Стубичка битка била је одлучујући сукоб у оквиру хрватскословеначке сељачке буне 1573.
Позадина
Хрватска војска око 1573. године Војска која се 1573. налазила у Хрватској била је веома разнолика. Државна војска састојала од банске чете, бандерија, крајишника и помоћних чета из Немачке, Крањске и Штајерске, а у нужди је подизан и општи позив, такозвана инсурекција.
банска чета била је у то време једина државна војска краљевине Хрватске и Славоније. По закону, ову војску је издржавао краљ (по 3 златника месечно за сваког коњаника и 2 за сваког пешака), али је новац за плате стизао нередовно и углавном се сводио на обећања и повремене исплате. У пракси, банску чету је издржавао сам хрватски бан, који је морао бити знатан великаш, па је њена величина зависила од личности и богатства самог бана. Тако је у време бана Николе Зринског (1542-1556), банска чета имала 600 лаких коњаника (хусара) и 400 харамија, што је највећи број забележен у 16. веку. Уместо обећане плате (4.000 златника годишње), краљ Фердинанд је Зринском за дуг од 40.000 форинти 1546. предао у залог читаво Међимурје и поклонио властелинство Чаковец, које је бан морао силом отети од претходног бана Петра Кеглевића. С друге стране, у време далеко сиромашнијег бана Петра Кеглевића (1537-1542) банска чета имала је најпре 400, а после 1537. само 300 коњаника, а и њих је бан повремено распуштао због недостатка новца. бандерије су биле феудална војска коју су хрватски великаши (укључујући ту и бискупе) опремали о свом трошку, наоружавањем својих кметова. Та се војска прикупљала по димњацима, пореским јединицама које су се састојале од 2 (ретко) до 8 кметских домаћинстава. Бандеријалци су били коњаници и пешаци. По закону, сваки властелин био је дужан да на сваких 20 кметова опреми по једног лаког коњаника (са копљем, штитом и сабљом) и једног пешака (са пушком). Бандерије су биле приватна војска великаша, и уочи буне 1573. биле су веома мале, у просеку неколико десетина коњаника, пошто је издржавање једног коњаника коштало 3 златника (форинте или флорина) месечно. Ова цена не треба да чуди, пошто је обичан коњ у то време коштао око 14 златника, а крава око 6 златника. Кнезови Зрински, највећи великаши у Хрватској, држали су 1577. свега 75 коњаника, а сви остали сразмерно томе. крајишници су већином били ускоци православне вере, који су у Хрватској називани харамије. Били су опремљени као лака пешадија, у народном оделу, наоружана сабљом (или великим ножем) и пушком фитиљачом. Уз њих, најважније пограничне тврђаве које су биле део Хрватске и Славонске војне крајине чували су мали одреди штајерских коњаника (оклопника) и крањских пешака (мускетара) у униформи, који су у Хрватској називани мушкетири (по боји униформе бели, жути, итд) или аркебузири. Осим њих било је царске немачке и шпанске пешадије. Аркебузе ових пешадинаца биле су огромне и тако тешке да су се морале испаљивати са подупирача (вила) забодених у земљу. Артиљерци, у хрватској звани бомбардири, били су царски. Сва ова крајишка војска била је под командом царских официра, већином Немаца. Уочи буне 1573. било је у Хрватској и Славонији око 200 царских коњаника и око 4.000 пешака. инсурекција, општи позив или народни устанак. По закону из 1435, који је више пута допуњаван (у Хрватској 1478. и 1533), краљ или бан имали су право да сазову општи позив, на који се о свом трошку морао одазвати сваки племић (на коњу) и опремити по једног коњаника на сваких десет пореских димњака и по једног пешака на сваки димњак. Пошто је Славонија по попису из 1570. имала 395 племића и 3.654 димњака, инсурекција је могла крајњим напрезањем наоружати око 760 коњаника и 3.650 пешака.
Сељачка буна
Устанак хрватских кметова на властелинствима Суседград и Доња Стубица почео је 28. јануара 1573. и проширио се на суседне области Хрватске и Словеније. После пораза сељачке војске под Илијом Грегорићем код Кршког (5. фебруара) и код Шенпетра под Куншперком (8. фебруара), те кметова Илије Пасанца код Керестинца (6. фебруара), главнина хрватске сељачке војске (од око 6.000 кметова) окупила се на пољу између Стубичких Топлица и Доње Стубице.
Битка Побуњеним кметовима су руководиле врховне устаничке вође Матија Губец, Иван Пасанец и Иван Могаић. Наоружани претежно косама, секирама, вилама и срповима кметови су се 9. фебруара пуна 4 сата успешно одупирали нападима увежбане и ватреним оружјем снабдевене племићке војске (око 5.000 пешака и коњаника у оклопу) под заповедништвом врховног капетана краљевине Хрватске, подбана Гашпара Алапића.
У бици је погинуо Могаић, а Губец и Пасанац су заробљени и касније свирепо убијени на Марковом тргу у Загребу 15. фебруара 1573. године.Опћа енциклопедија Југословенског лексикографског завода - Загреб 1981
Последице У овом сукобу и каснијим репресалијама побијено је око 3.000 кметова. Референце
Литература
Опћа енциклопедија Југословенског лексикографског завода - Загреб 1981
Категорија:Сељачке буне Категорија:Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом Категорија:Историја Словеније у новом веку Категорија:1573.