мини|десно|Изглед дискете (3½ инча)

Дискета или флопи диск () је медијум за складиштење података који је био главни преносиви медијум до појаве CD-a, касније и -{DVD}- уређаја и медија. Састоји се од савитљиве ( = савитљив) танке округле плоче пресвучене танким слојем намагнетисане материје која се налази унутар једне пластичне омотнице квадратног облика. Иако се разликују разне величине и спољашњи изглед суштина је у округлом савитљивом материјалу који захваљујући својим феромагнетним особинама служи за складиштење података. Дискета се може измењивати између погонских механизама. Погонски механизам једна је од компоненти која се уграђује у рачунаре, а дискете се једноставно ваде и умећу из рачунара у рачунар.

Скоро 20 година дискета је владала рачунарским светом и била главни преносник података међу рачунарима, данас бива мање коришћена због много већих и бржих -{CD}- и -{DVD}- медија, али дискета још увек није потпуно ишчезла и још се користи за неке мање ствари као што су управљачки програми (драјвери) за монитор, дискете за подизање система , те разни управљачки програми за SATA тврде дискове. Данас су у употреби дискете величине 3,5 инча (1 инч = 25,4 -{mm}-). Диск је смештен у кошуљицу која га штити од оштећења. Унутрашњост кошуљице пресвучена је посебном материјом која штити диск од трења које настаје у додиру са кошуљицом.

Прве дискете, које је изумио и направио -{IBM}-, имале су пречник диска . Накнадно су формати од 5¼ инча, а затим и 3½ инча постали свеприсутни облик складиштења и преноса података у првим годинама 21. века. Дискете од 3½ инча и даље се могу користити са спољним USB дискетним погоном. USB погони за дискете од 5¼ инча, и друге величине ретки су до непостојећих. Неки појединци и организације настављају да користе старију опрему за читање или пренос података са дискета.

Историја развоја

Историјски преглед дискетних формата.ВеличинаГодинаКапацитет8-инчна1971.80 kB8-инчна1973.256 -{kB}-8-инчна1974.800 -{kB}-8-инчна двострана1975.1MB5¼-инчна1976.110 -{kB}-5¼-инчна DD1978.360 -{kB}-5¼-инчна QD1984. 1,2 -{MB}-3-инчна1984.?320 -{kB}-3½-инчна1984.720 -{kB}-3½-инчна HD1987. 1,44 -{MB}-

Прве комерцијалне дискете, развијене крајем 1960-их, имале су пречник ; постале су комерцијално доступне 1971. као компонента ИБМ производа, а затим су се засебно продавале почевши од 1972. године као део асортимана предузећа Меморекс и других. Ове дискове и повезане драјвове произвели су и побољшали -{IBM}- и друге компаније, попут Меморекса, Шугарт Асошиејтс и Бароуз корпорација. Израз „дискета” појавио се у штампи већ 1970,IBM's 370/145 Uncovered; Interesting Curves Revealed, Datamation, November 1, 1970 и иако је -{IBM}- најавио свој први медиј као дискету типа 1 1973. године, индустрија је наставила да користи изразе „дискета” или „флопи диск”.

Године 1976, предузеће Шугарт Асошиејтс је представило 5¼-инчни -{FDD}-. До 1978. године било је више од 10 произвођача који су производили такве дискове. Било је конкурентских формата дискета, са верзијама у тврдом и меком сектору и кодирајућим шемама, попут диференцијалног Манчестерског кодирања (-{DM}-), модификоване фреквенцијске модулације (-{MFM}-), -{M2FM}- и групно кодираног снимања (-{GCR}-). Формат од 5¼ инча заменио је формат од за већину употреба, а формат диска са чврстим сектором је нестао. Најчешћи капацитет 5¼-инчног формата на рачунарима са ДОС-ом био је 360 -{KB}-, за формат обостране двоструке густине (-{DSDD}-) користећи -{MFM}- кодирање. Године 1984, -{IBM}- је са својим -{PC-AT}- моделом представио двострану дискету од 5¼ инча од 1,2 MB, али никада није постала популарна. -{IBM}- је почео да користи микрофлопи диск са двоструком густином од 3½ инча од 720 -{KB}- на свом конвертибилном преносном рачунару 1986. године и верзију велике густине од 1,44 -{MB}- са линијом -{IBM}- Персонални систем/2 (PS/2) 1987. Ови диск драјвови су се могли додати на старије моделе рачунара. Године 1988, -{IBM}- је представио драјв за 2,88 -{MB}- дискете двострано проширене густине (DSED) у својим врхунским -{PS/2}- моделима, али то је био комерцијални неуспех.

Током раних 1980-их, границе формата од 5¼ инча постале су јасне. Првобитно дизајниран да буде практичнији од 8-инчног формата, све више је сматран превеликим; како је квалитет медија за снимање растао, подаци су се могли складиштити на мањој површини."The Microfloppy—One Key to Portability", Thomas R. Jarrett, Computer Technology Review, winter 1983 (Jan 1984), Развијено је неколико решења, са погонима на 2-, 2½-, 3-, 3¼-,Picture of disk 3½- и 4-инчним (и Сонијевим дисковима од које су нудиле различите компаније. Сви су имали неколико предности у односу на стари формат, укључујући круто кућиште са клизним металним (или касније, понекад и пластичним) затварачем преко отвора за главу, што је помогло у заштити осетљивог магнетног медијума од прашине и оштећења, и клизним језичком за заштиту од писања, што је било далеко погодније од лепљивих језичака који су се користили на ранијим дисковима. Велики тржишни удео добро успостављеног формата од отежао је овим различитим, међусобно некомпатибилним новим форматима, стицање значајног тржишног удела. Варијанта дизајна компаније Сони, коју су 1982. године представили многи произвођачи, тада је брзо усвојена. До 1988. године, 3½-инчни драјвови су били продаванији од 5-инчних.1991 Disk/Trend Report, Flexible Disk Drives, Figure 2

Генерално, термин дискета је истрајао, иако дискете каснијег стила имају круто кућиште око унутрашње дискете.

Преваленција

thumb|left|Имитација -{USB}- флопи драјва, модел 01946: спољашњи драјв који прихвата дискове велике густине

Дискете су постале уобичајене током 1980-их и 1990-их у њиховој употреби са персоналним рачунарима за дистрибуцију софтвера, пренос података и прављење резервних копија. Пре него што су чврсти дискови постали приступачни за општу популацију, дискете су се често користиле за складиштење оперативног система рачунара (-{OS}-). Већина кућних рачунара из тог времена је имала основни -{OS}- и -{BASIC}- ускладиштен у -{ROM}--у (меморији само за читање), са опцијом учитавања напреднијег -{OS}--а са дискете.

До раних 1990-их, све већа величина софтвера значила је да је за велике пакете попут Виндовса или Адоби фотошоп било потребно десетак дискова или више. Процењује се да је 1996. године било у употреби пет милијарди стандардних дискета. Затим је дистрибуција већих пакета постепено замењена -{CD-ROM}--овима, -{DVD}--овима и онлајн дистрибуцијом.

Покушај побољшања постојећих 3½-инчних дизајна био је СуперДиск крајем 1990-их, користећи врло уске траке и високо прецизан механизам за навођење главе, капацитета 120 MB и компатибилан са стандардним дискетама од 3½ инча; накратко је дошло до рата у формату између СуперДиска и других дискета велике густине, иако су ултиматно записиви -{CD}--и/-{DVD}--и, флеш меморија чврстог стања и на крају складиштење на мрежи учинили све ове формате преносивих дискова застарелим. Спољни дискетни драјвови засновани на USB-у су и даље доступни, а многи савремени системи пружају подршку за фирмвер за покретање са таквих уређаја.

Види још Acorn Computer Archimedes A3000

Напомене

Референце

Литература

: A detailed essay describing one of the first commercial floppy disk drives (from the Apple II History website). (Prentice-Hall). . Grand Rapids, Michigan, USA, Abacus Software (translated from the original 1983 German edition, Düsseldorf, Data Becker GmbH). Hewlett Packard: 9121D/S Disc Memory Operator's Manual; printed 1 September 1982; part number 09121-90000.

Спољашње везе

HowStuffWorks: How Floppy Disk Drives Work Computer Hope: Information about computer floppy drives NCITS (mention of ANSI X3.162 and X3.171 floppy standards) Floppy disk drives and media technical information The Floppy User Guide -historical technical material Summary of Floppy Disk Types and Specifications

Категорија:Медији за рачунарско складиштење