мини|upright=1.2|alt=Фотографија фреске двојице мушкараца у одорама који гестикулирају као део дискусије|Грчки филозофи, Платон и Аристотел расправљају о предностима и манама различитих облика владавине.
Политичка филозофија је грана филозофије која проучава теоријске и концептуалне основе политике. Она испитује природу, обим и легитимитет политичких институција, као што су државе. Ово поље истражује различите облике владавине, у распону од демократије до ауторитаризма, као и вредности које воде политичко деловање, попут правде, једнакости и слободе. Као нормативно поље, политичка филозофија се фокусира на пожељне норме и вредности, за разлику од политикологије, која првенствено наглашава емпиријски опис.
Политичке идеологије су системи идеја и принципа који описују како би друштво требало да функционише. Анархизам одбацује принудну моћ централизованих влада. Он предлаже друштво без државе ради промовисања слободе и једнакости. Конзервативизам тежи очувању традиционалних институција и пракси. Скептичан је према људској способности да радикално реформише друштво, тврдећи да драстичне промене могу уништити мудрост прошлих генерација. Либерализам се залаже за индивидуална права и слободе, владавину права, приватну својину и толеранцију. Сматра да владе треба да штите ове вредности како би омогућиле појединцима да следе личне циљеве без спољног уплитања. Социјализам наглашава колективно власништво и једнаку расподелу основних добара. Тежи превазилажењу извора неједнакости, укључујући приватно власништво над средствима за производњу, класне системе и наследне привилегије. Други правци политичке филозофије укључују енвиронментализам, реализам, идеализам, консеквенцијализам, перфекционизам, национализам, индивидуализам и комунитаризам.
Политички филозофи се ослањају на различите методе како би оправдали и критиковали тврдње о знању. Партикуларисти користе приступ „одоздо према горе” и систематизују појединачне судове, док фундаменталисти користе приступ „одозго према доле” и конструишу свеобухватне системе из малог броја основних принципа. Један фундаменталистички приступ користи теорије о људској природи као основу за политичке идеологије. Универзалисти тврде да се основни морални и политички принципи подједнако примењују на сваку културу, што је став који одбацују културни релативисти.
Политичка филозофија има своје корене у антици, као што су теорије Платона и Аристотела у античкој грчкој филозофији, са расправама о природи правде и идеалним државама. Конфуцијанизам, таоизам и легализам појавили су се у античкој кинеској филозофији, док су се хиндуистичка и будистичка политичка мисао развиле у античкој Индији, нудећи различите погледе на темеље друштвеног поретка и државништво. Политичку филозофију у средњем веку карактерисала је интеракција између античке грчке мисли и религије у хришћанском и исламском свету. Савремени период означио је помак ка секуларизму како су се развијале различите школе мишљења, као што су теорија друштвеног уговора, либерализам, конзервативизам, утилитаризам, марксизам и анархизам.
Дефиниција и сродна поља Политичка филозофија је грана филозофије која проучава теоријске и концептуалне основе политике. Она разматра однос између појединца и друштва, најбољу организацију колективног људског живота, расподелу добара и моћи, границе државне власти и вредности које би требало да воде политичке одлуке. Ово поље испитује основне концепте као што су држава, влада, моћ, легитимитет, политичка обавеза, правда, једнакост и слобода, анализирајући њихове суштинске карактеристике и начин на који утичу на грађане, заједнице и политике. Школе политичке филозофије, као што су либерализам, конзервативизам, социјализам и анархизам, нуде различита тумачења ових концепата. Оне се воде различитим вредностима и предлажу различите оквире за структурирање друштава. Као систематско и критичко истраживање, политичка филозофија преиспитује устаљена веровања и истражује алтернативне погледе. Централна мотивација за ово истраживање је то да облици владавине нису унапред одређене чињенице природе, већ људске творевине које се могу активно обликовати у корист или на штету неких или свих.
Политички филозофи се баве различитим евалуативним или нормативним питањима. Они испитују идеалне облике владавине и описују вредности и норме које би требало да воде политичке одлуке. У том погледу се разликују од политиколога, који се фокусирају на емпиријске описе тога како владе и друге политичке институције заправо функционишу, уместо како би идеално требало да функционишу. Термин политичка теорија се понекад користи као синоним за политичку филозофију, али се може односити и на сродну дисциплину. Према овом другом гледишту, политичка филозофија тежи да одговори на општа и фундаментална питања, док политичка теорија анализира и упоређује специфичније аспекте политичких институција и разјашњава концепте и методе које користе политиколози.
Политичка филозофија има своје корене у етици — области филозофије која проучава моралне феномене — и понекад се сматра граном етике. Док етика испитује исправно понашање и добар живот у најширем смислу, политичка филозофија има ужи опсег, фокусирајући се на организацију и оправдање политичких институција уместо на приватне моралне обавезе које нису директно повезане са колективним животом. Политичка филозофија је такође блиско повезана са социјалном филозофијом, а филозофске расправе често разматрају ове две области заједно без јасног разликовања. Упркос њиховом преклапању, једна разлика је у томе што социјална филозофија испитује различите врсте друштвених феномена, док политичка филозофија има специфичнији фокус на моћ и управљање. Због свог интересовања за улогу закона и економских структура, политичка филозофија је такође повезана са филозофијом права и економије.
Термин политичка филозофија потиче од старогрчких речи (, што значи ) и (, што значи ). Као једна од најстаријих грана филозофије, практикована је у многим различитим културама, често као одговор на политичке изазове свог времена кроз покушај разумевања, оправдања или критике друштвених уређења.
Основни концепти Политички филозофи се ослањају на различите основне концепте, као што су влада, моћ, закон и правда, како би формулисали теорије и концептуализовали поље политике. Они разумеју политику као обухватање различитих активности повезаних са управљањем, колективним одлучивањем, усклађивањем сукобљених интереса и вршењем моћи. Понекад се карактерише као уметност вештог ангажовања у овим активностима.
Влада, моћ и закони Држава, фундаментални концепт у политичкој филозофији, је организовани политички ентитет. Државе су удружења људи, званих грађани. Оне обично врше контролу над одређеном територијом, спроводе владавину права и функционишу као правна лица подложна правима и обавезама док ступају у односе са другим државама. Међутим, прецизна дефиниција државности је спорна. Неке филозофске карактеризације наглашавају државни монопол над силом и потчињавање воље већине вољи доминантне мањине. Други поглед види државу као друштвени уговор за узајамну корист и безбедност. Државе се одликују нивоом организације и моћи којом располажу. Оне се разликују од друштава без државе, која су лабавије уређене друштвене групе повезане кроз мање централизовану мрежу односа. Нација, сродни концепт, односи се на групу људи са заједничким идентитетом као што су заједничка култура, историја или језик. Националне државе су државе чији грађани деле заједнички национални идентитет који се поклапа са политичким границама државе. Историјски гледано, прве државе у антици биле су градови-државе.
Влада је институција која врши контролу и управља људима који припадају политичком ентитету, обично држави. Неки политички филозофи виде владу као циљ сам по себи, док је други сматрају средством за друга добра, као што су мир и просперитет. Неке владе постављају фундаменталне принципе, зване устав, који описују структуру, функције и ограничења владиног ауторитета. Институционализацијом ових принципа, устави могу помоћи у ограничавању и стабилизацији вршења моћи, спречавању злоупотреба и произвољне владавине, легитимизацији управљања заснованог на правилима и заштити права. Анархисти одбацују владе и заговарају самоуправу без централизованог ауторитета.
Политички филозофи разликују облике владавине на основу тога ко врши политичку моћ и како је врши. У демократијама, главна моћ лежи у народу. У директним демократијама, грађани гласају директно о законима и политикама, док у индиректним демократијама бирају лидере који доносе те одлуке. Демократије се разликују од ауторитарних режима, који одбацују политички плурализам и гуше неслагање кроз централизоване, хијерархијске структуре моћи. У случају аутократија, апсолутна моћ је у рукама једне особе, као што је монарх или диктатор. Код олигархија, моћ је концентрисана у рукама неколицине, обично богатих. Ауторитарни режим је тоталитаран ако тежи опсежној контроли над јавним и приватним животом, као што је фашизам, који комбинује тоталитаризам са националистичким и милитаристичким политичким идеологијама.
Облици владавине се такође могу разликовати на основу врсте људи који доносе политичке одлуке. Аристократија спроводи владавину елита, као што је привилегована владајућа класа или племство. У случају меритократија, владајуће елите се бирају према вештини, а не према друштвеном пореклу. Код технократија, људи са техничким вештинама, као што су инжењери и научници, врше политичку моћ. Теократије дају приоритет верском ауторитету у политичком одлучивању, спроводе верске законе и полажу право на легитимитет следећи божанску вољу. Политички филозофи даље расправљају о федерализму и конфедерализму, што су системи управљања који укључују више нивоа: поред централне националне владе, постоји неколико регионалних влада са различитим одговорностима и овлашћењима. Ови системи се разликују од колонијализма, где се окупиране територије експлоатишу уместо да се третирају као равноправни партнери, и од унитарних држава, где је ауторитет централизован на националном нивоу.
Кључни аспект влада и других политичких институција је моћ којом располажу. Моћ је способност да се произведу намеравани ефекти или контролише шта људи и институције раде. Може се заснивати на пристанку, као што људи следе харизматског лидера, али такође може попримити облик принуде, као што тирански владар намеће поштовање кроз страх и репресију. Овлашћења владе обично укључују законодавну власт за доношење нових закона или укидање постојећих, извршну власт за спровођење закона и судску власт за арбитражу у правним споровима. Неке владе следе поделу власти и имају засебне гране за сваку функцију како би спречиле прекомерну концентрацију и злоупотребу моћи. Друге концентришу сву моћ у једном ентитету. Језик је централни аспект политичке моћи, који служи као медијум комуникације и сила која обликује јавно мњење. Овај утицај се огледа у контроли средстава комуникације, као што су масовни медији, и у слободи говора сваког појединца. Политичка моћ такође укључује институционалне механизме који регулишу понашање појединаца, као што су образовне, дисциплинске и медицинске институције.
Легитимност, још један фундаментални концепт, јесте исправна или оправдана употреба моћи. Политички филозофи испитују да ли, зашто и под којим условима су овлашћења која врши влада легитимна. Често разматрани захтеви укључују то да је моћ стечена поштовањем утврђених правила и коришћена за исправне циљеве. На пример, правила представничких демократија тврде да избори одређују ко стиче моћ као легитимни владар. Ауторитет, уско повезан концепт, јесте право на владање или опште веровање да је неко легитимизован да врши моћ. У неким случајевима, особа може имати ауторитет чак и ако јој недостаје ефективна моћ за деловање. Неки теоретичари такође говоре о нелегитимном ауторитету у ситуацијама када је опште веровање у легитимност употребе моћи погрешно.