мини|Српски превод Махабхарате десно|мини|250п|Древна карта Индије Махабхарата (Деванагари महाभारत, фонетски Mahābhārata), некад позната једноставно као Бхарата, је назив за један од два древна санскритска епа Индије - други еп је Рамајана. Представља другу по величини епску песму на свету (први је тибетански Еп о краљу Гесару). Осим што представља једно од највећих књижевних достигнућа човечанства, Махабхарата такође има велику верску и филозофску важност у Индији,; то је поготово случај с Бхагавад Гитом, чије једно од поглавља (Бхисхмапарва), представља централни свети текст хиндуизма.
Назив се може превести као „Велика Индија“ или, прецизније, „Велики спев династије Бхарата“ (бхарата значи потомство Бхарате, краља за кога се верује да је основао индијско краљевство Бхаратаварсха; „Бхарат“ данас ужива статус једног од службених имена за Индију у свим индијским државама и често се користи у свакодневном говору). Дело је део хиндуских итихасас, дословно „оног што се десило“, заједно с Пуранама и Рамајаном. Потпуна верзија садржи више од 100.000 стихова, чинећи је два пута дужом од Библије и седам пута дужом од Илијаде и Одисеје заједно.
Време настанка дела Е. В. Хопкинс, познати ауторитет из области индијске књижевности, сматра да се почеци староиндијског епског песништва могу сместити између 700. и 1700 година п. н. е., али о томе не постоје поуздани докази, тако да се може сматрати да почеци предања о Бхаратама сежу до раздобља ведских обредних дела брахмана, како је то утврдио Албрехт Вебер. Предања о Бхаратама и Курнима сакупљеним у епу Махабхарата су вроватно сакупљена пре 400. п. н. е..
Предања о Пандавама и полубожанству Кришни могла би да потичу из раздобља од 400. до 200. п. н. е. Прерада са Кришном као свеобухватним божанством и мноштвом поучне грађе могла је да уследи између 200. и 100. Претпоставља се да су последње књиге и почетак прве биле додате између 200. и 400. године. У истом раздобљу 13. књига је могла да се издвоји из 12. књиге и да се допуни поучном грађом. После тог раздобља оно што је додавано могли су да буду само појединачни додаци, исти они који су уклоњени из најновијег критичког издања.
У 5. веку се, наиме, на неким натписима већ спомиње Махабхарата као дело од сто хиљада стихова, дакле у опсегу који данас познајемо, а како се у епу спомињу Јаване, изворно Јонци, с којима су се Индијци први пут дошли у контакт у доба Александра Великог, текст какав данас имамо не може бити старији од 4. века п. н. е.
У својој књизи о Рамајани, Џ. Л. Брокингтон изложио је сличан преглед развоја другог великог староиндијског епа, сместивши почетак у 5. век п. н. е.
Рамајана је сигурно довршена пре Махабхарате али је вероватно млађа у зачецима. Стога се чини блиском истини суд Ј. А. Б. Бујтенена да се зачеци Махабхарате могу највероватније сместити негде у 8. или 9. веку п. н. е.
О времену настанка предмета Махабхарате свакако још треба додати да су археолози попут Б. Б. Лала и других откопали насеља која су идентификовали као Хастинапуру, стару престоницу Куруа, Ахићатру и Кампилју, градове Панћала, и друге познате локалитете из великог епа. Они показују културу раног гвозденог доба, одликују се посебним сивим сликаним грнчарством, а испитивање старости налаза помоћу угљеника Ц14 показује да потичу отприлике из раздобља око 1000. п. н. е.C F. Mahabharata, Myth and Reality, Diffcring Vicivs, ed. by S. P. Gupta & K S. Ramachandram, Delhi (1976). стр. 23-51 и 52-80 (Б. Б. Лал, В. Н. Мисра, А. Х. Дани, Р C. Гаур, Д. П. Аганвал, Шеила Кусумгар).
То је вероватно и раздобље када су почеле да се певају песме о владарима Куруа и Панћала у непрекидном континуитету, јер би сваки привремени прекид у усменом преношењу песама кроз дуго раздобље њиховог стварања, сабирања и развоја велике песме о боју Бхарата из њих нужно изазвао и значајни губитак дела или читавог тог предања пре тренутка записивања. Но та су предања на свој начин још и данас жива, као што још и данас постоји град Матхура и још увек је средиште живог Кришниног култа, или као што име Индрапрастха и данас означава део Делхија око Старе тврђаве.
Садржај дела Језгро Махабхарате чини прича о сукобу око наследства између две гране племена Куру око престола Хастинапура.
1. књига: Књига о почетку
Синови старијег брата Дхртараштре желе да наследе краљевство по оцу који влада у граду Хастинапури на Гангу. Супарници су им синови млађег брата Пандуа који је први владао Хастинапуром јер је Дхртараштра био слеп, али је први и умро. Пандуове синове шаљу у далеки двор где су браћа желела да их убију подметнувши пожар, али они избегавају клопку. Неко време се скривају, а онда долазе на двор краља суседног племена Панћала, Друпаде, у граду Кампилији на Гангу. Тамо освајају краљеву кћер, на такмичењу, за жену. Њоме се — уз необична објашњења жени све петоро браће. Пошто су они тако стекли Друпаду за савезника, Дхртараштра одлучује да подели краљевство Куруа између својих стотину синова на челу са најстаријим, Дурјоданом, који ће остати у Хастинапури, и петорице Пандуових синова на челу са најстаријим, Јудиштхиром, који ће добити подручје око Јамуне, насупрот Хастинапури на Гангу. Ту Пандуови синови граде престоницу Индрапрастху. Помаже им Кришна, братић Пандава, синова Пандуових, и Каурава, синова Дхртараштриних. Он је из трећег племена Јадава или Вршнија које је краљ Магадхе Ђарасамдха истерао из Матхуре на Јамуну, насупрот Кампилији на Гангу, те су се преселили у Двараку на Катијавару. У четвороуглу споменутих престоница постоје наслутљиви „геополитички интереси“. Један од Пандава, Арђуна, добија и Кришнину сестру Субхадру за жену.
2. књига: Књига о саборници
Пошто Јудиштхира прима свечано краљевско посвећење у Индрапрастхи, пре ког су се Пандаве морали исказати ратничким успесима на све четири стране света и на подстицај Кришне савлада Ђарасамдху у двобоју, позивају их братићи Каураве у Хастинапур. Ту им приређују коцкарско такмичење при ком Јудиштхира због преваре прокоцка краљевство и мора по договору да оде са браћом и женом Драупади, Драупадином кћери, у прогонство у шуму на дванаест година, а тринаесту морају провести међу људима, али непрепознати ако не желе да понове прогонство.
3. књига: Књига о шуми
Браћа доживљавају необичне пустоловине у шуми, посебно велики стрелац Арђуна, снажни Бхима и мудри Јудиштхира.
4. књига: Књига о Вирати
Тринаесту годину Пандаве проводе са Драупади прерушени служећи краља Матсја Вирату у његовој престоници Упаплавји. На истеку године задуже краља јунаштвом којим су му спасили стада од суседних Куруа и Тригарта. Тиме стичу новог савезника, Виратина кћи се удаје за Арђуниног сина са Субхадром - Абимунјуа.
5. књига: Књига о припремама
Пандаве у договору са савезницима по истеку тринаесте године затраже од Каурава своју половину краљевства — или бар пет села. Као посредник заступа их у Хастинапури Кришна. Дурјодана, сада Дхртараштрин престолонаследник, одбија, међутим, да им ишта уступи. Обе стране скупљају савезнике и крећу на бојно поље Курухшетру.
6—13. књига
Од 6. до 10. књиге се описује ток велике битке и славе се јунаци који су се борили и гинули. Прве четири се зову по заповедницима војске Каурава: Књига о Бхлшми (6), Књига о Дрони (7), Књига о Карни (8) и Књига о Шалји (9); сви су они јуначки пали у борби, а Пандаве су их, по Кришниним саветима, мада и сами велики јунаци, редом савладавали лукавством уз приметне моралне дилеме, а на крају је тако и Дурјодану савладао Бхима. Пета се зове по језивом покољу који је извео последњи заповедник Каурова Асватаман с једином двојицом својих преосталих витезова: Књига о ноћном препаду (10).
Након страшних књига о бици следи 11. књига: Књига о женама, где се описује нарицање жена и погребни обреди за пале јунаке. Дхртараштрина жена Ганхари тугује над палима у обема војскама и проклиње Кришнино племе, а Пандуова удовица Кунти открива својој деци да им је силни противник Карна био рођени брат из њеног предбрачног живота.
Једини од војсковођа који је остао у животу је стари Бхишма који је лежао све време на бојном пољу сав избоден Арђуниним стрелама, јер је снагама својих животних одрицања и духовне дисциплине стекао власт над часом смрти и чекао време када ће Сунце кренути пут севера јер је оно повољно за ослобођење од света. У 12. књизи, Књизи о смирењу, и 13. књизи Књизи о поукама, долази до њега с великим поштовањем побједник Јудиштхира, очајан због крваве победе и покоља рођака, учитеља и пријатеља, и прима од мудрог самртника дуге поуке о ослобођењу душе, али и о владању и дужностима краља у свету. Напокон, Бхишма умире и врше се погребни обреди за њега.
14—20. књига десно|мини|200о|Битка Курушетра 14. књига: Књига о коњској жртви: Јудиштхира се смирује, посвећују га за краља Хастинапуре, а потом по Кришнином савету приноси велику коњску жртву која краља треба да очисти од греха и потврди његову неоспорну власт. књига: Књига о пустињачком стану: Краљ Дхртараштра, ког су дотад Пандаве петнаест година пазили као да им је отац јер је изгубио све своје синове, одлучује да напусти световни живот и са својим најближима одлази као пустињак у шуму да се припреми за смрт. књига: Књига о топузима: Пандаве сазнају да се Кришнино племе затрло на некој пијанци у тучи топузима и то услед Гандарине клетве, а браћа Кришна и Баларама су се вратили на небо. књига: Књига о великом путу: И Пандаве са Драупади напуштају краљевство остављајући Абиманјовог сина, а Арђуниног унука Парикшита за наследника. Крећу на велико ходочашће на Хималаје на ком сви сем Јудиштире падају од изнемоглости, све док по њега као последњег, не дође сам Индра, краљ богова, с Дармом, богом правде, да га води на небо. књига: Књига о успону на небо: Јудиштхира не налази браћу и жену на небу него у паклу где испаштају за своје грехе и лукавства у рату, али када одлучује да и он остане ту уз њих јер не жели да иде сам на небо, довршава се време испаштања и сви стижу на небо и преображавају се у божанства.
Тиме се последња књига надовезује на почетне приче у првој књизи где се и рођење Пандава објашњава божанским пореклом Јудиштире од бога Дарме, Бхиме од бога ветра Вајна, Арђуне од громовника Индре, а његове браће Накуле и Сахадеве од богова близанаца Ашвина, док Карна вуче порекло од бога Сунца Сурје, а у Бхишми се отеловио бог неба Дјаус.
Развој Свакако је да све приче Махабхарате не потичу из истог периода, али овде ради сажетости треба упозорити макар само на главне смерове у којима се еп у току предаје ширио.
У јуначку песму су се уклапале друге песме из репертоара певача као нпр. верзија приче о Рами или прича о краљу Нали, чије судбине причају посетиоци Пандавама за време дугог боравка у шуми јер подсећају на судбину Пандава, али су се завршиле срећно и тиме доносе утеху. Када су брамани преузели предају епа у своје руке, проширили су га многобројним браманским митовима и легендама — попут приче о верној жени Савитри, индијској Алкестиди, или о томе како су богови створили Смрт итд. У предају су се очито укључили и испосници и пустињаци који су у епу оставили трага многобројним поучним изрекама, параболама, баснама или поучним причама — попут приче о браману Дађалију и ситном трговцу Туладхари који велича ненасиљеР. Катичић, Стара индијска књижевност, МХ, Загреб, (1973). стр. 111-126..
Та уклапања и проширења садржаја посебно су изменила еп када су, полазећи од питања наследства, које је једно од врло значајних питања обредно-правне науке дармашастре, развила око оригиналних парадокса (на којима се гради вишеслојно устројство приче) читаве правне расправе које су Махабхарату из имплицитне претварале у експлицитну дармашастру.