровало се да Изида одређује дужину и квалитет људских живота.
Богиња фараона и заштитница краљевства мини|Изида са фараоном, Херембатова гробница