Incoterms ili Međunarodna trgovačka pravila predstavljaju niz predefinisanih trgovinskih pravila koje objavljuje Međunarodna trgovinska komora (ICC) na temu međunarodnog trgovinskog prava. Ona se široko koriste u međunarodnim transakcijama ili procesima nabavke, a njihovo korišćenje ohrabruju trgovinski saveti, sudovi i međunarodni advokati. Inkoterms, niz troslovnih trgovinskih pravila koja se odnose na uobičajene ugovore o prodajnim običajima, su primarno namenjena za jasnu komunikaciju između zadataka, troškova i rizika povezanih sa globalnim ili internacionalnim transakcijama i dostavama dobara. Inkoterms obaveštavaju o kupoprodajnim ugovorima koji definišu odgovarajuće obaveze, troškove i rizike koji su uključeni u isporuku robe od prodavca do kupca, ali oni sami ne zaključuju ugovore, ne određuju cenu koja se plaća, valutu ili uslove kredita, ne regulišu ugovorno pravo ili definišu gde se prebacuje pravo na prenos robe.
Inkoterms pravila su prihvaćena od strane vlada, pravnih organa i praktičara širom sveta za tumačenje najčešće korišćenih pravila u međunarodnoj trgovini. Namera im je da smanje ili uklone sve neizvesnosti koje proizilaze iz različitog tumačenja pravila u različitim zemljama. Kao takvi, oni se redovno uključuju u ugovore o prodaji širom sveta.
„Inkoterms” je registrovani zaštitni znak Međunarodne trgovinske komore.
Prvi rad koji je objavila Međunarodna trgovinska komora o pravilima međunarodne trgovine objavljen je 1923. godine, a prvo izdanje poznato kao Inkoterms objavljeno je 1936. godine. Pravila za Inkoterms izmenjena su 1953, 1967, 1976, 1980, 1990, i 2000, sa osmom verzijom - Inkoterms 2010 — objavljenom prvog januara 2011. godine. Međunarodna trgovinska komora je započela konsultacije o novoj reviziji Inkoterms-a, koja će se zvati Inkoterms 2020.
Inkoterms 2010 thumb|right|350п|National Incoterms chambers Inkoterms 2010 je osmo izdanje predefinisanih međunarodnih ugovornih pravila, koje je objavila Međunarodna trgovinska komora, koja je objavila i prvo izdanje još 1936. godine. Inkoterms 2010 definiše 11 pravila, za 2 manje nego Inkoterms 2000. Četiri pravila iz verzije iz 2000. godine („Isporučeno na granici”; DAF, „Dostavljeno na brod”; DES, „Dostavljeno na pristanište”; DEQ, „Isporučeno neocarinjeno”; DDU) su uklonjena i zamenjena za dva nova pravila („Dostavljeno na terminal"; eng DAT, „Dostavljeno na mesto"; DAP) u pravilima iz 2010. godine.
U prethodnoj verziji, pravila su podeljena u četiri kategorije, dok su 11 pravila iz Inkoterms 2010 podeljena u dve kategorije u zavisnosti od metoda isporuka. Veća grupa od sedam pravila može se koristiti bez obzira na metodu transporta, dok se manja grupa od četiri pravila primenjuje samo na trgovinu kod kojih se koristi isključivo transport brodom u kome se može proveriti stanje dobara koje se prevozi na utovaru u brod. Dakle, ne smeju se koristiti za kontejnerizovan teret, druge kombinovane načine transporta, ili za drumski, vazdušni ili šinski transport.
Inkoterms 2010 takođe definiše dostavu. Prethodno, pravila za dostavu su bila definisana neformalno, ali se sad definišu kao „prenos rizika gubitka ili oštećenja [robe] sa prodavca na kupca”."Incoterms® 2010 English Edition
Inkoterms u propisima vlade Pod nekim nadležnostima, carinski troškovi dobara se računaju prema različitim pravilima: na primer u Indiji, carina se računa u odnosu na CIF vrednost dobara,Brief on Customs Valuation Directorate General of Valuation a u Južnoj Africi se računa u odnosu na FOB vrednost dobara. Zbog ovoga uobičajeno je da ugovori za izvoz ka ovim državama koriste ova pravila, iako nisu najprikladnija za izabran način transporta. U ovakvim slučajevima mora se obratiti velika pažnja da se sa klijentom razjasne tačke u kojima postoje troškovi i rizici.
Definisani izrazi u Inkoterms-u Postoje određeni izrazi koji imaju specifično značenje unutar pravila. Neki od važnijih su: Isporuka: Trenutak u transakciji u kom se rizik gubitka ili oštećenja robe prenosi sa prodavca na kupca. Prispeće: Trenutak do kog je prevoz plaćen Franko: Obaveza prodavca da isporuči robu do naznačenog mesta gde je preuzima prevoznik Prevoznik: Svako lice koje se ugovorom o prevozu obavezuje da će izvršiti ili obezbediti prevoz železnicom, drumom, vazduhom, morem, unutrašnjim plovnim putevima ili kombinacijom ovih vidova transporta Špediter: Firma koja definiše ili pomaže u izradi aranžmana za otpremu Terminal: Bilo koje prekriveno ili neprekriveno mesto poput pristaništa, skladišta, kontejnerskog dvorišta ili drumskog, železničkog ili avionskog teretnog terminala Spremanje za izvoz: Slanje izvozne deklaracije pošiljaoca i dobijanje dozvole za izvoz
Varijacije Inkotermsa Stranke koje prihvataju Inkoterms treba da budu oprezne po pitanju njihove namere i varijacija. Želja stranaka bi trebalo da bude jasno izražena i suzdržana od neformalnog usvajanja. Takođe, izrada dodataka ili varijacija u značenju određenog termina treba pažljivo izvršena jer neuspeh stranaka u korišćenju bilo koji trgovinskog termina može dovesti do neočekivanih rezultata. Pravila za bilo koju vrstu transporta Franko fabrika; EXW (naznačeno mesto isporuke) Prodavac robu stavlja na raspolaganje u svojim objektima ili na nekom drugom mestu. Ovo pravilo postavlja maksimalnu odgovornost na kupca i minimalnu odgovornost na prodavca. Pravilo Franko fabrika se često koristi prilikom izrade inicijalne ponude za prodaju robe bez ikakvih troškova.
Franko fabrika znači da kupac preuzima rizike za donošenje robe do njenog krajnjeg odredišta. Ako prodavac ne utovar robu na vozila za sakupljanje i na carini je, ili ako prodavac utovari robu, to čini na rizik i cenu kupca. Ako se stranke saglase da prodavac treba da bude odgovoran za utovar robe pri odlasku i da snosi rizik i sve troškove takvog utovara, ova izmena mora biti jasno izražena eksplicitnim tekstom u ugovor o prodaji.
Prodavac nema obavezu da sastavlja ugovor o prevozu, kao ni kupac – kupac može prodati robu svojim kupcima za preuzimanje iz skladišta originalnog prodavca. Međutim, uobičajena praksa je da kupac organizuje preuzimanje tereta sa određene lokacije i odgovoran je za carinjenje robe. Kupac je odgovoran za popunjavanje sve izvozne dokumentacije, iako prodavac ima obavezu da pribavi informacije i dokumente na zahtev kupca o njegovom trošku.
Ovi dokumentarni zahtevi mogu dovesti do dva glavna problema. Prvo, odredba za kupca da popuni izvoznu deklaraciju može biti poteškoća u nekim određenim nadležnostima (ne samo u Evropskoj uniji) gde carinski propisi zahtevaju da deklarant bude ili fizičko ili pravno lice u okviru date nadležnosti. Ako se kupac nalazi izvan carinske nadležnosti, neće biti u mogućnosti da carini robu, što znači da kupac može da prijavi robu na ime prodavca, iako su izvozne formalnosti odgovornost kupca po pravilu EXW.
Drugo, većina nadležnosti zahteva od kompanija da dostave dokaz o izvozu u svrhe oporezivanja. U EXW pošiljci, kupac nije u obavezi da pruži takav dokaz prodavcu, ili čak da izvozi robu. U carinskoj nadležnosti kao što je Evropska unija, to bi učinilo prodavca odgovornim za porez na promet kao da je roba prodata domaćem kupcu. Stoga je od najvažnije da se o ovim pitanjima razgovara sa kupcem pre nego što se ugovor sklopi. Može se desiti da je drugo pravilo, kao FCA, možda prikladnije, jer ono stavlja teret za deklarisanje robe za izvoz na prodavca, što omogućava veću kontrolu nad procesom izvoza.
Franko prevoznik; FCA (naznačeno mesto isporuke) Prodavac isporučuje robu, koja je ocarinjena, na dogovoreno mesto (pod robom se mogu podrazumevati sopstveni objekti prodavca). Roba se može dostaviti prevozniku koga je imenovao kupac, ili drugoj stranki koju je takođe imenovao kupac.
Ovo pravilo je u mnogim aspektima zamenilo FOB u savremenoj upotrebi, iako se kritična tačka rizika prenosi sa utovara na brod do imenovanog mesta. Takođe treba napomenuti da izabrano mesto isporuke utiče na obaveze utovara i istovara robe na tom mestu.
Ako se isporuka vrši u objektima prodavca, ili na bilo kojoj drugoj lokaciji koja je pod njegovom kontrolom, prodavac je odgovoran za utovar robe na prevoznika kupca. Međutim, ako se isporuka vrši na bilo kom drugom mestu, smatra se da je prodavac isporučio robu onda kada je njihov transport stigao do naznačenog mesta; kupac je odgovoran zaistovar i utovar robe na sopstvenog prevoznika.
Prevoz plaćen do; CPT (naznačeno mesto odredišta) CPT zamenjuje C&F i CFR pravila za sve vrste transporta van pomorskog transporta bez kontejnera.
Prodavac plaća prevoz robe do navedenog odredišta. Međutim, smatra se da je roba isporučena kada se preda prvom ili glavnom prevozniku, tako da se rizik prenosi na kupca nakon predaje robe na mestu isporuke u zemlji izvoza.
Prodavac je odgovoran za troškove porekla uključujući carinjenje i troškove prevoza do naznačenog odredišta (bilo do krajnje destinacije, kao što su objekti kupca ili luka. Međutim to treba biti dogovoreno između kupca i prodavca).
Ako kupac zahteva od prodavca na pribavi osiguranje, umesto CPT treba razmotriti pravilo CIP.
Prevoz i osiguranje plaćeni do; CIP (naznačeno mesto odredišta) Ovo pravilo je uglavnom slično gore navedenom CPT pravilu, sa izuzetkom da je prodavac dužan da pribavi osiguranje za robu u tranzitu. CIP zahteva od prodavca da osigura robu za 110% njene vrednosti, pod najmanje minimalnim pokrićem klauzula Instituta za teret od Instituta Londonskih osiguravača (koje bi bile klauzule instituta za teret (C)), ili bilo koji sličan skup klauzula. Polisa treba da bude u istoj valuti kao i ugovor, ali i treba da omogući kupcu, prodavcu i bilo kome ko ima osiguravajući interes da podnesu zahtev.
CIP se može koristiti za sve vrste transporta, dok bi pravilo CIF trebalo koristiti samo za pomorski transport.
Isporučeno na terminalu; DAT (naznačen terminal na luci ili mestu odredišta) Ovo pravilo zahteva od prodavca da isporuči iskrcanu robu na naznačeni terminal. Prodavac pokriva sve troškove transporta (izvozne takse, prevoz, istovar od glavnog prevoznika u odredišnoj luci i troškove odredišne luke) i preuzima sve rizike do dolaska u odredišnu luku ili terminal.
Terminal može biti luka, aerodrom, ili unutrašnja teretna razmena, ali mora biti objekat sa mogućnošću primanja pošiljke. Ako prodavac nije u mogućnosti da organizuje istovar, trebalo bi razmotriti isporuku pod uslovima DAP pravila.
Sve troškove nakon istovara (na primer: carine, prevoz, poreze) snosi kupac. Međutim, važno je napomenuti da će bilo kakva naknada za kašnjenje ili ležanje na terminalu uglavnom snositi prodavac.
Isporučeno u mestu; DAP (naznačeno mesto odredišta) Inkoterms 2010 definiše DAP kao „Isporučeno na mestu“ – prodavac je ispunio svoju obavezu kada je učinio robu dostupnim kupcu na prevoznom sredstvu spremnom za istovar na navedenom mestu odredišta. Pod uslovima DAP, rizik prelazi sa prodavca na kupca od tačke koja je navedena u ugovoru o isporuci.
Kada se roba spremi za isporuku, potrebno pakovanje vrši prodavac o svom trošku, tako da roba stigne do konačnog odredišta sigurno. Sve neophodne pravne formalnosti u zemlji izvoznici vrši prodavac o svom trošku i riziku.
Nakon dolaska robe u zemlju odredišta, carinjenje u zemlji uvoznici mora biti popunjeno od strane kupca, na primer, uvozna dozvola, dokumenti koje zahteva carina i slično, uključujući sve carine i poreze.
Pod uslovima DAP, svi troškovi prevoza sa bilo kojim terminalnim troškovima plaća prodavac do dogovorene odredišne tačke. Potreban trošak istovara na krajnjoj destinaciji mora snositi kupac.
Isporučeno i ocarinjeno; DDP (naznačeno mesto odredišta)