Михајло -{VIII}- Палеолог (; 1224/1225 — 11. децембар 1282) био је византијски цар од 1259. до 1282. Оснивач је династије Палеолога, која је владала Византијом до пада Цариграда 1453. Повратио је Цариград 1261, који су заузели крсташи 1204. и од тада је био у саставу Латинског царства. Овим подвигом Михајло је са успехом окончао борбу Никејског царства за обнову Византије.
Свој пут до престола започео је као намесник наследника никејског цара Теодора II Ласкариса – младог цара Јована IV, којег је ослепео 25. децембра 1261. године, што је онемогућило цару Јовану IV да дође на власт. Он је повратио Цариград од крсташа, који су они заузели током Четвртог крсташког рата 1202-1204. године, и обновио Византијско царство. Истовремено, цар Михаило VIII је поставио темеље за даље слабљење своје земље. Нашавши подршку у аристократији, окренуо се од обичног народа, што је касније резултирало три грађанска рата. Осим тога, цар је престао да подржава локалну трговину и занатство, што је омогућило италијанским трговачким републикама да ојачају своје позиције у земљи.
Порекло Познато је да је будући византијски цар рођен 1224. или 1225. годинеВеличко А. М. История Византийских императоров. Том 5 Архивная копия от 21 июня 2022 на Wayback Machine.. Михаило је био веома племенитог порекла – међу његовим прецима били су византијски цареви из династија Анђела и Комнина, као и чланови древне породице Дука. Такви корени су му омогућили да се потпише као „Михаило Дука Анђео Комнин Палеолог“, истичући се међу осталим грчким аристократама тог временаВасильев А. А. История Византийской империи. — Т. 2. . Његов деда по мајци, Алексије Палеолог, био је ожењен ћерком цара Алексија III Анђела и имао је титулу деспота. Штавише, Алексијева супруга, Ирина, била је прворођена у породици Анђел. Дакле, да смрт није задесила њеног мужа пре цара Алексија III, онда би Алексије Палеолог наследио престо. Њихова ћерка Теодора Анђел Палеолог била је удата за великог доместика Андроника Палеолога, праунука цара Андроника I Комнина. Тако је брак Михаилових родитеља ујединио две различите гране породице Палеолога, која је била у сродству са неколико царева.
Успон на трон Михајло је био рођен 1224. или 1225 као син великог доместика Андроника Дуке Комнина Палеолога и Теодоре Анђел Палеолог, унуке цара Алексија -{III}- Анђела. И поред данашњег непотпуног познавања византијске генеалогије, међу прецима је имао бар 11 царева. Самим тим Михајло је представљао једнога од племића најугледнијег порекла међу византијском аристократијом и можда би и наследио трон регуларним путем да Четврти крсташки рат није скренут у правцу Константинопоља 1203. године.
Веома рано је напредовао, тако да је постао командант латинских плаћеника, који су били у служби царева у Никеји. Неколико дана након смрти цара Теодора -{II}- Дуке Ласкариса 1258. Михајло Палеолог је заузео позицију регента осмогодишњег цара Јована -{IV}- Дуке Ласкариса, тако што је најпре организовао атентат на утицајног бирократу Георгија Музалона. Након тога постао је врховни заповедник византијске војске (мега дукс) и у новембру 1258. добио је титулу деспота. Уз помоћ Републике Ђенове 1. јануара 1259. Михајло је проглашен за цара као савладар младог цара Јована -{IV}-. Требало је да буду обоје истовремено крунисани, али је уз подршку архијереја успео да крунисање царевића одложи док не постане пунолетан. Приликом крунисања Михаила присуствовао је малолетни цар Јован IV. По предању, цара Михаила VIII је мучила савест због тога што је ослепио цара Јован IV, па је од патријарха Јосифа I затражио јавно опроштај.
Први кораци Захваљујући свом високом пореклу, Михаило је израстао у веома амбициозног човека. Нићифор Григора је писао да је још у раној младости више пута добијао пророчанства о свом доласку на престо, што је само појачало његову жељу да једног дана постане цар. Године 1252, за време владавине цара Јована III Дуке Ватаца, против Михаила је изречена денунцијација о завери коју је починио, чија је сврха била да преузме власт у Никеји. Не зна се да ли су ове оптужбе тачне. Али сачувани су подаци о томе како се понашао током испитивања које је уследило након ове пријаве. Пошто су се оптужбе показале климавим, Михаилу је понуђено да се подвргне тесту „Божјег суда“ - да узме врело гвожђе. Претпостављало се да ако су руке остале нетакнуте, оптужени је невин. Иначе би био препознат као злочинац.
У одговору на овај предлог Палеолог је митрополиту филаделфијском Фоки, који је био присутан на испитивању, одговорио: „Ја сам грешан човек и не чиним чуда. Али ако ми као митрополит и човек Божији саветујете да то учиним, онда се обуците у сву свештеничку одежду, као што обично прилазите божанском олтару и стојите пред Богом, а затим са својим светим рукама, којима обично дотакну се божанске жртве Тела Господа нашег Исуса Христа, стави гвожђе у моје руке. И тада се уздам у Господа Христа да ће презрети моје грехе и открити истину на чудесан начин.” Митрополит је приговорио да је то био варварски обичај, који су Римљани позајмили из других земаља, те стога он, као свештеник, није могао да учествује у томе. Тада је Михаило одговорио: „Да сам варварин и васпитан у варварским обичајима, онда бих био кажњен по варварским законима. А пошто сам Римљанин и пореклом од Римљана, онда нека ми се суди по римским законима!“ Након тога је проглашен невиним, а све оптужбе против њега су повученеАкрополит Георгий. Летопись великого логофета. Глава 50. .
Михаило је наставио да гради војну каријеру и убрзо је постигао велику популарност међу војском и народом. То је на њега привукло још већу пажњу новог цара Теодора II Ласкариса, који се према Палеологу односио са великом подозрењем. Као резултат тога, 1256. године, Михаилo је сазнао да је цар наредио да га ослепе због још једне оптужбе за заверу. У то време, Палеолог је командовао трупама у Битинији. Бежећи од царског гнева, побегао је код султана Рума Кејкавуса II да би код њега добио уточиште. Султан Кејкавус II не само да је примио команданта у своје домене, већ му је поверио и команду над једним грчким одредом током рата са МонголимаГригора Никифор. Римская история, начинающаяся со взятия Константинополя латинянами. Т.1. Книга 3, глава 2. . Појава таквог савезника међу осрамоћеним Палеологом забринула је цара. Стога је цар Теодор II Ласкарис журно послао гласника Михаилу са вестима о опроштају и понудом да се врати у своју домовину. Годину дана касније, Михаило Палеолог се вратио у Никеју и, заузврат, заклео се цару да никада неће угрозити његову власт. За то је цар доделио Михаилу место великог констабла, дао му прилично слаб одред војника и послао га у рат против Епира.
Али уместо да погине, Михаило је показао изузетне војне способности, победивши Епирце и убивши сина епирског деспота који је њима командовао. А онда је отишао дубље у непријатељску територију и почео да заузима град за градом. Ове победе изазвале су нови налет иритације и сумње на двору - чак су покушали да оптуже Палеолога за вештичарење, и убрзо је ухапшен. Дуго је боравио у тамници, не могавши ни да га изађе пред цар. Те године многи су изгубили своје положаје или су чак и погубљени. Али сам Михаило је имао среће – буквално уочи његовог очекиваног погубљења, цар Теодор II Ласкарис је умро, а Михаило Палеолог је пуштенУспенский Ф. И. История Византийской империи. Т.5. .
Постаје намесник и рат са Епирском деспотовином Наследник покојног цара Теодора II био је његов син цар Јован IV. А пошто је још био дете, цар Теодор II је пре смрти одредио за старатеље свог пријатеља скромног порекла Георгија Музалона и патријарха АрсенијаПахимер Георгий. История о Михаиле и Андронике Палеологах. — Кн. 1, гл. 17. . Међутим, већ деветог дана после цареве смрти догодила се трагедија. Тог дана војсковође и великаши окупили су се у манастиру Христа Спаситеља у Сосандри на парастосу цару Теодору II, када су изненада војници са исуканим мачевима упали у храм и убили Ђорђа Музалона, његова два брата и његовог секретара. Можда су ови војници били латински плаћенициГригора Никифор. Римская история, начинающаяся со взятия Константинополя латинянами. — Т. 1. — Кн. 3, гл. 3. . У сваком случају, ово убиство је створило тешку ситуацију у Никеји. Патријарх Арсеније је неколико дана размишљао коме би уместо упокојеног Музалона могло да се повери управљање државом. На двору је било много представника племићких породица, од којих су многи могли тражити старатељство над царем Јованом IV.
Међутим, до тог времена, управо је Михаило Палеолог успео да достигне посебан ауторитет и популарност међу аристократијом и војском. Захваљујући томе, патријарх Арсеније му је поверио чак и кључеве царске ризнице.Пахимер Георгий. История о Михаиле и Андронике Палеологах. Кн. 1, гл. 21, 22. Михаилу, који је већ био имућан човек, дата је прилика да користи благајничка средства за своје потребе. Великодушно је подмићивао племиће и свештенство из патријарховог ужег круга како би подржали његову кандидатуру. Ово је било успешно и убрзо је сабор који је водио патријарх препознао Палеолога као најпогоднијег кандидата за место намесника.Пахимер Георгий. История о Михаиле и Андронике Палеологах. — Кн. 1, гл. 7. Али чим је Михаило сазнао за ову одлуку, он се одлучно успротивио томе, позивајући се на заклетву коју је дао покојном цару Теодору II Ласкарису. Стога је патријарх морао да га ослободи ове заклетве, чиме је отклонио главну претњу легитимитету новог намесника.Акрополит Георгий. Летопись великого логофета. — Гл. 76.
Али одмах је настала још једна околност - титула новог намесника. У почетку се претпостављало да ће Палеолог задржати чин великог војводе. Али, према тада прихваћеној хијерархији, то би значило да ће између њега и младог цара постојати посредне личности са великим овлашћењима. У овом случају, положај намесника не би одговарао дужностима које су му додељене. То је приметио и сам Михаило, рекавши да је његов тренутни чин од мале користи за високу мисију коју је преузео. Да би се решио овај проблем, поново је састављен сабор на коме су били синклит и синод. А они који су се на њему окупили подржавали су Михаилово добијање деспотске титуле, другог у византијској хијерархији после самог цара. Тако је Михаило постао деспот, а не велики дукс, како се првобитно претпостављалоГригора Никифор. Римская история, начинающаяся со взятия Константинополя латинянами. — Т. 1. — Кн. 3, гл. 4. .