Сима Ћен (, око 145. п. н. е. – 90. п. н. е.) био је кинески писац. Сматра се оцем кинеске историографије. Радио је као префект Царских писара под владавином цара Хан Вудија. Кастриран је након што се замерио цару. У затвору је довршио Шиђи (Историјски записи), књигу у којој је описао све најважније догађаје у Кини од времена легендарног Жутог цара до Хан Вудија. Та књига је својим стилом и приступом материји утицала на историографију не само у Кини, него и у другим земљама источне Азије.
То врло опсежно историјско дело написано је приповедачким стилом врло систематично и читко и хронолошким редоследом. У њему су, уз бројне историјске догађаје, такође дати прикази различитих дворских интрига и догодовштина везаних за тадашње политичке личности и њихову каријеру. Шији се састоји од пет тематских делова. То су:
царски анали и важнија историјска збивања из разних династијских раздобља, хронологија и генеалогија, историјски записи из теорије обреда, музике, астрономије и трговине, монографије угледних кинеских породица седамдесет краћих монографија значајнијих историјских личности.
Ћенов Шији такође осликава начела друштвене етике оног времена. Сима Ћен је несумњиво ненадмашан писац и историчар - отац кинеске историографије - који је био и остао све до данас недостижан узор и недодирљив ауторитет за бројне нараштаје кинеских историчара и приповедача.
Младост и образовање
Сима Ћен је рођен код Сјајанга у Цуопингји (у близини модерног Ханченга, провинција Шанси) око 145, мада неки извори наводе да је његова година рођења око 135. Симина прецизна година рођења је још увек предмет дебата. Постоји општа сагласност да је он провео највећи део свог живота током владавине цара Ву, чија је дуга владавина трајала током периода 141-87. п. н. е. Његов отац, Сима Тан, је око 136 био постављен на релативно ниско рангирану функцију „великог историчара” (-{tàishǐ}- , alt. „велики писар” или „велики астролог”). Главна дужност великог историчара је била да формулише годишњи календар, идентификујући дане који су били ритуално повољни или неповољни, и да представи календар цару пре новогодишњег дана. Осим ове дужности, велики историчар је исто тако путовао са царом на важне ритуале и бележио је важне догађаје како на двору тако и у земљи. Према сопственом казивању, Сима је могао да „чита старе записе” у својој десетој години и сматрало се да има перспективну будућност као учењак. Сима је одрастао у конфуцијанском окружењу, и увек је сматрао свој историјски рад као чин конфуцијанског филијалног поштовања према свом оцу.
Године 126, при узрасту од око двадесет година, Сима Ћен је започео обимну туру око Кине која је постојала у време Хан династије. Он је започео своје путовање из империјалне престонице, Чанг'ана (модерног града Си'ан), затим је отишао на југ дуж реке Јангцекјанг до Чангша (модерне провинције Хунан), где је посетио локацију на реци Милуо за коју се по традицији сматрало да је место где се древни песник Ћи Јуен удавио. Он је затим отишао да тражи гробнице легендарних владара династије Сја, Ју на планини Сјенглу и Шун на планинама Ђуји (модерни округ Нингјуен у Хунану). Након тога је отишао на север до Хуајина (модерни Хуај'ан, Ђангсу провинција) да види гроб генерала Хан династије Хан Сина, и наставио је северно до Ћуфуа, родног града Конфучија, где је студирао ритуал и друге традиционалне предмете.
Као службеник Ханског суда
Након његових путовања, Сима је изабран да буде послужитељ палате у влади, чија је дужност била инспекција различитих делова земље са царом Ву 122. п. н. е. Сима се млад оженио и имао је једну ћерку. Године 110 п. н. е, у својој тридесет петој години живота Сима Ћен је послат на запад на војну експедицију против неких „варварских” племена. Те године, његов отац се разболео услед потресености што није био позван да присуствује царском Фенг жртвовању. Сумњајући да је његово време на измаку, он је позвао свог сина кући да заврши историјски посао који је започео. Сима је желео да прати Анале пролећа и јесени — прве хронике у историји кинеске књижевности. Подстакнут инспирацијом свог оца, Сима Ћен је започео да прикупља материјале, који су постали познати као колекција Записа великих историчара, 109. године п. н. е. Посао је завршио око 94. године п. н. е. Три године након смрти свог оца, Сима Ћен је преузео положај свог оца као судски астролог. Године 105. п. н. е. Сима је био међу научницима који су изабрани да реформишу календар. Као виши царски званичник, Сима је такође био у позицији да пружа савете цару по општим државним питањима.
Ли Линг афера мини|250п|Портрет Симе Ћена
Године 99 п. н. е, Сима Ћен је постао уплетен у Ли Линг аферу, где су Ли Линг и Ли Гуангли, два војна официра који су водили кампању против Сјунгнуа на северу, били поражени и затим заробљени. Цар Ву је приписао пораз Ли Лингу, и сви државни званичници су се касније придружили осуди. Сима је био једина особа која је бранила Ли Линга, који никад није био његов пријатељ али кога је поштовао. Цар Ву је интерпретирао Симину одбрану Лиа као напад на његовог шурака, Ли Гуанглија, који се исто тако борио против Сјунгну народа без већег успеха, те је осудио Симу на смрт. У то време извршење је могло да буде замењено било за новац или кастрацију. Пошто Сима није имао довољно новца да искупи свој „злочин”, он је изабрао потоњу опцију и био је бачен у затвор, где је провео три године. Он је овако описао свој бол: „Кад видите тамничара понизно дотакнете земљу својим челом. При самом погледу на његове подређене сте заплењени страхом ... Такво понижење никада не може бити обрисано.” Сима је назвао своју кастрацију „најгором од свих казни”.
Године 96 п. н. е, по његовом пуштању из затвора, Сима је одабрао да живи као дворски евнух да би завршио своје историје, уместо да изврши самоубиство, како се очекивало од једног господина-учењака, који је био осрамоћен кастрацијом. Сима Ћен сам објаснио у свом Писму Жен Ан своје ставове:
Записници великог историчара десно|мини|250п|Прва страна Шиђија.
Док су стил и форма кинеских историјских писања варирали кроз векове, Записници великог историчара (Шиђи) је дефинисао квалитет и стил од тада па надаље. Пре Симе, историје су писане као одређени догађаји или одређени периоди историје држава; његова идеја о општој историји утицала је на касније историографе као што је Џенг Ћао (郑樵) при писању рада Тингџи и Симу Гуанг при писању рада Циџи Тунгђен. Кинеска историјска форма династијске историје, или Ђиџуанти историје династија, је била кодификована у другу династијску историју Бан Гуовим радом Књига Хана, али историчари сматрају Симин рад својим моделом, који се назива „званичним форматом” историје Кине. Шиђи се састоји од 130 поглавља која садрже пола милиона знакова.
Сима је био под великим утицајем Конфучијевог дела Анали пролећа и јесени, које је на површини сажета хронологија догађаја током владавине дванаест војвода Лу од 722. до 484. п. н. е. Многи кинески научници су сматрали и још увек сматрају начин на који је Конфучије уредио своју хронологију као идеалан пример како треба писати историју, нарочито у погледу тога шта је он одабрао да укључи и искључи; и његов избор речи у виду исказивања моралних судова. Гледано у том светлу, Анали пролећа и јесени су морални водич правилног начина живота. Сима је образложио своје гледиште на следећи начин: Оно [Анали пролећа и јесени] издваја шта је сумњиво и несигурно, разјашњава исправно и погрешно, и решава тачке које су неизвесне. Оно назива добро добрим и лоше лошим, одаје почаст достојном, и осуђује недостојно. Оно очувава стања која су изгубљена и обнавља нестајућу породицу. Оно открива то што је запостављено и повраћа оно што је напуштено. Сима је сматрао да је Шиђи био у истој традицији, и то је објаснио у свом уводу у поглавље 61 Шиђија, где је написао: „Неки људи кажу 'То је небески пут, без разликовања особа, да би одржали добро вечито доступним.' Можемо ли онда рећи да су Боји и Шући били добри људи или не? Они су се држали правдољубивости и били су чести у својим делима ... ипак су умрли од глади ... Разбојник Чих је дан за даном убијао невине људе, правеће млевено месо од њих … Али на крају он је живео до велике старости. Којом врлином је он то заслужио? … Налазим себе у великој недоумици. Да ли је овај такозвани 'небески пут' исправан или не?” Да би решио овај теодички проблем, Сима је тврдио да док зли могу да буду успешни и добри могу да испаштају у њиховом времену, историчар осигурава да на крају добри тријумфују. За Симу, писање историје није било само антикварска потрага, него је био прилично виталан морални задатак, јер је историчар „презервирао меморију”, и тиме осигуравао коначну победу добра над злом. У том смислу, Сима пише: „Су Чин и његова два брата сви су се прославили међу феудалним господарима као путујући стратези. Њихова политика је стављала велики нагласак на стратегијама и смени моћи. Али зато што је Су Чин умро издајничком смрћу, свет се ујединио у његовом изругивању и невољности проучавања његових политика … Су Чин је потекао из најскромнијих корена, и доспео да води шест држава у Вертикалном савезу, и то је доказ да је поседовао интелигенцију која превазилази обичну особу. Из тог сам разлога ја поднео овај извештај о његовим делима, уредивши их у правилном хронолошком редоследу, тако да он заувек не трпи од зле репутације и остане познат по ничему другом.” Такав морализирајући приступ историји са историчарем који руководи добром и злом ради пружања поука садашњости може да буде опасан по историчара, јер се државна срџба може сручити на историчара, као што се догодило самом Сими. Као такав, историчар је морао пажљиво да гази и често да исказује своју пресуду заобилазним путем осмишљеним да превари цензуру. Сам Сима у закључку сто десетог поглавља Шиђија је декларисао да је он писао у тој традицији. Он је изјавио:„Кад је Конфучије написао Анале пролећа и јесени, он био је веома отворен у третирању владавина Јина и Хуана, раних војвода од Луа; али када је дошао у каснији период војвода Динга и Аја, његово писање је било много прикривеније. Пошто је у каснијем случају он писао о својим сопственим временима, он није искрено изразио своје пресуде, већ је користио суптилан и предострожан језик.” Имајући ово на уму, не може се све што је написао Сима, схватити као саопштавање дидактички моралних лекција. Међутим, неколико историчара је напоменуло да делови Шиђија, као што је онај где је Сима ставио своју секцију о Конфучијевој употреби индиректног критицизма у делу књиге који се бави Сјунгну „варварима”, можда указују на његово неодобравање спољне политике цара Ву.