Џон Лок (; Рингтон, 29. август 1632 — Есекс, 28. октобар 1704) био је енглески филозоф и лекар, који се сматрао једним од најутицајнијих просветљених мислиоца обично познатог као „отац либерализма”. Сматра се једним од првих британских емпиристичара, пратећи традицију Франсиса Бејкона, он је једнако важан и за теорију друштвеног уговора. Његов рад значајно је утицао на развој епистемологије и политичке филозофије. Његови текстови утицали су на Волтера и Жана Жака Руса, многе шкотске просветљење мислиоце, као и на америчке револуционаре. Његов допринос класичном републиканству и либералној теорији одразио се декларацијом независности САД.John Locke
Џонова теорија духа често се цитира као порекло савремених концепција идентитета и себе, које се значајно схватају у раду каснијих филозофа као што су Дејвид Хјум, Русо и Имануел Кант. Џон је био први који је себе дефинисао кроз континуитет свести. Замишљао је да је ум, при рођењу, био неисписана табла или табула раса. Супротно Декартовој филозофији заснованој на постојећим концептима, он је тврдио да смо рођени без урођених идеја, а то знање је уместо тога одређено само искуством које произилази из опажања чула.То је сада познато као емпиризам. Пример Џонове вере у емпиризу може се видети у његовом цитату: „шта год да напишем, чим откријем да то не може да буде истина, моја рука ће бити прва која ће да га баци у ватру.” Ово показује идеологију науке у његовим запажањима у томе што нешто мора бити у стању да се тестира више пута и да ништа не буде ослобођено од проверавања. Осврћући се на рад других, Џон је рекао да је успоставио метод самопосматрања или посматрајући емоције и понашања себе.
Његова политичка филозофија, заснована на природноправној доктрини, садржи класичне формулације темељних начела либерализма (Две расправе o влади). Залагао се за верску толеранцију (Писма o толеранцији I—IV, 1689 — 1706). Бавио се и педагошким проблемима (Мисли o васпитању, 1693).John Locke: Political Philosophy
Биографија мини|лево|250п|Локов портрет сликара Гадфрија Нелера, Национална галерија портрета, Лондон Џон Лок родио се исте године као и Спиноза, а готово пола века после Хобса (1632. године). Револуционарна збивања у Енглеској средином XVII века доживљавао је као дечак и младић. Док је његов отац, правник и ватрени пуританац, као официр револуционарне армије активно учествовао у грађанском рату, дотле је син учио, најпре на Школи у Вестминстеру (1646—1653) а затим у Оксфорду (1653—1657), где је по завршетку студија остао као нека врста асистента за грчки језик и реторику, а касније за моралну филозофију. Схоластичка филозофија, која је у то време још увек доминирала у Оксфорду, није успела да зарази Лока. Осјећајући антипатију према њој, он је свој боравак у Оксфорду користио пре свега за самостално студирање новијих филозофских дела (у првом реду Декартових, а такође и Бејконових, Хобсових, Гасендијевих), као и за проучавање природних наука (хемије, експерименталне физике и нарочито медицине), те се упознао и спријатељио са славним хемичаром Робертом Бојлом и лекаром Сиденхамом, који су се на подручју својих струка борили за примену емпиријских метода.
У вријеме Локовог рада на оксфордском универзитету дошло је до рестаурације Стјуарта. Буржоазија и ново племство понудили су (две године после Кромвелове смрти) круну сину погубљеног краља Чарлсу II (владао 1660 — 1685). С обновом краљевства обновљена је и супротност између краља и парламента, те је дошло до образовања двеју странака: торијеваца (свештенство, дворска аристократија и заостало племство - присталице краљевског апсолутизма) и виговаца (представници буржоазије и новог племства - присталице ограничења краљевске власти и владавине парламента). Лок, који је у прво време после рестаурације био донекле склон Стјуартима, нашао се ускоро у табору виговаца. На такву његову политичку оријентацију много је деловало његово познанство (склопљено 1666. год.) с бароном Ешлијем, каснијим лордом Шафтсбуријем, једним од вођа виговске опозиције. У току низа година он је био кућни лекар Ешлијеве породице, васпитач његовог најстаријег сина, а такође секретар и саветник самог барона. Кад је Ешли 1672. године постао лорд-канцелар Лок је добио високу државну функцију, а кад је он ускоро после тога пао, морао је мало касније и Лок напустити свој положај (1675), те је отишао у Француску, одакле се вратио после четири године. Пред налетом реакције морао је лорд Шафтсбури 1682. године побећи у Холандију, гдје је идуће године умро, а неколико месеци после његове смрти и Лок се склонио у Холандију, где је провео пет година. То су за њега биле године плодног рада, у којима је поред осталог довршио и своје главно дело „Оглед о људском разуму“.
Међутим тријумф реакције у Енглеској није био дуготрајан. Наследник Чарлса II, његов брат Џејмс II, бавио се нереалним планом, да обнови не само радикални краљевски апсолутизам, већ и католицизам, па су се виговци споразумели с делом торијеваца, да на престо позову из Холандије краља, који ће им боље одговарати - Вилијама III Оранског. Он се одазвао позиву парламента, те се, не наишавши на отпор, искрцао 1688. у Енглеској, док је Џејмс побегао у Француску. Тај догађај се у историографији назива „славном револуцијом“ („Glorius Revolution“). Тако је 1688. године у Енглеској успостављена буржоаска монархија, у којој краљу припада углавном част, а парламенту власт. А сам парламент је био орган владавине буржоаско-племићког савеза, савеза у којем је поред јединства постојала и противуречност између торијеваца (конзервативног племићког крила тога савеза) и виговаца (његовог буржоаског крила). Између те две партије стално се водила борба и превласт је припадала час једној, час другој (до године 1760. претежно виговцима). Али та борба стално је остајала у парламентарном оквиру. Заједно с Вилијамом III Оранским (тачније: бродом, којим је путовала краљева жена), вратио се у Енглеску и Лок.
Доживевши тако победу политичких принципа, за које се залагао, он је остатак живота провео задовољан и поштован. Понуђену дужност посланика на бранденбуршком двору одбио је из здравствених разлога, али је прихватио неке лакше дужности. Године 1691. преселио се на сеоско добро једне пријатељске породице крај Лондона, гдје је мирно проживео последњих тринаест година примајући повремено посете Колинса, Молиноа, Њутна и других истакнутих научних радника и поштовалаца. Ту је овај мислилац дочекао и смрт (1704. године).John Locke - Biography
Утицај У касном 17. и раном 18. веку, Локове Две расправе су биле ретко цитиране. Историчар Џулијан Хопит је рекао о књизи, „изузев међу неким Виговцима, чак и као допринос интензивној дебати током 1690-их то дело је имало мало утицаја и било генерално игнорисано до 1703 (мада је у Оксфорду 1695. било забележено да је произвело 'знатну буку')”. Џон Кенјон, у својој студији британске политичке дебате од 1689 до 1720, напоменуо је да су Локове теорије биле „помињане веома ретко у раним стадијумима [славне] револуције, све до 1692, а чак још мање након тога, осим ако је намера била да се злоупотребљавају” и да „нико, укључујући већину Виговаца, није био спреман за идеју нотационог или апстрактног контракта типа који је оцртао Лок” За разлику од тога, Кенјон додаје да је дело Алгернона Сиднија Дискурси о влади било „свакако било много утицајније од Локове Две расправе”.. Kenyon adds: "Any unbiassed study of the position shows in fact that it was Filmer, not Hobbes, Locke or Sidney, who was the most influential thinker of the age". Kenyon. .
мини|250п|лево|Џон Лок
Током 50 година након смрти краљице Ане 1714. године, Две расправе су имале само једно додатно издање (изузев у Локовим сабраним радовима). Међутим, са успоном америчког отпора британском опорезивању, Друга расправа је задобила нове базу читалаца; тај рад је фреквентно навођен у дебатама у Америци и Британији. Прво америчко издање је објављено 1773. године у Бостону.
Лок је извршио дубок утицај на политичку филозофију, а посебно на модерни либерализам. Мајкл Зукерт је сматрао да је Лок лансирао либерализам путем критиковања Хобесијанског апсолутизма и јасног раздвајања надлежности цркве и државе. Он је имао јак утицај на Волтера, који га је називао „мудрацем Локом”. Његове расправе по питањима слободе и друштвеног уговора касније су утицале на писане радове Александара Хамилтона, Џејмса Медисона, Томаса Џеферсона, и других очева оснивача Сједињених Држава. Заправо, један параграф из Друге расправе је дословно репродукован у Декларацији независности, где се помиње „дуг низ злоупотреба”. Толики је био Локов утицај да је Томас Џеферсон написао: „Бејкон, Лок и Њутн... Ја сматрам да су то три највећа човека која су икад живела, без било каквог изузетка, и да су положили темеље тих суперконструкција које су подигнуте у физичким и моралним наукама”.
Могуће је да је Локов утицај био још већи у области епистемологије. Лок је редефинисао субјективност, или себе, и интелектуални историчари као што су Чарлс Тејлор и Џеролд Сејгел сматрају да Локов рад Есеј о људском разумевању (1690) означава почетак модерног западњачког схватање самог себе. Локова теорија асоцијације је такође знатно утицала на модерну филозофију.
Теорија сазнања Наш разум за Лока је празна таблица за писање (табула раса) јер ничег у нашем уму нема чега претходно није било у чулима (-{Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu}-). Он се заправо са рационалистима не спори око елементарних способности разума (памћење, асоцијације, уочавање...), већ да ли се у таквом разуму налазе самостални садржаји (идеје) који не долазе споља (из чула). Његова теорија је одговор на метафизичке спекулације о урођеним идејама. Већ код Хобса речи нису ствари, већ ознаке за врсте ствари. Код Лока идеја је назив за све што дух опажа у себи или што је непосредни предмет опажаја, мисли или разума. Ниједна ствар није урођена јер иста ствар може постојати или не постојати, а људе који не разумеју речи чудни појмови не могу збунити (округли квадрат). Ако су идеје урођене, зашто бисмо ишта откривали, зашто онда нема самоочевидности већ се све учи. Одакле сазнање и докле оно сеже. Лок каже да се наша празна табла употпуњава утисцима, иако признаје да разуме није потпуно пасиван. Домет сазнања је истоветан са доменом нашег искуства. Идеја означава сваки садржај свести, а не само опште појмове или „универзалије“. (субјективни идеализам).
Лок оставља могућност да можда постоје нека урођена морална начела (супротстављање убиству из користи), али се боји да ако то прихватимо онда заиста све идеје јесу урођене, па их само чулима оживљавамо.
Локова подела идеја Према извору – идеје из спољних утисака (идеје сензације) и оне из садржаја самопосматрања (идеје рефлексије) Према сложености – просте и сложене.
а. Просте идеје су основна грађа нашег искуства и сазнања и разум је током процеса њиховог примања потпуно пасиван. Могу доћи из једног или више чула, али и путем рефлексије. У ову групу идеја спадају идеје опажања (мишљења) и воље (хтења).
б. Сложене идеје настају поређењем, апстраховањем или комбиновањем простих: Идеје модуса (својства) су оне које не постоје одвојене, већ на нечему и које се међусобно мешају (удаљеност, запремина, место итд.)Инка Гарсиласо де ла Вега Идеје супстанције су носиоци модуса и могу бити индивидуалне и основне (злато, вода...) Идеје релације су оне које се односе на промену неке ствари деловањем друге (узроци и последице, исто и различито, настајање и пропадање) Апстрактне идеје су оне које настају проналажењем заједничке идеје у простим идејама Према реалности – реалне су све идеје које имају основу у реалним прототиповима, а фантастичне оне које ју немају. Све просте идеје су реалне, а фантастичне су увек сложене. (кентаур) Према адекватности – адекватне идеје су оне сложене реалне идеје које у потпуности одговарају реалним прототиповима, а неадекватне су оне које своје прототипове приказују непотпуно.