Димитрије „Мита“ Ружић (Српски Чанад, 27. октобар 1841 — Вршац, 2. децембар 1912) био је српски позоришни глумац, редитељ и дугогодишњи управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Сврстава се међу највеће драмске глумце у историји српског позоришта.
Младост Мита Ружић рођен је у Српском Чанаду (данашњи Чанад у Румунији), у српској земљорадничкој породици. Отац му се такође звао Димитрије, а мајка Персида. Право породично презиме било му је Ружин. У родном месту завршио је српску и немачку основну школу, а затим се неколико година бавио трговином.
Глумачка и позоришна каријера Димитрије Ружић први пут је дошао у везу са позориштем у родном Српском Чанаду у зиму 1859/1860, за време гостовања немачке позоришне дружине Карла Буша, у чијим представама је и статирао.
Путујуће дружине мини|Димитрије Ружић, глумац, Атеље Јосифа Сингера, Нови Сад, 1886. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине. Подстакнути овим гостовањем и на иницијативу Ружића, Јован и Андрија Путић и Стеван Протић основали су у Чанаду српску Дилетантску позоришну дружину. У овој дружини Димитрије је 19. маја 1860. године први пут изашао на сцену у улози Ивана у комаду Ајдуци Јована Стерије Поповића. Исте године овој Дружини придружила се и Димитријева будућа супруга Драгиња Поповић (касније Ружић). Дружина је гостовала Великом Сент-Миклушу (Румунија) и Великој Кикинди где ју је, после распада, Јован Кнежевић прихватио, поново организовао и одвео на гостовања у Врањево, Нови Бечеј, а крајем новембра 1860. у Нови Сад.
Ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду После неспоразума ансамбла са Кнежевићем, Димитрије Ружић је са још осморо глумаца Дружине поднео молбу Српској читаоници у Новом Саду „да их прими под свој надзор“. Прихватањем њихове понуде 16. јула 1861. године донета је одлука и о оснивању Српског народног позоришта и од тог дана Димитрије — Мита Ружић је његов члан. Прву улогу, Учитеља Цветка Завишића у комаду Мушки метод и женска мајсторија Лајоша Кевера, одиграо је већ после недељу дана, 23. јула 1861. године. лево|мини|472x472пиксел|Димитрије Ружић (1841–1912), глумац, редитељ и управник; са орденом Светог Саве и Даниловим орденом (Атеље Јосифа Сингера, Нови Сад, друга половина деведесетих година 19. века). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине. После сукоба између Димитрија Коларовића и Лазе Телечког у Осијеку, Ружић стаје на страну Коларовића и заједно са супругом Драгињом (са којом се у међувремену венчао) 4. маја 1863. године напушта Српско народно позориште и прихвата ангажман у Земаљском народном казалишту у Загребу, где је остао до 12. септембра 1865. као један од најзапосленијих и веома запажених глумаца. Током овог ангажмана опробао се и као преводилац, превевши Шилеров комад Сплетке и љубави. Глумачком развоју Мите Ружића знатно је допринео његов први учитељ, глумац Јосип Фрајденрајх, тадашњи управник загребачког позоришта.
Године 1865. Димитрије и Драгиња се враћају у Нови Сад и Српско народно позориште. У јесен 1868. заједно одлазе на студијски боравак у Беч. У Бургтеатру Мита Ружић гледа тадашње великане европске глуме и по угледу на њих развија се у глумца романтичарског правца. Од 18. фебруара 1872. до 10. јуна 1873. био је члан Народног позоришта у Београду, где је стекао драгоцена искуства у сарадњи са Александром Бачванским. У Српско народно позориште се дефинитивно вратио 10. августа 1873. (и са собом у Позориште довео Перу Добриновића). Од тог дана његова каријера била је испуњена непрекидним напредовањем, својеврсним креацијама највишег домета и стицањем популарности коју раније а ни у доцнијем периоду није имао ни један српски глумац. Јубилеј, 25-огодишњицу уметничког рада прославио је 5. априла 1886. улогом Герика у комаду Доктор Робин Жила Премареја, а 50-огодишњицу 29. јануара 1910. као Ђурађ Бранковић у истоименом комаду Кароља Оберњика. О овој прослави у српској штампи писало се као о националној свечаности. мини|521x521пиксел|Српски позоришни глумац, Димитрије Ружић, као Краљ Лир Вилијама Шекспира, Српско народно позориште, Нови Сад, око 1899. (Атеље Самуела Сингера, Сомбор). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине. Током педесет година одиграо је око 500 улога. „У његовој игри сједињавала су се романтичарска и реалистичка изражајна средства, велики дар, богата осећајност, изнијансирана дикција и тежња за убедљивом, веродостојном глумачком евокацијом, занос и дубока доживљајност чинили су га једним од најбољих глумаца не само новосадског него и српског позоришта уопште.“ Од 22. јула 1895. Димитрије Ружић је и главни редитељ у Српском народном позоришту. У то време Тихомир Остојић, подстиче га и да напише своје мемоаре, који су у рукопису изгубљени током Другог светског рата.
Управник Српског народног позоришта Како тадашњи управитељ Српског народног позоришта Антоније Хаџић није био у могућности да стално путује са трупом на гостовања, он 28. априла 1875. именује Димитрија Ружића за заменика управитеља. За привременог управитеља Позоришта изабран је 10. априла 1879, а за управитеља 31. маја исте године. Од 1880. до краја 1903. године Димитрије Ружић се налазио на челу Српског народног позоришта, као управник. Као управник и драматург радио је савесно и ауторитативно, а према колегама се односио изузетно коректно. Током његове управе Позориште је доживљавало стални успон.
Улоге Током своје богате каријере Мита Ружић остварио је низ изузетних улога, највише у матичном, Српском народном позоришту, али и на београдској, загребачкој и сценама широм данашње Србије и Хрватске. Неке од најзначајнијих су:
Иво, Максим (Максим Црнојевић, Лаза Костић), Пера (Пера Сегединац, Л. Костић), Герик (Доктор Робин, Жил Премареј), Југ Богдан (Бој на Косову, Јован Суботић), Дон Карлос (Дон Карлос, Ф. Шилер), Виљем Тел (Виљем Тел, Ф. Шилер), Лестер, Мортимер (Марија Стјуарт, Ф. Шилер), Фрања Мор (Разбојници, Ф. Шилер), Фердинанд (Сплетка и љубав, Ф. Шилер), Пјер Гренгоар (Гренгоар, Теодор де Банвил), Мишел Перен (Мишел Перен или Ухода против своје воље, Жозеф Мелвил и Шарл Диверије), Ромео (Ромео и Јулија, Вилијам Шекспир), Шајлок (Млетачки трговац, В. Шекспир), Лир, Будара (Краљ Лир, В. Шекспир), Хамлет (Хамлет, В. Шекспир), Отело (Отело, В. Шекспир), Ричард (Ричард II В. Шекспир), Станоје Главаш (Станоје Главаш, Ђура Јакшић), Радош Орловић (Јелисавета, кнегиња црногорска, Ђ. Јакшић), Владика Данило (Горски вијенац, Петар II Петровић Његош), Станко (Балканска царица, Никола I Петровић Његош), Кин (Кин, Александар Дима Отац), Фарије (Гроф Монте Христо, А. Дима Отац), Исидор Хавлен (Фабричар, Емил Сувестр и Шарл-Филип Девријен), Миленко (Добрила и Миленко, Матија Бан), Ђурађ (Ђурађ Бранковић, Карољ Оберњик), Фауст, Мефистофелес (Фауст, Јохан Волфганг Гете), Југ Богдан (Задужбина цара Лазара, Милорад Поповић Шапчанин), Раул Жерар (Осма тачка, Анри Мирже), Робен (Ђаволови записници, Етјен Араго и Пол Вермон), Матис (Јеврејин из Пољске, Емил Еркман и Александар Шатријан), Чича Мија (Стари бака и његов син хусар, Јожеф Сигети), Спира Грабић (Честитам, Коста Трифковић), Министар (Протекција, Бранислав Нушић), Пантелија (Саћурица и шубара, Илија Округић Сремац), Бен Акиба (Уријел Акоста, Карл Гуцков), Димитрије (Лажни цар Димитрије, Хајнрих Лаубе), Болинброк (Чаша воде или Последице и узроци, Ежен Скриб), Карло (Карло XII на острву Рујану, Џејмс Робинсон Планче), Жарко (Смрт Стефана Дечанског, Стерија), Југ Богдан, Милош Обилић (Милош Обилић, Стерија), Ђенаро (Лукреција Борџија, Виктор Иго) и многе друге.
Приватни живот 200п|мини|десно|Споменик Димитрију и Драгињи Ружићу, на Алмашком гробљу у Новом Саду један је од Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као Просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе Мита Ружић оженио се Драгињом Поповић, такође глумицом Српског народног позоришта. Венчали су се у манастиру Крушедол 2. фебруара 1862. године. Овај брак био је изузетно складан и Драгињину смрт Димитрије је трагично доживео „и до краја живота неутешно патио”. Драгиња Ружић умрла је 6. септембра 1905. године у Вуковару, а Димитрије 2. децембра 1912. године, за време гостовања Српског народног позоришта у Вршцу. Сахрањен је 6. децембра на Алмашком гробљу у Новом Саду. У исту костурницу су касније пренети и посмртни остаци Драгиње Ружић, а касније је ту сахрањена и Милка Марковић, ћерка Драгињине најмлађе сестре Софије, такође једна од великих српских драмских уметница.
Одликовања и почасти У знак признања за савестан и марљив рад на положају управитеља Српског народног позоришта истог дана је изабран за почасног члана Друштва за српско народно позориште и почасног управитеља Српске народне позоришне дружине.
За изванредне заслуге српска влада одликовала га је Орденом Светог Саве V и III степена, а црногорска Даниловим орденом IV и III реда
У знак сећања на Димитрија Миту Ружића његовим именом назване су улице у Новом Саду и у Београду, на општини Звездара.
Напомене
Види још Глумачка династија Поповић
Референце
Литература
Види још Списак српских глумаца
Спољашње везе
Категорија:Рођени 1841. Категорија:Умрли 1912. Категорија:Банаћани Категорија:Српски глумци Категорија:Срби у Румунији Категорија:Глумци из Новог Сада Категорија:Српско народно позориште Категорија:Глумачка династија Поповић Категорија:Сахрањени на Алмашком гробљу Категорија:Српски позоришни редитељи