Нова Црвенка се налази у северном делу општине Кула, у Западнобачком округу и представља њено најмање насеље. Највиша тачка у села је на надморској висини од 115 метара што Нову Црвенку чини највишим насељем општине Кула. Цело село је на равном простору лесне заравни Телечка, а положај не исказује посебне специфичности осим што је у средишту атара велике пољопривредне вредности. Географија У основи насеља рељефно је заступљен само један рељефни елемент лесни плато односно лесна зараван, чија висина се креће између 109 метара југоисточно, 111 метара западно и 115 метара северно од Нове Црвенке. Микрорељефни облици су изражени појавом плитких вртачастих депресија и удубљења која су ограничена микроузвишењима династих облика. Оваква мрежаста микроструктура доприноси заталасатаности овог зараравњеног терена.
На ширем подручју Нове Црвенке у саставу тла долазе до изражаја ливадске црнице карбонатне на лесном платоу, чернозем са знацима оглејавања као и чернозем карбоатни на лесном платоу високе производне вредности. Историја
Настанак села 1923 - 1941 На просторима некадашње Аустроугарске владали су застарели аграрни односи на основу којих су власници велепоседа држали највећи део земље у својим рукама. Новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је започела аграрну реформу на принципима поништавања доминантног положаја велепоседника и доделе земље својим поданицима. Прогласом регента Александра Карађорђевића од 21. децембра 1918. године они феудални односи који су на одређеним деловима Краљевине СХС још постојали укинити су. Влада Краљевине СХС је донале 25. фебруара 1919, године одредбе за примену аграрне реформе а два месеца касније 2. априла 1919. гормирано је Министарство за аграрну реформу.
Колонисти који су основали Нову Црвенку су потицали углавном из околине Гацка, Невесиња и Ливањског поља (села Богдаши, Бастаси и Нуглашице). Првобитном одлуком је било предвиђено да се ново насеље гради на простору данашњег Липара, али пошто је насеље било удаљено од свих важнијих саобраћајница, неки добровољци су инсистирали да се несеље подигне западније од њега, уз пругу која је у то време још фунционисала на релацији Црвенка - Суботица.
Трочлана делегација добровољаца из Америке Симо Пикула, Филип Гузина и Видак Ћеклић одлазила је више пута у Нови Сад и Београд, изричито инсистирајући да се ново насеље гради уз железничку саобраћајницу. После краћег времена Министарство за аграрну реформу им је изашло у сусрет и Нова Црвенка је настала уз железничку пругу.
Колонисти у Новој Црвенки били су српски добровољци који су дошли из САД и Русије, део њих су били добровољци Краљевине Црне Горе (Благоје и Никола Гузина), учесници устанка 1875-1878. (Томо Тунгуз и Симо Слијепчевић). Од значајнијих јединица у Добровољачком одреду Војводе Вука био је Аћим Голубовић а у четничкој јединици Косте Пећинца ратовали су Мирко Слијепчевић, Крсто Шаренац, Раде Крљанац и Петар Рајић, међу колонистима био је и добровољац Бачванин Урош Мајски из Старог Сивца док је у Пивковом Батаљону ратовао Божо Иветић.
Колонисти Нове Црвенке су заузимали имање Ладислава Лелбаха а у почетку колонизације су били у привременом смештају на околним салашима, то су били Фуксов, Криштов и Ласлов салаш или мајур. На Ласловом салашу могло се сместити око 30 породица, а Кришов салаш налазио се у рејону Дубоке. Од 1923. године колонисти су градили куће, а прва изграђена кућа је била Петра и Трифка Дамјанца. Те 1923. године парцелисано је 100 плацева за колонију а парцелизацију је извршио инжењер Мразовац. Градња кућа текала је постепено а већ 1932. године насеље је имало 48 кућа. У колонији су формиране четири улице Краља Петра, Незнаног јунака, Краљице Марије и Принца Павла.
Прва организација колониста била је аграрна заједница основана 12. јуна 1924. године и бројала је 24 члана. У управном одбору Аграрне заједнице били су Филип Гузина, Новица Тунгуз, Божо Иветић, Стеван Салатић и Трифко Пикула а деловођа је био Јагош Радуновић. Ова заједница је одиграла значајну улогу у економском развитку Нове Црвенке. Школа је почела са радом 1926. године а већ 1936. године било је уписано 60 деце. Од 1928-1938. године учитељ у школи је био Мирко Перовић, од 1938-1941. године Саво Радуновић, од 1938-1941 Софија Говорчин а од 1935-1941. године Олга Тихна. Године 1930 донесена је одлука да се изгради Просветни дом где се налазила читаоница и просторије аграрне заједнице. Соколско друштво основано је 1932. године а 1939. године подигнут је звоник. Као видљив знак напретка насеља у колонији је 1935. године основан Фудбалски Клуб "Добровољац", а пред рат постојала су три радио апарата један у Основној школи, затим код Филипа Гузине, као и у кафани Тодора Гудеља , струја је уведена 1940 када је изграђена трафо станица.
Други светски рат 1941 - 1945
Окупација Прва три дана априлског рата Југословенска војска још није почела повлачeње са југословенско-мађарске границе. Вести да је немачка војска ушла у Марибор и Загреб су унеле страх у живот становника Нове Црвенке.
Упркос чињеници да је Мађарска у децембру 1940. године са Југославијом закључила пакт о вечном пријатељству и ненападању, она се и даље није одрекла територијалних претензија на делове југословенске територије. Мађарска је само чекала формални разлог да оправда напад. Бомбардовање Београда и проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године значило је престанак постојања Југославије као интегралне државе, чиме је Мађарска сматрала да је ослобођена обавеза споразума.
Влада Мађарске је на седници 10. априла 1941. године одобрила заповест Хортија за ратне операције у Југославији, уз образложење да је била приморана да се делови југословенске територије поново заузму због заштите мађарског живља. Два дана касније мађарска војска је уз садејство 200 авиона прешла југословенско-мађарску границу.
Припадници југословенске војске 12. априла 1941. године дижу у ваздух све мостове на Великом бачком каналу а већ истог дана предвече мађарска војска се појављује у насељима Сивац, Црвенка и Кула из правца Сомбора, чиме почиње и окупација Нове Црвенке.
mini|центар|302x302п|Вешање Густава Дубског 1941. thumb|Прве жртве у Кули 1941. Славко Бизјак и Јосип Малкоч|273x273п Током тих дана мађарске окупационе трупе, уз помоћ локалних немачких мештана, почињу терор над српским становништвом. Прво су 13. априла 1941. године убили, из непознатих разлога, истакнутог соколара Црвенчанина Ивана Смрекара. 14. априла 1941. године мађарски окупатори су уз присуство великог броја немачког становништва обесили Јакоба Дубског директора црвеначке шећеране и ухапсили бележника Жигмонда Полака који је настрадао у логору Шарвар 1944. године. Истог дана ухапшено је и шест истакнутих српских првака и учитеља из насеља Сивац, које спроводе у Соколски дом у Црвенки. После два дана мучења 16. априла 1941. године стрељају Радована Калића, Васу Цигановића, Петра Куцурског и Ђуру Бикицког на обали Великог бачког канала код млина у Црвенки а тела бацају у воду. И поред претњи смрћу, локални немачки доктор Еуген Фукс се сукобио са мађарским домобранима и јавно изразио протест поводом стрељања, па се сматра да је на неки начин спречио даље злочине у Црвенки. Масовна убиства се 14. 15. и 16. априла 1941. године догађају и у насељу Кула где гину 52 невине српске жртве.
Краткотрајни априлски рат завршен је 17. априла 1941. године потписивањем акта о безусловној капитулацији југословенске војске.
Војна управа и исељење Након окупације током априла 1941. године команду над Бачком преузима мађарска војно-управна група под командом генерал-мајора Беле Новаковића. На основу наређења војно-управне групе у Новом Саду, команда у Кули издала је 25. априла 1941. године телеграфску наредбу подручним општинама о обавези састављања спискова ради протеривања лица која су досељена после 31. октобра 1918. године и српских добровољаца са територије Аустро-Угарске монархије.
Логори су формирани у Бачкој Тополи, Старом Бечеју, Апатину, Оџацима, Сомбору, Новом Саду, Тителу, Бачкој Паланци, Бегечу и Суботици. Мађарске окупационе власти су хтеле да се ослободе великог броја српског становништва, па су настајали да колонисте протерају у немачки део окупиране Србије.
У Новој Црвенки добошар је на Ђурђевдан 6. маја 1941. године најавио исељење, а 8. маја уз присуство мађарске војске је стигла наредба свим становницима Нове Црвенке да се окупе код звоника како би напустили насеље. У наређењу је стајало да се за 5 минута узме само оно што се може понети у рукама, да се сав накит и новац преда војсци, а ако се не поступи по наређењу следи стрељање. Овом акцијом 2. мађарске хусарске бригаде руководио је полицијски наредник из Куле Немац Филип Шерер и црвеначки фолксдојчер Фридрих Вегенхинген. Након пљачке и претреса војска је све становнике сврстала у шест врста и постројила од Задружног дома до куће Драга Мучибабића. У Новој Црвенки је тог мајског дана протерано 103 особе.
Према извештају комисије после рата при строгој личној преметачини отето је од укупно 21. особе 586 000 динара а аграрној задрузи однешене су ствари у вредности од 250 000 динара. У колонији је било злостављања једном колонисти су пребијене вилице а другом избијена три ребра и 15 зуби гвозденом палицом.
На излазу из села са десне и леве стране пута поседала је мађарска и немачка сиротиња и чекала да Срби напусте село како би кренули у пљачку. Прво стајање је било у Црвенки код млина, врућина и неизвесност су били велики, а након паузе у Црвенки колона се уз пратњу Мађара креће даље према Кули и Врбасу где је заноћила. Сутрадан колона стиже у Нови Сад у вечерњим часовима. Већина Новоцрвенчана остаје у логору до јуна 1941. године до када се највећи део становништва Нове Црвенке железницом пребацује у Београд. Само четири породице су завршиле у логору Шарвар одакле су исте године у септембру послате у Србију. Занимљиво је да се Црвеначки Јеврејин и бележник шећеране Жигмонд Полак у списковима логора Шарвар води као једина Новоцрвеначка жртва у логору он је преминуо 4. јула 1944. године.
У другим колонистичким местима уобичајна пракса била протеривање уз убиства, Новоцрвенчани сматрају да их није задесила гора судбина захваљујући реакцији доктора Еугена Фукса. Доктор је обилазио колону на путу до логора Југовићево и помогао у лековима и храни немоћним људима. Ниједан Новоцрвенчанин није убијен путем и у логору током 30 дана заточеништва. Овај чин доктора Еугена Фукса остао је запамћен међу становницима Нове Црвенке који су након окупације када су се вратили својим огњиштима организовано чували кућу и породицу Фуксових од пљачке и војске која је тада пролазила Црвенком.
Избеглиштво Након шест недеља проведених у Тополским шупама код данашње Аутокоманде, Комесаријат за избеглице је постигао договор да се избеглице из Нове Црвенке пошаљу даље у окупирану Србију. Један део породица је послат у Обреновац и Стублине, други у Пожеравац и суседну Лучицу а трећи према Смедеревској Паланци. Након неког времена проведеног у заједничком смештају Новоцрвенчане су примили домаћини села у које су послати, већина народа је ту провела остатак рата обично зарађујући за надницу и сналазећи се за опстанак породице.
На место протераног и депортованог немађарског живља, већ крајем маја и у јуну месецу 1941. године досељени су Мађари из Буковине у Румунији. Мађарски колонисти "Чангови" населили су празне куће и земљу и преименовали колонију у Istenvelunk. Чанго-секељи су посебна етничка група Мађара које су Совјетске власти насилно иселиле 1940. године из румунског дела Буковине на основу споразума Немачке и Совјетског Савеза.
Списак Новоцрвенчана страдалих током рата Гузина Достана 1896-1944 - Београд Гузина Јефта 1865-1944 - Београд Гузина Стеван 1865-1941 - Пожаревац Зеклић Благоје 1880-1943- Обреновац Зеклић Благоје 1929-1945 - Црвенка Ковачевић Вукан 1900-1941 - Крагујевац Козомора Босиљка 1927-1944 - Београд Козомора Ђуро 1921-1943 - Нова Црвенка Пикула Ђорђе 1892-1941 - Јасеновац Салатић Владо 1895-1941 - Сливља