Гихт, подагра, улози, болест „краљева и богаташа“ је наследна или стечена болест метаболизма са карактеристичном, понављајућом упалом зглобних структура и меких ткива неких органа. Болест настаје, као последица гомилања прво у телесним течностима и крви мокраћне киселине а потом и таложења њених кристала у ткивима. Зато се гихт примарно јавља код особа са хиперурикемијом или повишеном концентрацијом мокраћне киселине у крви и телесним течностима. Осим у зглобовима, кристали мокраћне киселине се могу таложити у кожи, хрскавици, тетивама, меким ткивима, бубрезима и ушним шкољкама. Тако могу настати мали, чврсти и беличасти чворићи – тофуси, у тетивама, кожи, ушним шкољкама, или у бубрезима као конкременти (камен у бубрегу).
Назив болести, гихт, потиче од . и заснована је на претпоставкама средњовековних лекара да болест настаје, пежоративно речено, као последица „претеривања у неком од животних задовољстава“ што у њиховом организму нарушава метаболичку равнотежу и добро здравља и зато под одређеним околностима „може да „пада“ (или као капи капље) око зглоба узрокујући у њему бол и упалу.“
Болест најчешће (приближно у око 50% случајева), напада метатарзални фалангеални зглоб, у корену палца стопала, и карактерише се симптомима у виду бола (израженијег на додир), црвенила коже која је топла и отечена у пределу захваћеног дела тела. Дијагноза болести се поставља на основу клиничке слике, и прегледа зглобне течности, у којој су присутни карактеристични кристали мокраћне киселине. Терапија се заснива на хигијенско-дијететском начину живота и примени; аналгетика – нестероидних антиинфламаторних лекова (НСАИЛ), стероида или колхицина. Активна терапија најчешће врло брзо доводи до побољшања и излечења. Чим акутни напад гихта прође, снижавају се вредности мокраћне киселине у крви, на шта дуготрајно може утицати у значајној мери промена начина живота и исхране. Код болесника са учесталим нападима, мора се применити вишемесечна терапија алопуринолом или пробенецидом.
Учесталост или ремисија гихта је у порасту у последњих неколико деценија у свету, са нпр. инциденцијом од 1 до 2% код становништва западних земаља, у неком тренутку њиховог живота. Сматра се да је разлог пораста гихта све већа присутност фактора ризика, као што су; метаболички синдром, дужи животни век, и промене у начину исхране.
После првог напада гихта код око 65% болесника ремисија се јавља у року од једне године, а код 75% болесника у року од две године. Првих неколико напада најчешће не доводи до оштећења зглобова, али након учесталијих и бројнијих напада гихта може доћи до трајних оштећења хрскавице и коштаних зглобних површина. То има за последицу настанак хроничног и дуготрајног гихта који се карактерише деформацијом зглобова или ушних шкољки. Код болесника са хроничним гихтом веома често се јављају и друге болести: повишен крвни притисак, шећерна болест, повишене масноће у крви (хиперлипидемија), срчана болест и гојазност.
Историја мини|Хипократ је симптоме гихта сажето описао у својим афоризмима. Овај опис је и након 2500 година потпуно тачан. За гихт су знали још стари Египћани, 2600. година п. н. е. Из тог периода постоји опис промена код артритиса зглоба ножног палца, сличан гихту. Нешто касније, око 400. п. н. е. Хипократ је своја запажања о гихту написао у облику афоризама, напомињући у њима изостанак гихта код евнуха и жена у пременопаузи. Поред тога, Хипократ је међу првима гихт повезао са могућим утицајем хормона, наводећи изостанак гихта код евнуха и жена у пременопаузи Неумерену исхрану и начин живота богаташа, сматрао је одговорим за појаву болести код ове популације и зато је гихт назвао „болешћу богатих људи“.
мини|Антони ван Левенхук први је описао микроскопски изглед кристала мокраћне киселине 1679. године. мини|Предња страна брошуре за лечење гихта из 1676. Од тог периода у историји медицине гихт се, помиње као „краљевска болести и болест краљева“. То потврђује и чињенице да је у средњем веку, повезаност обилног уноса хране и алкохола и настанка гихта била честа тема карикатура које су показивале моралне карактеристике људи који болују од гихта.Kubitz possibly has gout. или "болест богаташа“.
Аулус Корнелије Целзус (30. н.е.) овако је описао могућу везу гихта са алкохолизмом, правдајући то каснијим почетком болести код жена и појавом пратећих бубрежних поремећаја:
Реч „гихт“ први је употребио Рандолф од Бокинга, око 1200. године. Реч је извео од латинске речи gutta, што значи „кап“ (течности), која га је, хумористички гледано, подсећала на капање болесне материје из крви и телесних течности око оболелих зглобова.
Године 1683, Томас Сиденхам, енглески лекар, је описао појаву гихта у раним јутарњим сатима, и већу склоност старијих мушкараца ка овој болести:
Холандски научник Антони ван Левенхук 1679. године први је описао микроскопски изглед уратних кристала., што је скоро двеста година касније 1848. године, енглеском лекару Алфреду Барингу Гароду помогло да претпостави да је вишак мокраћне киселине у крви узрочник гихта.
Вилијам Бузагло, самозвани енглески проналазач, који се бавио и медицинском праксом у 18. веку, први је као терапију за лечење гихта предложио редовне физичке вежбе за јачање зглобова и мишића. Ова метода вежбања била је нешто слично модерним физиотерапијским вежбама или масажи. Како је од његових савременика Вилијам сматран шарлатаном, углавном због самохвале и рекламе, ова његова метода је омаловажавана и после његове смрти пала је у заборав.
На удруженост гихта са различитим метаболичким поремећајима, као што су повишен ниво шећера у крви и хипертензија први је указао шведски лекар Килин, двадесетих година 20. века. Почетком 1950-их Вагу,Vague J. The degree of masculine differentiation of obesities: a factor determining predisposition to diabetes, atherosclerosis, gout, and uric calculous disease. из Марсеја указао је да на висок ризик за појаву болести крвних судова утиче не само количина него и расподела масти (андрогени, мушки тип гојазности). Десет година касније, 1966, Каму, Године 1968. Халер је проширио појам метаболичког синдрома и њиме обухватио гихт, дислипопротеинемију (поремећен однос липида у крви), шећерну болест типа 2 и повишен крвни притисак.Haller H, Hanefeld M, Naumann HJ, Kunze D, Wehner J. Statisti- cal studies on the pathogenesis of the fatty liver in diabetics. Z Gesamte Inn Med 1967; . први је употребио назив метаболички синдром (трисиндром) и упозорио да је код болесника са гихтом, шећерном болешћу, хиперлипидемијом знатно повећана могућност појаве болести крвних судова.
Епидемиологија Хиперурикемија је веома честа у општој популацији и на светском нивоу креће се до 20%. Годишња инциденца је различита код особа са различитим степеном хиперурикемије. Уколико је серумска концентрација МК ≥ 500 μmol/l преваленца је око 5%. У првој деценији 20. века преваленца и инциденца болести је у порасту. Објашњење треба тражити у продужењу животног века, променама навика у исхрани и животних навика, порасту особа са метаболичким синдромом и све чешћој примени диуретика, β блокатора и малих доза аспирина.
Преваленца гихта у општој популацији је око 3%. Код нормално ухрањених особа преваленца гихта је до 2% а код гојазних, 2,5 пута је већа (око 5%). Стопе гихта су се приближно удвостручиле од 1990. до 2010. Само у Сједињеним Америчким Државама гихт погађа 8,3 милиона људи, са преваленцом међу одраслима која се процењује на 3,9%, на основу података из Националног института за здравље и исхрану (из периода 2007-2008). Преваленца гихта у САД је око 20% код болесника који у историје болести наводе присутност болести код најближих сродника. Процењује се да више од 2 милиона људи у Сједињеним Државама доживотно узима лекове за смањење нивоа мокраћне киселине у серуму.
Животна доб
Претежна старост особа се гихтом је 30-60 година. Болест се веома ретко јавља код особа млађих од 45 година (1,8/1.000). Обично је, ниво мокраћне киселине повишен у серуму 10-20 година пре почетка манифестних појава гихта. Код старијих од 65 година оболева 30,8/1.000 особа.
Код мушкараца старијих од 75. година преваленца гихта се удвостручује. Стопа гихта је скоро 5 пута већа код особа узраста 70-79 година у односу на оне млађе од 50 година. Већа преваленција гихта код старијих особа може да утиче већа учесталост метаболичког синдрома, велики број особа које користе диуретике и лекове за хипертензију и хроничну срчану инсуфицијенцију, као и повећана употреба ниских доза аспирина.
Раније почетак гихта јавља код болесника са бубрежном инсуфицијенцијом или генетским абнормалности метаболизма пурина (нпр, недостатак хипоксантин-гуанин фосфорибозилтрансферазе или фосфорибосилпирофосфатне суперактивне синтетазе).
Расне и полне разлике
У Сједињеним Америчким Државама, двоструко је већа вероватноћа гихта код афроамеричких мушкараца него код европских Американаца. Стопе су високе међу народима Пацифичких острва и Маора Новог Зеланда, али ретке код аустралијских Абориџина, упркос вишој концентрацији серума мокраћне киселине у овој групи. Гихт је постао чест у Кини, Полинезији и урбаној подсахарској Африци. Насупрот томе, клинички је доказано да је гихт изузетно редак међу црнцима који живе у Африци.
Гихт је најчешћи облик артритис код мушкараца и жена у менопаузи. Мушкарци оболевају 3-4 пута чешће, од жена што се објашњава урикозуричким ефектом естрогена.. Код мушкараца преко 30 година и жена преко 50, учесталост гихта је 2%.
Код мушкараца, ниво мокраћне киселине расте у пубертету, а врхунац за појаву гихта код мушкараца је у четвртој до шестој деценији живота. Међутим, почетак болести код мушкараца може се јавити и у раним 20 годинама код особа које поседују генетску предиспозицију и изложени су већем дејству факторе ризика.
Код жена, ниво мокраћне киселине расте након менопаузе, а старосни пик настаје од почетка шесте до осме деценије живота. Употреба циклоспорина може изазвати убрзани облик гихта, чак у пременопаузи код жена, после само неколико година хиперурикемије, посебно ако је пацијенткиња користила и диуретике.
Сезонске разлике
Неке студије су откриле да су напади гихта учесталији у пролеће. То се приписује сезонским променама у начину живота, исхрани, злоупотреби алкохола, физичкој активности и температурним променама средине.
Гихт код животиња Гихт је ретка болест код већине животиња због њихове способности да производе уриказу, која разлаже мокраћну киселину. Људи и други велики примати немају ту способност, те је гихт често обољење. Међутим, верује се да је примерак Тираносаурус рекса познат као "Сју", патио од гихта.
Етиологија мини|Уратни кристал у тофусима мини|Мокраћна киселина у условима хиперконцентрације у мокраћи ствара камење у бубрегу Мада у великом броју случајева узрок настанка метаболичког поремећаја код гихта није позната, највећи број теорија сматра да се он развија у условима превеликих концентрација мокраћне киселине у организму оболеле особе у облику мононатријум урат. Мокраћна киселина је крајњи стадијум или нуспроизвод метаболизма пурина. Пурини настају на три начина: из хране, метаболизмом нуклеинских киселина у ћелијама и биолошком синтезом. Нормална вредност мокраћне киселине у крви је до 5,7 mg/dl и дневно се у организму створи око 600 mg. Од тога се путем бубрега излучи 450 mg, а остатак разграде бактерије у цревима.Bruce M Rothschild, MD; Chief Editor: Herbert S Diamond, MD, Pathophysiology in Gout and Pseudogout,