Европски парламент (ЕП) је једина непосредно бирана парламентарна институција Европске уније. Заједно са Саветом Европске уније, он чини дводомну законодавну грану институција Уније и описиван је као једно од најмоћнијих законодавних тела на свету. (Професор Фарел: „ЕП је данас једно од најмоћнијих законодавних тела на свету“). Европски парламент, 18. 6. 2007
Парламент и Савет чине највише законодавно тело унутар Уније. Међутим, њихове моћи су ограничене на овлашћења која су земље чланице пренеле на Европску заједницу. Стога Парламент има мало утицаја на области политике које су земље чланице задржале или су унутар друга два од три стуба Европске уније. За разлику од већине националних парламената, Европски парламент нема право законодавне иницијативе, и иако је он „прва институција“ Европске уније (која се прва наводи у Уговорима и има церемонијално првенство над свим моћима на европском нивоу), Савет има веће моћи у областима законодавства у којима се не примењује процедура коодлучивања (са једнаким правима измена и одбацивања).
Од 1970. године, Европски парламент, заједно са Саветом, има контролу над буџетом ЕУ, и на крају процедуре, усваја буџет у целини. Парламент такође врши демократски надзор над Европском комисијом, укључујући и право вета над постављењем Председника и целокупног састава Комисије, као и право изгласавања неповерења Комисији. ЕП практикује и политички надзор над свим другим институцијама Уније.
Парламент чини 720 чланова који представљају друго по величини демократско бирачко тело на свету (након Индије) и, са 342 милиона грађана са бирачким правом, највеће наднационално бирачко тело у историји. Парламент се бира на непосредним изборима са универзалним бирачким правом, сваких пет година од 1979. Избори за Европски парламент одржавају се у свакој држави чланици посебно, независно (мада понекад истовремено) од националних или локалних избора. У Парламенту су представници више великих свеевропских политичких групација, као и најважнијих политичких странака земаља чланица.
Седиште Европског парламента је у Стразбуру, где се и одржавају редовне месечне пленарне, гласачке, четвородневне седнице, како је прописано протоколом у Амстердамском уговору. Из практичних разлога, међутим, током већег дела месеца, припремне законодавне радње, седнице одбора, и додатне пленарне седнице се одржавају у Бриселу, где су лоциране и остале институције Уније. Секретаријат Европског парламента, који упошљава највећи део особља, налази се у Луксембургу. Цена одржавања два седишта и честог сељења свих чланова ЕП и особља од једног до другог брине бројне посматраче. Европски парламент је неколико пута захтевао право да сам одреди место заседања и елиминише систем са два седишта, али су европске владе то право задржале за себе.
Историја лево|мини|200px|"Европски парламент", натпис на службеним језицима Европске уније на згради Европског парламента у Бриселу
Европски парламент, као и друге институције данашње ЕУ, није био оформљен у данашњем облику када се први пут састао 10. септембра 1952. Једна од најстаријих заједничких институција, Парламент је започео као „Заједничка скупштина“ Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ). Била је ово консултативна скупштина 78 парламентараца делегираних из редова националних парламената земаља чланица (види двојни мандат), без законодавних овлашћења.-{European Parliament}- (Европски парламент). -{European NAvigator}- <>, -{Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Susana Muñoz.}- (Европски НАвигатор, Сузана Муњоз)., Приступљено 14. 6. 2008. (Групација ЕНП-ЕДА:Хронологија ЕПП-ЕД - 1951-1960). Групација Европска народњачка партија-Европске демократе у Европском парламенту. Ову промену од његовог оснивања истакао је професор Дејвид Фарел са Универзитета у Манчестеру овако:
Развој Парламента од његовог оснивања сведочи о еволуцији структура Уније без једног јасног „врховног плана“. Неки, попут Тома Рида из Вашингтон поста, рекли су о Унији да „нико не би намерно осмислио владу тако сложену и прекомерну каква је ЕУ“. И сама чињеница да Парламент има два седишта, која су мењана неколико пута, јесте исход разних договора или одсуства договора.
Консултативна скупштина Ово тело није поменуто у изворној Шумановој декларацији. Претпостављало се, или надало, да би се тешкоће у преговорима са Британцима разрешиле и тиме омогућило да Скупштина Савета Европе обавља овај задатак. Посебна Скупштина је установљена током преговора о Уговору о ЕЗУЧ, као установа која би представљала равнотежу и надгледала извршне органе, пружајући притом демократски легитимитет. Начин на који је Уговор о ЕЗУЧ срочен показивао је жељу вођа за више од обичне консултативне скупштине, коришћењем израза „представници народа“ и дозвољавао је непосредне изворе. Рани значај Скупштине је истакнут када јој је поверен задатак састављања нацрта уговора којим би била основана Европска политичка заједница. За ову потребу, састављена је „ад хок“ скупштина која је имала и додатне чланове, али је пројекат напуштен након неуспеха предложене Европске одбрамбене заједнице.-{Composition of the European Parliament}- (Састав Европског парламента). -{European NAvigator}- <>, -{Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Susana Muñoz.}- (Европски НАвигатор, Сузана Муњоз)., Приступљено 14. 6. 2008.
Упркос овоме, 1958. године су Римским уговорима основане Европска економска заједница и Евратом. Заједничку скупштину су делиле све три заједнице (које су имале засебне извршне органе), а своје име је променила у „Европска парламентарна скупштина“. Три заједнице су се спојиле Уговором о спајању из 1967, а тело је преименовано на своје садашње име „Европски парламент“ 1962. 1970. године, Парламент је добио овлашћења над неким областима буџета Заједнице, која су 1975. године проширена на цео буџет.-{Power of the purse of the European Parliament}- (Моћ новчаника Европског парламента). -{European NAvigator}- <>, -{Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Susana Muñoz.}- (Европски НАвигатор, Сузана Муњоз)., Приступљено 14. 6. 2008.
десно|мини|Амблем Парламента 1973-1983. десно|мини|Сала за пленарна заседања у Стразбуру до 1999 (данас седиште Савета Европе) Према Римским уговорима, Парламент је требало да буде непосредно биран. Међутим, Савет је претходно морао да договори једнообразни изборни систем, што он није учинио. Парламент је запретио да ће тужити Савет пред Европским судом правде, што је довело до компромиса према којем се Савет сложио са одржавањем избора, али је питање изборних система одложено за накнадну одлуку.
Изабрани парламент На изборима 1979. године, чланови Европског парламента су по први пут изабрани непосредно. Ово га издваја од других сродних институција, попут Парламентарне скупштине Савета Европе или Свеафричког парламента, чији се чланови постављају (делегирају). (Парламентарна скупштина Савета Европе - Оквир). Парламентарна скупштина Савета Европе. (Преглед Свеафричког парламента). Свеафрички парламент. Након ових првих избора, парламент је одржао своју прву седницу 11. јула 1979. и изабрао Симон Веј за председницу; Веј је била прва жена председница Парламента од када је он основан као Заједничка скупштина. (Историја Европског парламента). Европски парламент, 19. 3. 2007
Као изабрано тело, Парламент је почео да сачињава нацрте предлога који су се односили на функционисање Заједнице. На пример, 1984. године, подстакнут својим претходним радом на пројекту Европске политичке заједнице, Парламент је сачинио „нацрт Уговора о оснивању Европске уније“, познат и као „Спинелијев план“, према свом подносиоцу, Алтијеру Спинелију, члану ЕП. Иако овај план није усвојен, многе његове идеје касније су спроведене другим уговорима.-{The European Parliament's proposals}- (Предлози Европског парламента). -{European NAvigator}- <>, -{Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Étienne Deschamps.}- (Европски НАвигатор, Етјен Дешан)., Приступљено 14. 6. 2008. Даље, Парламент је од 1980-их почео са одржавањем гласања о предложеним Председницима Европске комисије, пре него што је добио било какво формално право вета. Од када је Парламент први пут непосредно изабран, број чланова се напросто повећавао са приступањем нових земаља чланица (број чланова је такође повећан 1994. након поновног уједињења Немачке). Након овога, Уговор из Нице је установио ограничење од највише 732 члана.
Као што је био случај и са другим институцијама, седиште Парламента још није било фиксирано. Привремено је било удешено да се Парламент састаје у Стразбуру, док су Комисија и Савет заседали у Бриселу. Парламент је 1985. године, желећи да буде ближе овим другим институцијама, изградио другу салу за заседање у Бриселу и преместио тамо део својих послова упркос негодовањима из неких земаља. Коначни договор постигао је Европски савет 1992; према њему, Парламент остаје у Стразбуру, али мора одржавати и делове седница у Бриселу. Парламент се борио против оваквог удешења са два седишта, али је оно касније усвојено и у Уговору из Амстердама. Локације ове установе су и данас предмет спорења.
Скорашња историја Европски парламент је добијао све веће моћи кроз узастопне уговоре, наиме кроз проширење процедуре коодлучивања. 1999. године, Парламент је натерао Сантерову комисију на оставку, одбијајући да одобри буџет Заједнице због оптужби за проневеру и погрешно управљање у Комисији. Две главне партије су се током кризе по први пут упустиле у динамику владе и опозиције, што се окончало скупном оставком Комисије, по први пут од свих изнуђених оставки, уочи предстојећег гласа неповерења у Парламенту.
2004. године, након највећих наднационалних избора у историји, и упркос томе што је Европски савет изабрао Председника Комисије из највеће политичке групације (Европске народњачке партије), Парламент је поново извршио притисак на Комисију. Током испитивања предложених комесара у Парламенту, чланови Европског парламента су изнели сумње о неким кандидатима, а Комитет за грађанске слободе је одбацио Рокоа Бутиљонеа као кандидата за портфељ комесара за правду, слободу и безбедност због његових погледа на хомосексуалност. Ово је био први пут да је Парламент икада гласао против комесара који је ступао на дужност и, иако је Барозо инсистирао на именовању Бутиљонеа, Парламент је на крају успео да натера да Бутиљоне буде повучен. И неколико других комесара су морали бити повучени или премештени на друге портфеље пре него што је Парламент дозволио да Барозова комисија преузме дужност.
Поред проширивања коодлучивања, и демократски мандат Парламента му је давао све већу контролу над законодавством у односу на друге институције. Приликом гласања о Болкестејновој директиви 2006. године, Парламент је великом већином гласао за преко 400 амандмана који су изменили темељни принцип овог закона. Фајненшел тајмс је овај догађај описао следећим речима:
2007. године је комесар за правду Франко Фратини по први пут укључио Парламент у разговоре о другом Шенгенском информационом систему, иако су чланови Европског парламента морали бити консултовани само о деловима пакета. Након овог експеримента, Фратини је наговестио да би волео да укључи Парламент у све послове везане за правду и криминал, неформално дајући нове моћи које би парламентарци 2009. стекли према Уговору из Лисабона, ако би овај ступио на снагу.
Моћи и функције мини|десно|Сала за пленарна заседања Европског парламента у Стразбуру