Европска централна банка формира и имплементира монетарну политику Европске уније. Поред тога, управља операцијама међународне размене и омогућује несметан рад платних система. Основана је 30. јуна 1998. године и наследила Европски монетарни институт. Од 1. јануара 1999. године је преузела све надлежности за примену европске монетарне политике која је одређена од стране Европског система централних банака. Циљ ЕЦБ је одржавање платне моћи и инфлација мања од 2% у еврозони. ЕЦБ контролише понуду новца на тржишту као и статистике цена трговачких производа и услуга према којима оцењује ризико монетарне стабилности. Позната је по томе што одређује камату у еврозони. Концепт Евросистема је да ни ЕЦБ нити националне централне банке у еврозони не дозвољавају никаква политичка мешања у монетарну политику. Евросистем чине мрежа националних централних банака и ЕЦБ. Седиште ЕЦБ налази се у Франкфурту. Садашњи председник је Марио Драги из Италије. Изабран је у октобру 2011. Први председник ЕЦБ био је Вим Дујзенберг () из Холандије.
Историја лево|мини|усправно|Вим Дујзенбeрг, први председник ЕЦБ Европска централна банка је фактички наследник Европског монетарног института (ЕМИ). ЕМИ је успостављен на почетку друге фазе Економске и монетарне уније ЕУ (ЕМУ) да би се бавио прелазним проблемима и изазовима земаља усвајања евра и припремио за стварање ЕЦБ и Европског система централних банака (ЕСЦБ). ЕМИ је сам преузео бивши Европски фонд за монетарну сарадњу (ЕМЦФ).
ЕЦБ је званично заменила ЕМИ 1. јуна 1998. године на основу Уговора о Европској унији (Уговор из Мастрихта), али није извршила своја пуна овлашћења до увођења евра 1. јануара 1999. године, када је започела трећа фаза ЕМУ. Банка је била последња институција потребна за успостављање Европске монетарне уније, што је истакнуто у извештајима ЕМУ-а Пиера Вернера и председника Жака Делора. Основана је 1. јуна 1998.
Први председник банке био је Вим Дујзенберг, бивши председник холандске централне банке и Европског монетарног института. Док је Дујзенберг био шеф ЕМИа (преузимајући га од Александера Ламфалусија из Белгије) непосредно пре оснивања ЕЦБ, француска влада је инсистирала да бивши шеф француске централне банке Жан-Клод Трише буде први председник будуће ЕЦБ. Французи су тврдили да би први председник требало да буде Француз, јер би седиште ЕЦБ било у Немачкој. Томе су се успротивиле немачка, холандска и белгијска влада, које су Дујзенберга доживљавале као заговорника снажне евро-политике. Тензије су ублажене џентлменским споразумом у којем ће Дујзенберг поднети оставку на половини свог мандата, замењујући Тришеа.
Жан-Клод Трише заменио је Дуисенберга на месту председника у новембру 2003.
Тензије су се појавиле и око Извршног одбора ЕЦБ, будући да је Уједињено Краљевство, бивша држава чланица ЕУ, затражила место у одбору, иако се није придружила јединственој валути. Под притиском Француске, три места су додељена највећим чланицама, Француској, Немачкој и Италији, а своје место је потражила и добила и Шпанија. Упркос систему политичких именовања, одбор је успоставио своју независност од самог почетка, опирући се политичким притисцима да промени каматне стопе и именује будуће кандидате.
Када је ЕЦБ створена, покривала је евро зону једанаест држава чланица. Од тада су се придружиле Грчка у јануару 2001, Словенија у јануару 2007, Кипар и Малта у јануару 2008, Словачка у јануару 2009, Естонија у јануару 2011, Латвија у јануару 2014. и Литванија у јануару 2015. године, повећавајући тако обим банке и број чланова Управног одбора.
Лисабонски уговор ступио је на снагу 1. децембра 2009. године, а ЕЦБ је стекла званични статус институције ЕУ према члану 13.
У септембру 2011. немачки члан Управног савета и извршног одбора Јурген Старк поднео је оставку у знак протеста због ЕЦБ-овог „програма тржишта хартија од вредности“, који је укључивао и куповину државних обвезница од стране ЕЦБ, што је потез који се раније сматрао забрањеним уговором. ЕУ. Financial Times Deutschland назвао је епизоду „крајем ЕЦБ-а какав познајемо”, позивајући се на њен до тада перципирани „соколски” став о инфлацији и историјски утицај Deutsche Bundesbank на политику ЕЦБ-а.
Марио Драги је 1. новембра 2011. заменио Жан-Клод Тришеа на месту председника ЕЦБ.
У априлу 2011. ЕЦБ је повисила каматне стопе први пут од 2008. године са 1% на 1,25% а касније на 1,50% у јулу 2011. Међутим, у периоду 2012—2013. ЕЦБ је била принуђена да нагло смањи каматне стопе како би подстакла економски раст, достигавши историјски ниских 0,25% у новембру 2013. Убрзо након што су стопе смањене на 0,15%, 4. септембра 2014. године централна банка је даље смањила стопе за две трећине са 0,15% на 0,05%. У последње време каматне стопе су додатно снижене и достигле најнижу забележену стопу од 0,00%.
У новембру 2014. банка се преселила у ново седиште.
Дана 1. новембра 2019. Кристин Лагард, бивша директорка Међународног монетарног фонда, заменила је Мариа Драгија на месту председника.
Одговор на европску дужничку кризу Крајем 2009. године, неколико држава јужне еврозоне више нису могле отплаћивати државни дуг деноминован у еврима нити финансирати спашавање проблематичних финансијских сектора под њиховим националним надзором без помоћи трећих страна. Ова тзв европска дужничка криза започела је након што је новоизабрана грчка влада фалсификовањем финансијских извештаја престала да прикрива своју стварну задуженост и буџетски дефицит и отворено изјавила да им прети непосредна опасност од државног банкрота.
Предвиђајући могуће банкроте земаља у еврозони, шира јавност, међународне и европске институције и финансијска заједница прегледали су економску ситуацију и кредитну способност неких држава чланица еврозоне, посебно јужних земаља. Приноси државних обвезница у неколико земаља еврозоне последично су почели нагло да расту. То је изазвало зачарани круг панике на финансијским тржиштима: што су више приноси грчких обвезница расли, то је већа вероватноћа да ће доћи до неизвршења обавеза, то ће више приноса обвезница расти.„Former Iceland Leader Tried Over Financial Crisis of 2008”, The New York Times, 5 March 2012. Retrieved 30 May 2012.
Ова паника је појачана неспособношћу ЕЦБ да реагује и интервенише на тржиштима државних обвезница из два разлога. Први разлог је тај што правни оквир ЕЦБ забрањује куповину државних обвезница (члан 123. ТФЕУ), што је спречило ЕЦБ да примени квантитативно ублажавање попут политике америчке Федералне резерве и Енглеске Банке, које су то учиниле 2008. године и на тај начин стабилизовале финансијска тржишта. Друго, ЕЦБ-овом одлуком из 2005. године уведен је минимални кредитни рејтинг (БББ) за све обвезнице еврозоне како би се квалификовале као залог за операције ЕЦБ-а на отвореном тржишту. То је значило да би, ако би приватне рејтинг агенције снизиле државне обвезнице испод тог нивоа, многе банке би одједном постале неликвидне јер би изгубиле приступ операцијама рефинансирања ЕЦБ. Према бившем члану Управног савета ЕЦБ Атанасиосу Орфанидесуу, ова промена у колатералном оквиру ЕЦБ „засадила је семе“ кризе евра.
Суочена са овим регулаторним ограничењима, ЕЦБ коју је предводио Жал-Клод Трише није успела да интервенише 2010. године да смири финансијска тржишта. До 6. маја 2010 Трише је на неколико конференција званично искључио могућност ЕЦБ-а да пређе на куповину државних обвезница, иако су Грчка, Португал, Шпанија и Италија суочени са таласом снижавања кредитног рејтинга и све већим каматним стопама.
Програм тржишта хартија од вредности лево|мини|Програм ЕЦБ за тржиште хартија од вредности (СМП), који покрива куповину обвезница од маја 2010 Европска централна банка је 10. маја 2010. године најавила покретање „Програма тржишта хартија од вредности“ (СМП), који је укључивао дискрециону куповину државних обвезница на секундарним тржиштима. Одлуку је донео Управни савет током телеконференцијског позива само три дана након уобичајеног састанка ЕЦБ 6. маја (када је Трише још увек одбијао могућност куповине државних обвезница). ЕЦБ је оправдала ову одлуку нужношћу „решавања озбиљних тензија на финансијским тржиштима“. Одлука се такође поклопила са одлуком лидера ЕУ од 10. маја да успоставе Европски механизам за финансијску стабилизацију, који ће служити као кризни фонд за заштиту еврозоне од будућих криза сувереног дуга.
Куповина обвезница ЕЦБ била је фокусирана првенствено на шпански и италијански дуг. Намеравали су да угуше међународне финансијске шпекулације против ових земаља и тако избегну заразу грчке кризе другим земљама еврозоне. Претпостављало се да ће се шпекулативна активност временом смањивати, а вредност имовине повећавати.
Иако је СМП предвидео убацивање новог новца на финансијска тржишта, све инјекције ЕЦБ су „стерилисане“ седмичном апсорпцијом ликвидности. Дакле, операција је била неутрална за укупну новчану масу.
Када ЕЦБ купује обвезнице од других кредитора, попут европских банака, ЕЦБ не открива цене трансакција. Повериоци зарађују на поравнању куповином и продајом обвезница које се продају по вишим ценама од тржишних.
Од 18. јуна 2012 У оквиру Програма тржишта хартија од вредности, ЕЦБ је потрошила укупно 212,1 милијарди евра на куповину обвезница које покривају директан дуг, што чини 2,2% БДП-а еврозоне. Истовремено, ЕЦБ је остварила значајан профит од МСП-а, који је у великој мери прерасподељен земљама еврозоне. Еврогрупа је 2013. одлучила да врати профит Грчкој, али су исплате обустављене током 2014. до 2017. због сукоба између Јаниса Варуфакиса и министара Еврогрупе. Еврогрупа је коначно 2018. вратила Грчкој део средстава, међутим, неколико невладиних организација жалило се да се значајан део профита ЕЦБ никада неће вратити у Грчку.
Реакција на ирску банкарску кризу У новембру 2010. године постало је јасно да Ирска неће моћи приуштити себи спашавање својих пропалих банака, посебно Anglo Irish Bank којој је било потребно око 30 милијарди евра да би се спасила од банкрота, што је износ који држава очигледно није могла да прикупи задуживањем. Тада је принос ирских обвезница нагло порастао и достигао упоредив ниво са грчким обвезницама. Међутим, ирска влада издала је рачун Anglo Irish банке у износу од 31 милијарде евра и национализовала га. Заузврат, банка је Централној банци Ирске предала меницу као залог и тако је могла да приступи хитној помоћи за ликвидност (ЕЛА). На овај начин Anglo Irish Bank је могла да врати своје повериоце. Операција је дефинисана као врло контроверзна, јер је у основи пребацила приватне дугове Anglo Irish Банке у владин биланс стања.
Касније је постало јасно да је ЕЦБ играла кључну улогу не дозвољавајући ирској влади да Anglo Irish Банку остави неспособном да плати своје дугове, избегавајући тако ризик од финансијске нестабилности. Председник ЕЦБ Жан-Клод Трише послао је 15. октобра и 6. новембра 2010. године два тајна писма ирском министру финансија у суштини обавештавајући ирску владу о могућој суспензији ЕЛА кредитних линија, осим ако влада не пристане на финансијску помоћ Еврогрупе, програм који подлеже даљим реформама и фискалној консолидацији. Током 2012. и 2013. године ЕЦБ је више пута инсистирала да се рачун у целости отплати и одбила је владин предлог да се рачун замени дугорочном (и јефтинијом) обвезницом до фебруара 2013. Поред тога, ЕЦБ је инсистирала да имаоци обвезница национализованих банака не би требало да буду предмет реструктурирања дуга, мере која би Ирској могла да уштеди 8 милијарди евра.
Укратко, у страху од новог таласа панике на финансијским тржиштима, ЕЦБ је предузела ванредне мере како би по сваку цену избегла реструктурирање дуга у Ирској, што би резултирало већим ирским јавним дугом.
Операције дугорочног рефинансирања
Убрзо након што је Марио Драги преузео председавање ЕЦБ, 8. децембра 2011. банка је најавила нову рунду кредита са каматом од 1% на период од три године (36 месеци), тзв. операције дугорочног рефинансирања) .