Филип II од Шпаније или Филип II Хабзбуршки (, ), зван још и Разборити, рођен је 21. маја 1527. године у Ваљадолиду, а умро је 13. септембра 1598. године у Мадриду, сахрањен у Ескоријалу. Био је краљ Шпаније од 1556. до своје смрти, и краљ Португала од 1580. остваривши тако Иберијску унију која је трајала 60 година.
Био је син и наследник Карла I од Шпаније и Изабеле од Португала, унук Хуане Луде и Филипа Лепог по оцу, и Мануела I од Португала и Марије од Кастиље по мајци. Након абдикације Карла I, преузео је шпански престо и владао је све до своје смрти пространим царством које су чинили Кастиља, Арагон, Каталонија, Навара, Валенсија и Росељон, као и Низоземска, Сицилија, Сардинија, Милано, Напуљ, Аран, Тунис, Португал, шпанске и португалске колоније у Америци и Филипини.
Највећи проблем на пољу унутрашње политике била је смрт 1568. престолонаследника Карлоса, који је био ухапшен због наводног учешћа у завери коју је племство сковало против Филипа.
Што се спољне политике тиче, Филип се прописно бринуо о свом царству које је наследио од оца, како на војном плану, тако и у погледу бракова које је током свог живота склопио. Пред надолазећом претњом која је стизала са Истока у виду све јачег Османског царства, основао је Свету лигу која је однела победу над османском флотом у бици код Лепанта 1571. године. Био је у сукобу с Француском због контроле Напуља и Милана, сукоб који се на крају завршио Споразумом у Като-Камбрезеу 1559. Једна од тачака тог споразума био је и брак са Изабелом Валоа, кћерком француског краља Анрија II и Катарине Медичи. С Енглеском је од смрти своје супруге, Мери I Тјудор, непрестано ратовао око превласти на мору. Овај сукоб је коначно приведен крају након пораза Шпанске армаде 1588. Такође је током своје владавине безуспешно ратовао у Низоземској због религиозних питања.
Упркос свим овим проблемима, Филип II је ипак на политичком плану постигао успех уједињењем Иберијског полуострва анексијом Португала и његових колонија пошто је наследио португалски престо 1581. године, чиме је заокружио процес уједињења које су започели Католички краљеви. Удаљио је племиће из државних послова и заменио их краљевским секретарима пореклом из средње класе. Дао је коначни облик државног Савета, наметнуо је прерогативе Цркви, кодификовао законе и извршио пописе становништва и богатства државе.
Младост 250px|мини|лево|Карло V, Филипов отац Филип је био син Карла V, цара Светог римског царства, и Изабеле Авиз од Португала. Рођен је у Ваљадолиду, главном граду Шпаније, 21. маја 1527. године. Дворски живот и култура Шпаније имали су важан утицај на Филипа. Учитељ му је био Хуан Мартинез, будући надбискуп Толеда. Филип је стекао солидно образовање. Говорио је латински, шпански и португалски језик, али није успео да достигне знање свога оца. На Филипа су у Светом римском царству гледали као на странца. Осећања су била узајамна. Филип се осећао као Шпанац. Одрастао је на кастиљском двору. Његов матерњи језик био је шпански, а и он сам је више волео да живи у Шпанији. Априла 1528. године кортес Кастиље заклео се Филипу на верност. Филип је до смрти своје мајке (1539) одрастао на двору у Кастиљи. Растао је са две сестре, Хуаном и Маријом, као и са Луисом де Рекенсисом, будућим значајним шпанским политичарем у НизоземскојJames Boyden; Europe, 1450 to 1789: Encyclopaedia of the Early Modern World..
Шпанија 250px|мини|Крштење Филипа у Ваљадолиду Ратничке вештине Филип је учио од војводе од Албе. Учествовао је у Италијанским ратовима. Присуствовао је опсади Перпињана 1542. године. По повратку у Кастиљу, Филипу су се заклели кортеси Арагона. Отац је годину дана раније почео да га припрема за владара. Поставио га је за војводу Милана (1540) и поверио му је регентство над Шпанијом 1543. године. Отац га је оставио са искусним саветницима, пре свега са секретаром Франциском де лос Кобосом и војводом од АлбеEncyclopedia of World Biography 2004..
Неколико година Филип је живео у Низоземској, након чега је одлучио да се врати у Шпанију. Понео је неколико титула, укључујући и титулу принца Астурије и наследника Шпанског краљевства и Царства. Филипов отац преговарао је о женидби свога сина са Хуаном III, ћерком Енрикеа II од Наваре, чиме би се окончала вишедеценијска непријатељства. Међутим, због уплитања француског краља Франсое I, брак није остварен. Филип је наследио шпанске поседе свога оца 1556. године. У Навари Филип никада није успео да успостави мир. Кортеси Арагона побунили су се 1592. године. Парламент је дуго одбијао да Филипу положи заклетву верности. Филип је 1592. године на челу војске стигао у Памплону. Избили су немири, али их је војска угушила.
150px|мини|лево|Филипов шпански новац
Филип се суочио и са верским проблемима у Шпанији, односно са питањем Мориска. У питању је био део становништва кога је немогуће асимиловати. Питање Мориска протеже се још од пада таифе Гранаде 1492. године. Филипови претходници покушавали су у више наврата да силом наметну Морисцима хришћанство. Устанак Мориска избио је 1569. године у јужној шпанској провинцији Гранади. Филип је угушио устанак и наредио протеривање Мориска из Гранаде. Упркос огромној територији, Шпанија је била слабо настањена земља те је давала ограничене приходе од пореза (за разлику од Француске која је била много гушће насељена). Филип се суочавао са тешкоћама у прикупљању пореза. Његова владавина означава почетак процвата Шпаније у културном погледу, односно почетак "Златног доба".
Италија
250px|мини|Мир у Като Камбрезију, измирење француског и шпанског краља (1559) Карло V је абдицирао у Напуљу 25. јула 1554. године. Филип је тада понео титулу краља Напуља и Сицилије. Крунисао га је папа Јулије III 2. октобра исте године. Датум Карлове абдикације са сицилијанског престола није сигуран, али се од 18. новембра 1554. године Филип назива краљем Сицилије и Јерусалима. Јулија је 1555. године наследио папа Павле IV. Филип му је објавио рат у намери да територију Папске државе припоји Шпанији. У једном писму Филип пише да је против папе Павла ратовао за добробит цркве. Фернандо Алварез де Толедо, војвода Албе је августа 1557. године био пред зидинама Рима. Септембра исте године потписан је мировни споразум. Филип је привео крају Италијанске ратове. Шпанска војска одлучно је 1557. године поразила Французе у бици код Сент Квентина и следеће године код Гравелина. Уговором у Като-Камбрезију, Шпанија је 1559. године добила Пијемонт, власт над Италијом и Корзику, Војводство Савоју и Ђеновљанску републику. Француска је признала шпанску контролу над Франш-Контеом. Папа је остао шпански савезник. Шпанска контрола над Италијом трајаће све до почетка 18. века. Прекинута је по завршетку Рата за шпанско наслеђе. Миром у Като-Камбрезију завршен је шездесетогодишњи шпанско-француски рат за контролу над ИталијомSalvador Miranda (2010). "The Cardinals of the Holy Roman Church". Florida International University. Приступљено 2010-04-21..
Након 1559. године Шпанија је најмоћнија сила Европе. На престолу Енглеске и Француске се од 1559. године налазе жене и деца. Анрија II Валоу је наследио малолетни Франсоа II, а Француска ће убрзо запасти у верски рат. Мери Тјудор ће у Енглеској наследити Елизабета I.
Француска
200px|мини|лево|Фернандо Алварез де Толедо, војвода од Албе, најспособнији Филипов војсковођа. Француски верски ратови, познати и као Хугенотски ратови, потресали су Краљевство Француску током већег дела друге половине 16. века. Сукоби су избили након масакра у Васију од стране Франсоа Гиза и католичке лиге. Током Хугенотских ратова сукобиле су се аристократске породице Гиз и Бурбон. Обе породице тражиле су помоћ страних владара. Филип је 1556. године потписао мир са Анријем II на основу кога је задржао Франш-Конте. Споразум је потврђен 1559. године. Током Рата за португалско наслеђе, претендент Антонио од Кратоа, Филипов противник, побегао је у Француску. Филипова флота кренула је да заузме Азорска острва. Англо-француске снаге под Филипом Строцијем, иначе Фирентинцем у служби француског краља, напале су 26. јула 1582. године шпанску флоту. У бици код Понта Делгаде Шпанци односе победу након чега су заузели Азорска острва. Филипова флота била је највећа европска флота све до појаве флоте Луја XIVJan Glete pp. 156..
250px|мини|Истеривање шпанских трупа из Париза 1594. године
Филип је финансирао католичку лигу током Француских верских ратова. Директно се умешао у завршну фазу (1589-1598) те је наредио војводи од Парме да нападне краља Анрија IV и да покуша да постави Филипову ћерку Изабелу на француски престо. Анри је опсео Париз (1590), а Александар Фарнезе је притекао у помоћ побуњеним грађанима. Шпанске трупе пружају помоћ устаницима и приликом опсаде Руена 1592. године. Анри је 1593. године прешао у католицизам. Већина Француза тада је прешла на његову страну. Јануара 1595. године Анри је званично објавио рат Шпанији. Јуна 1595. године Французи односе победу. Шпанци 1596. године заузимају Кале. Након шпанског освајања Амијена (март 1597), Французи су предузели дуготрајну опсаду овог града. Анри је ступио у преговоре са Шпанијом након што је вратио Амијен. Мир је склопљен маја 1598. године у Вервену. Углавном су потврђене одредбе споразума из 1559. године. У међувремену је Анри издао Нантски едикт којим су хугеноти у Француској стекли право слободе вероисповести. Тиме су окончани верски ратови у ФранцускојKnecht French Civil Wars p. 272.
Медитеран
250px|мини|лево|Лепантска битка 1571. године На почетку своје владавине, Филип је био забринут због растуће моћи Османског царства под Сулејманом Величанственим. Страх од исламске доминације на Медитерану навео га је да настави агресивну спољну политику свога претходника. Турски адмирал Пијале-паша заузео је Балеарска острва 1558. године. Посебно је опљачкана Менорка, а становништво је одведено у робље. Филип је молио папу да формира свету лигу за борбу против Османлија. Његов отац трпео је поразе од адмирала Хајрудин-паше Барбаросе (1541) што је створило мир о непобедивости Турске који је изазивао страх и панику међу хришћанима. Године 1560. Филип је образовао Свету лигу коју су, уз Шпанију, чиниле Млетачка република, Ђенова, Папска држава, Савојско војводство и Малтешки витезови. Флота Свете лиге састала се у Месини и састојала се од 200 бродова (60 галија и 140 других пловила) са укупно 30.000 војника под командом Ђованија Дорије, нећака чувеног ђеновљанског адмирала Андреа Дорије. Марта 1560. године Света лига заузела је острво Ђербу које је доминирало поморским путем од Алжира до Триполија. Сулејман Величанствени је послао флоту од 120 бродова под Пијали-пашом која је 14. маја 1560. године нанела хришћанима пораз у бици код Ђербе.
Света лига изгубила је 60 бродова (30 галије) и 20.000 људи. Сулејман је 1565. године предузео опсаду Малте, али је острво успешно одбранио Жан де ла Валет, велики мајстор Хоспиталаца. Борба против Турака на Медитерану кулминирала је 1571. године. Након турског заузећа Кипра (Кипарски рат) Света лига нанела је пораз муслиманима у бици код Лепанта. Хришћанску флоту предводио је Дон Хуан Аустријски, Филипов полубрат. Филипова флота под Хуаном је потом освојила Тунис (1573), али су Турци већ следеће године поново успоставили контролу над Тунисом. Мехмед-паша Соколовић, велики везир султана Селима II, одбио је да пристане на мир. Ипак, након Лепантске битке Турци губе превласт на Медитерану.
Устанак у Низоземској
250px|мини|Европске територије под влашћу Филипа 1580. године. Прве године владавине Филипа III (1555-1598) обележили су немири у Низоземској. Низоземска је била састављена од 17 провинција. На северу се говорило немачким, а на југу француским језиком. На северу је било више протестаната, а на југу католика. Постојале су две институције: генерални сталежи и штатхолдер. Генералне сталеже чинили су делегати свих провинција. Ово тело доносило је одлуку само у случају пристанка свих провинција. Штатхолдер је био представник краља у земљи и ова функција је пре и након избијања рата била резервисана за породицу Орански.