Светомир Ђукић (Ражана код Косјерића, 29. мај 1882 — Дуизбург 19. октобар 1960) је отац српског и југословенског олимпизма. Био је председник Српског олимпијског клуба, касније Комитета и потпредседник Југословенског олимпијског комитета и члан Међународног олимпијског комитета, официр војске Краљевине Србије и дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије. За време Другог светског рата био је припадник обавештајне службе Југословенске војске у Отаџбини. Учествовао је у Балканским ратовима, Првом светском рату и Другом светском рату.
Нижу школу Војне академије у Београду је успешно завршио и у чину потпоручника ступио је у војну службу. Завршио је и 15. класу Више школе Војне Академије. Учесник је ратова 1912-1918, а истакао се у одбрани Београда. Прешао је Албанију и учествовао у борбама на Солунском фронту. После 1918. службовао у многим местима у Србији, Хрватској, Босни и Македонији, где је 1940. пензионисан у чину дивизијског генерала. Реактивиран је 27. марта 1941. Од 1942. прикључио се Равногорском покрету, где је био углавном на обавештајним задацима. Био је емисар генерала Драгољуба Михаиловића у преговорима с Антом Павелићем 1945, о повлачењу јединица ЈВуО преко територије тадашње НДХ. Од 1948. живео у емиграцији, у Западној Немачкој. Носилац је седам ордена и медаља за јунаштво и храброст исказану у ратовима за ослобођење Србије, од Куманова до ослобођења 1918. године.
Од ране младости био свестрани спортиста – гимнастичар, тркач, скакач, пливач, веслач, стрелац, јахач, мачевалац и бициклиста. Сматра се оснивачем олимпијског покрета у Србији, јер је први директор Српског олимпијског клуба основаног 23. фебруара 1910. и вођа прве олимпијске делегације Србије на Петим летњим олимпијским играма у Стокхолму 1912. На Конгресу у Стокхолму постао је члан Међународног олимпијског комитета, оставши на тој дужности до 1948, када се својом вољом повукао. На оснивачкој седници Југословенског олимпијског одбора 1919. изабран је за потпредседника, па је био вођа олимпијских тимова Краљевине на играма Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1936, а један је од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, односно Београда, за домаћина сесије МОК 1938-1939. и 14. летњих олимпијских игара 1948.
Посмртни остаци пренети су из Дуизбурга и положени у гробницу у порти Ражанске цркве 19. децембра 2002.
Биографија
Младост и школовање Рођен је 29. маја 1882. у селу Ражана код Косјерића од оца Светозара и мајке Драгиње. Сестра му је умрла са две године. Са породицом се преселио у Ваљево након што је отац морао да затвори дућан који је држао у селу. Основну школу је завршио у Ваљеву. Гимназију је уписао у Ужицу, где је завршио три разреда када му је 1895. године отац преминуо. мини|Млади потпоручник Ђукић са мајком Драгом Због лоше финансијске ситуације није могао да настави школовање, па се упутио у Београд, где је био шегрт у трговини и послуживао, након чега је наставио школовање. Захваљујући Ужичанину капетану Остоји, дочекао је да ступи у Војну академију у Београду, 1898. године, као питомац 31. класе. У класи је био са рођеним братом Драге Обреновић, Никодијем Луњевицем, због чега је његова класа годину дана раније произведена у чин потпоручника, 1900. године. Затражио је да га упуте у гарнизон који је био стациониран у Пожеги код Ужица, како би био ближи мајци, након чега је добио прекоманду у Ужице, па после три месеца у Ваљево где је формиран нови, 17. пук, у коме је служио једно време и под командом војводе Живојина Мишића и где су се редовно одржавала спортска такмичења.
Јавно је негодовао Мајски преврат 1903. године због чега је означен као обреновићевац. Спорт и Олимпијски комитет Као кадет на Војној академији, Светомир Ђукић је био истакнути спортиста – стрелац, мачевалац, пливач, тркач, гимнастичар, веслач, скакач и бициклиста. Истицао се и у спортским такмичењима у војсци. Организовао је утакмице пешака, пливача, стрелаца и коњаника. Добијао је награде у пешачким и коњичким тркама. Док је у Ваљеву био под командом војводе Живојина Мишића, Ђукић наводи да је Мишић био спортиста и да је пропагирао спорт, не само у војсци него и шире, као и да је на њега доста утицао да гимнастика постане саставни део његовог живота.
Истинско одушевљење физичким вежбањем и спортом допринело је да се Светомир Ђукић са групом официра и новинара 23. фебруара 1910. окупи у једном од салона београдског хотела „Москва” и оснује Српски олимпијски клуб са циљем „да приређује спортске и витешке утакмице и буди интерес за спорт и витешки дух у народу”. Четири дана касније, на седници на којој је бирана управа Клуба, Ђукић је изабран за директора, а такође је постављен и за вођу прве српске олимпијске секције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године. После оснивања Српског олимпијског клуба Ђукићево време је пролазило у обављању редовних дужности и у непрестаном организовању разних спортских такмичења. Путовао је од вароши до вароши, оснивао друштва, држао предавања, организовао такмичења или се и сам такмичио. Ђукић је ишао код тадашњег председника Владе, да тражи паре за трошкове за прво српско учествовање на олимпијским играма, што је и постигао убедивши га да ће се на посебном јарболу на олимпијском стадиону вијорити српска застава. Организовали су такмичења не би ли који такмичар испунио норму која му даје право учешћа на Олимпијским играма у Стокхолму. За Ђукића је било важно да се Србија уврсти у дефиле учесника, да се завијори њена застава и да се изговори њено име кад буду наилазили спортисти.
мини|Светомир Ђукић, први с лева, Драгослав Војиновић, други с лева, са шведским капетаном Виктором Ландгремом, домаћином у Стокхолму, 1912.
У Стокхолму где је одржан Конгрес Међународни олимпијски комитет је 17. јула 1912. у своје чланство примио Светомира Ђукића и Српски олимпијски клуб, као тек петнаесту његову чланицу, када је он променио име у Српски олимпијски комитет. Ђукић наводи да дугује захвалност војводи Живојину Мишићу, између осталог, што је учланио Краљевину Србију у Међународно олимпијско друштво, као и што је он примљен за члана МОК-а. Српска такмичарска олимпијска екипа свела се на два члана: Душана Милошевића, тркача на 100 метара и Драгутина Томашевића, маратонца. У Стокхолму, квалификациона група Душана Милошевића стартовала је 23. јула 1912. године и Милошевић је стигао трећи, иако је имао тровање храном због чега је морао да остане у стокхолмској болници неколико недеља. Такмичари у маратону стартовали су у овој најдужој трци 1. јула 1912. године. На старту се нашло 62 такмичара и Драгутиновић је на циљ стигао 36. постигавши време од два часа и 47 минута.
мини|Светомир Ђукић, четврти с лева, са пољским генералом др Станиславом Рупертом, трећи с лева, и другим члановима МОК-а.
Године 1919, одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је Светомир изабран за потпредседника и у тој функцији предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде и то у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1936. године, а такође је био један од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938-39. године и петнаестих олимпијских игара 1948. године.
Живећи у емиграцији до краја живота, јавно се 1948. одрекао доживотног чланства у МОК-у, у корист новоформиране Југославије како би имала свог актуелног и активног представника у Међународном олимпијском комитету и, тако, уступио позицију инж. Станку Блоудеку, написавши најкраћу могућу оставку која је гласила „Подносим оставку на чланство у МОК јер више нисам у могућности да заступам интересе земље коју представљам”.
Балкански ратови (1912-1913) Као официр војске Краљевине Србије учествовао је у Првом и Другом балканском рату у којима се показао као храбар војник и добар хроничар.
Као капетан у београдском седмом пешадијском пуку пр. позива Дунавске дивизије пр. позива „Краљ Петар Први“, учествовао је у Кумановској бици под командом потпуковника Александра Глишића, који је погинуо 23. октобра оставивши тада Ђукића као најстаријег капетана на том делу фронта. Повратили су Сртевицу и утицали на успех Кумановске битке. Након тога учествовао је у бици код Битоља.
У Другом Балканском рату учествовао је у бици на Брегалници до примирја са Бугарима, након чега је ратовао против Арнаута код Галичника и Дебра. У јесен 1913. унапређен је у чин мајора.
Први светски рат (1914-1918) Вест о атентату на престолонаследника Франца Фердинанда дочекао је у Паризу на скупу Међународног олимпијског комитета, када су добили хитно наређење да се првим возом врате у отаџбину, што су и урадили. Сви који су били остали после њих у Аустрији су били ухапшени и задржани у ропству, попут војводе Путника.
Када је Аустрија објавила рат Србији, Мајор Ђукић је био одређен за команданта одреда на Милићевом брду, одакле је водио одбрану Београда од стране Аустријских напада са Панчева. Под његовом командом су, поред његовог батаљона од две чете, стављени још батаљон трећег позива и једна Дебанжова батерија. После неколико дана прекомандован је за команданта две чете на Аду Циганлију. Мајор Ђукић је 27. августа 1914. командовао ослобађање Земуна. Са њим је тада ишао свештеник Николај Велимировић. Због ове акције командант Одбране Београда, генерал Михаило Живковић у својој „Релацији одбране Београда“ од 24. септембра 1914. предложио је мајора Ђукића за одликовање. мини|Проглас који је био лепљен по улицама Земуна, потписан од стране мајора Ђукића Након ослобођења Земуна, са два батаљона и ескадроном коњице, упућен је као побочница Прве армије ка Батајници. Након одступања Прве армије из Срема, мајор Ђукић и његов батаљон су се вратили на Аду Циганлију. Борба на Ади Циганлији је кренула 9. септембра. Сутрадан у осам сати ујутру, непријатељ је кренуо у напад, када су српске снаге отвориле ватру с целе линије на острву, са обреновачког пута и Бановог брда. Аустријски пуковник Аугуст Шмит је био погођен бомбом, након чега се аустријска војска повукла. Српска војска је имала 18 погинулих, међу којима је био један официр, и 26. рањених. Непријатељеви губици: 314 погинулих (један пуковник, један мајор и два официра) и 35 рањених, остављених на острву. У новембру Ђукићев седми пешадијски пук који је био у саставу Одбране Београда упућен је ка Обреновцу као појачање. Наређено му да одступа правцем према Торлаку и даље, као заштитница а после доласку на Космај, преузеће дужност начелника штаба код труба за одбрану Космаја. Након одбране Космаја мајор Ђукић се вратио на Аду Циганлију где је бранио Београд све до краја јануара 1915. када је премештен и одређен за команданта батаљона у 13. пуку, у дивизији пуковника Војислава Живановића.