2. оклопна дивизија () формирана је 1935. године, а стационирана у Аустрији после Аншлуса 1938. године. Учествовала је у кампањама у Пољској (1939) и Француској (1940), а затим се вратила у Пољску на окупационе дужности (1940—1941) Учествовала је у Балканској кампањи априла 1941. године, а затим је пребачена на Источни фронт у септембру 1941. године. Борила се у саставу Групе армијâ „Центар“ у бици за Москву и у Курској бици. Након што је на Источном фронту претрпела тешке губитке послата је у Француску ради попуне својих редова и опоравка војника. Борила се у бици за Нормандију, 1944. године, где је готово у потпуности уништена у тзв. „џепу код Фалеза“. Њени редови су још једном попуњени, а затим је учествовала у Арденској бици и борбама на Рајни (1944—1945).

На крају рата, 2. оклопна дивизија предала се америчкој војсци.

Формирање 2. оклопну дивизију формирао је Вермахт 15. октобра 1935. године од два оклопна пука – 3. и 4. оклопног пука – у Вирцбургу у Немачкој. Њен први командант био је, тада пуковник, Хајнц Гудеријан, који је на том месту остао све до 31. јануара 1938. године. Пуковник Гудеријан је био кључна личност која је успела да убеди Врховну комнаду да концентрише тенкове у дивизије и да их тако може успешно употребити као моћну нападачку снагу. Поред тога, Гудеријан је користио ову новоформирану дивизију да провери своје теорије о оклопном ратовању чиме је дивизија брзо добила статус елитне.

Учествовала је у оба тзв. „цветна рата“ како су у Немачкој тог доба били називани Аншлус Аустрије и окупација Судетске области и Чехословачке 1938—1939. Након Аншлуса предводила је тријуфални марш у Бечу. Покварени тенкови практично су били закрчили путеве од границе код Пасауа па све до Беча. Након тога, 2. оклопна дивизија је без проблема пребачена из Баварске и за стално стационирана у Бечу, као део тамошњег гарнизона. Многи аустријски војници били су пребачени у ову дивизију из малобројних аустријских оклопних снага и Коњичке дивизије некадашњег Аустријског Бундесхера (). Остатак трупе био је допуњен новим регрутима, и до 1939. г. ова дивизија је добила надимак „Бечка дивизија“. Дивизија је задржала свој надимак током целог свог постојања упркос чињеници да је крајем 1938. г. у Бечу формирана још један оклопна дивизија - 4. лака дивизија (касније преименована у 9. оклопону дивизију). По првобитној организацији, 2. оклопна дивизија имала је два тенковска пука са по два батаљона и један пук моторизоване пешадије са три батаљона.

Напад на Пољску Под новим команадантом (од 1. фебруара 1938. г.), генерал-пуковником Рудолфом Вејелом, учествовала је у инвазији на Пољску, септембра 1939. године, као део 12. оклопног корпуса 14. армије у Групи армија „Југ“ заједно са својој „сестром“, 4. лака дивизија (Немачка)|4. лаком дивизијом. Августа 1939. г. дивизија је пребачена из Беча у базе у новоформираној Словачкој у склопу припрема за напад на Пољску. Многи официри и војници 2. оклопне дивизије веровали су да се ради само о још једном блефу, као што је била мобилизација против Чехословачке годину дана раније. Овог пута, међутим, Хитлер није хтео да прихвати мирољубиво решење као тада.

12. оклопни корпус имао је почетни задатак да заузме град Краков, стару престоницу Пољске. Током свог напредоваља сукобила се са пољском 10. механизованом дивизијиом и 10. оклопном бригадом. Током кампање претрпела је тешке губитке, нарочито током жестоке тенковске битке 18. септембра код Томашов Лубелског.

С друге стране, током инвазије на Пољску, септембра 1939. године, припадници ове дивизије починили су злодело према пољским заробљеницима. 5. септембра 1939. године близу града Топорзиско-Бистра неколико пољских војника који су били заробљени издвојени су из својих јединица, натерани да трче а затим убијених под претпоставком да су покушавали да побегну.

Крајем пољске кампање, 2. оклопна дивизија допрла је све до немачко-совјетске демаркационе линије притом опколивши и заузевши Брест-Литовск.

Битка за Француску 1940.

2. оклопна дивизија је 10. јануара 1940. г. била распоређена на Западном фронту, у област око града Ајфела.

У рату на Западу током маја и јуна 1940. 2. оклопна дивизија била је у саставу – заједно са 6. и 10. оклопном дивизијом, плус елитни моторизовани пук „Велика Немачка“ – XIX корпуса којим је командовао генерал оклопних трупа Хајнц Гудеријан. XIX корпус био је у саставу „Оклопне групе Клајст“ који је командовао Евалд фон Клајст.

Гудеријан је био рекао Хитлеру да његов оклопни корпус може проћи кроз Арденску шуму, подручје без железничких пруга на коме није било ни једног јединог широког пута али је знао какве ће тешкоће морати да савлада.

Генералу Гудеријану је било наређено да 10. оклопну дивизију распореди на леви бок свог корпуса да га штити од француских напада. Како је напаравио места за то бочно померање 10. оклопна дивизија се морала померити мало ка северу на осу напредовања 1. оклопне дивизије а наређење за комплетан маневар дошло је непосредно пре него што је та дивизија требало да пређе реку Семој. У таквој ситуацији и у таквом тренутку то је била веома сложена промена борбеног распореда, па се могло очекивати оно што се и десило. Због померања удесно јединице 1. оклопне дивизије избиле су на руту 2. оклопне дивизије и с њом се запетљале, а јединице 2. оклопне дивизије, због свог помака удесно, запетљале су се са снагама 6. оклопне дивизије. На овом месту треба истаћи да су у том критичном тренутку савезнички авиони напали те многобројне чепове који су настали „упетљавањем“ немачких оклопних дивизија, вероватно би паралисали читаву немачку офанзиву на Западу. Али ваздушних напада није било и тенкови су се након неког времена успели „размрсити“ и наставити напредовање.

12. маја колоне за снабдевање 2. оклопне дивизије запетљале су се са колонама за снабдевање 6. оклопне дивизије. Једна од великих последица тога била је да су инжењеријске јединице и артиљерија, које су немачком XIX корпусу било очајно потребне због форсирања Мезе код Седана, остале заустављене негде у дубокој немачкој позадини, а поред тога се и сама 2. оклопна тако „запетљала“ након прелаза преко реке Семој да ју је један официр, летећи изнад ње у лаком извиђачком авиону једва успео „распетљати“.

XIX корпус је спорије напредовао до реке Мезе него што се генерал-пуковник Гудеријан надао – и то не због француског отпора или било каквих непријатељских акција, но напросто због оних чепова на путевима. 1. и 10. оклопна дивизија стигле су до Мезе, али је 2. оклопна много била заостала, јер се кретала спорије него што је то од ње било очекивано. А управо је она била једна од најбоље опремљених немачких оклопних дивизија, и имала је уз то и један додатни дивизион артиљерије за који се практично унапред знало да ће бити преко потребан у операцији форсирања Мезе.

Истог дана, 12. маја генерал фон Клајст је позвао у свој штаб генерал-пуковника Гудеријана и наредио му да форсира реку Мезу и да нападне противника у рејону града Седана. Операција треба да почне у 4:00 сати изјутра 13. маја. Гудеријан је саопштио да за спровођење те операције он располаже са само две дивизије, пошто је 2. оклопна дивизија на северном крилу са својом артиљеријом, у то време била још и успорена од стране упорне одбране Француза у сектору Семуа. Он је тражио да се форсирање одложи за неко време, док не буде имао на располагању цео свој корпус. Такав одговор је био нетипичан за генерал-пуковника Гудеријана. Догодило се нешто што се могло сматрати за иронију. Генерал фон Клајст, који је и био постављен за команданта Оклопне групе само зато да обуздава Гудеријана, сада је наређивао напад. Бојажљивост коју је показао дуговао је случајним околностима - мало пре разговора са фон Клајстом, преживео је смртну опасност. За време једног од малобројних ваздушних напада Француза, једна бомба пала је на штаб генерал-пуковника Гудеријана који се налазио у булонском хотелу „Панорама“ и једва је избегао смрт. Парче бомбе погодило је прозор кроз који је генерал гледао и он се изненада нашао под кишом стаклених парчића. Тај случај је избацио Гудеријана из одличне духовне равнотеже. Генерал фон Клајст је одбио да се сагласи са приговором главног тенковског команданта Немачке и наредио му је да започне напад са расположививим снагама.

Генерал-пуковник Гудеријан је одредио да напад изведе дивизија постављена у центру – 1. оклопна. Главни удар треба да се нанесе западно од Седана. Та дивизија појачана је моторизованим пуком „Велика Немачка“. 10. оклопна дивизија је форсирала Мезу преко мочварног терена југозападно од града.

У пет сати изјутра 13. маја 1940. на десном крилу појавили су се и предњи делови 2. оклопне дивизије – 5. оклопна бригада и 2. мотоцистички батаљон. Гудеријан им је одмах наредио да пређу реку. Остали делови 2. оклопне дивизије, без сопствене артиљерије, која је била остала у чеповима у околини Булона, морали су без заустављања улазити директно у борбу.

Исто као и суседне јединице, и 2. оклопна дивизија нашла се на равном брисаном простору, изложена ватри са високих и стрмих јужних обала Мезе. Задатак 2. оклопне дивизије био је да се пробије само до врха неколико ниских узвишења испред себе, а затим да скрене тачно ка западу како би се „угурала“ у распоред француских пешадијских дивизија тачно на споју две армије у правцу северозапада.

Огромни напори које је улагао моторизовани пук „Велика Немачка“ и 1. оклопна дивизија на централном сектору помогли су 2. оклопној дивизији која је чинила десно крило немачког распореда.

Када се уверио да 10. оклопна дивизија и пук „Велика Немачка“ чврсто држе стратешке висове изнад Мезе и да је немачки мостобран безбедан, он је наредио 1. и 2. оклопној дивизији, не обазирући се нимало на тадашње теорије ратовања, да јурну директно ка западу, преко велике равнице коју чине сливови река Ена и Соме.

17. маја, заједно са 1. оклопном дивизијом успева да заузме обалу реке Оазе, док претходница напада град Мој. 19. маја је заузела град Перон а истог дана и град Алберт. У самом граду 2. оклопна дивизија је запленила једну британску артиљеријску батерију која је била паркирана на тргу испред касарне и наоружана само маневарском муницијом. Неки официри су тада предложили генералу Гудеријану да ту остану и да преноће, али им је он наредио да наставе покрет. Још пре сумрака, изненадивши Хитлеров штаб, мањи делови 2. оклопне дивизије су стигли у Абевил, на ушћу Соме, савлађујући неусаглашен отпор савезника. У 21:00 сати те вечери један тенковски батаљон је избио на Ламанш у рејону Неола. Тако је 2. оклопна дивизија постала прва немачка дивизија која је доспела на обалу Ламанша.

Преко 400.000 француских и британских војника са тако нашло у окружењу на обали Ламанша. Тиме је потпуно довршила хватање у клопку свих савезничких снага које су су бориле северно од линије Седан - Абевил. У окружењу се нашла и француска 2. оклопна дивизија којом је командовао генерал Шарл де Гол. 23. маја је бомбардовала и заузела Булоњ.

Након одмора од недељу дана, током кога су биле извршене поправке и прегруписавање, 2. оклопна дивизија је наставила напредовање у унутрашњоста Француске дуж реке Аизне. Током ове друге етапе прва је стигла до швајцарске границе. Два пута је била похваљивана у „Зондермелдунгу“ (нем. Sondermeldung) – ванредном саопшењу Врховне команде Оружаних снага, као једна од најуспешнијих оклопних јединица. Њен командант, генерал-пуковник Вејел био је одликован са два два Гвоздена крста а 3. јуна због заслауга као командант 2. оклопне дивизије бива одликован и Витешким крстом.

У августу 1940. г. дивизија је била враћена у Немачку а затим је септембра исте године пребачена на територију окупиране Пољске ради одмора и попуне. Крајем те године из 2. оклопнне дивизије је узет 4. оклопни пук који је био искоришћен као основа за формирање 13. оклопне дивизије. У Пољској је остала до фебруара 1941.

Балканска кампања

Априлски рат