Македонска православна црква — Охридска архиепископија (МПЦ—ОА) или само Македонска православна црква (МПЦ) аутокефална је православна црква чије канонско подручје покрива Северну Македонију и македонску дијаспору широм света. Поглавар цркве је архиепископ охридски и македонски Стефан.

Настала је као аутономна црква 1959. у оквиру Српске православне цркве (СПЦ). Прогласила је аутокефалност самостално 1967. и од тада је до маја 2022. била у расколу. Цариградска патријаршија признала је 9. маја 2022. године црквену јерархију ове цркве (именујући је као „Охридска архиепископија”) као канонску и важећу за свеправославни свет успостављајући канонско и литургијско јединство. Прекид раскола представља акт повратка у аутономни статус у оквиру СПЦ објављен 16. маја 2022. Литургија помирења између СПЦ и МПЦ—ОА одржала се 19. маја 2022. у Саборном храму Светога Саве у Београду. На светој литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја 2022. патријарх српски Порфирије је саопштио да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске православне цркве — Охридске архиепископије. Томос о аутокефалности је добила од патријарха српског Порфирија у Београду 5. јуна 2022. године.

Поред МПЦ—ОА, у Северној Македонији је до 2023. године постојала и Православна охридска архиепископија (ПОА), аутономна црква у саставу Српске православне цркве.

Предисторија

мини|десно|Црква Свете Софије мини|десно|Манастир Светог Наума мини|десно|Црква Светог Климента и Пантелејмона у Охриду мини|десно|Манастир Светог Ђорђа мини|десно|Марков манастир мини|десно|Манастир Лесново мини|десно|Саборна црква Светог Климента у Скопљу

Након ослобођења Вардарске Македоније од османске власти (1912—1913) и прикључења тог подручја Краљевини Србији покренути су званични преговори са Цариградском патријаршијом ради укључивања тамошњих епархија у састав Београдске митрополије. Иако су успешно започети, преговори су ускоро морали бити обустављени услед избијања Првог светског рата (1914). Непосредно по окончању рата (1918) дошло је до наставка преговора који су окончани споразумом о преносу надлежности над тамошњим епархијама са Цариградске патријаршије на Српску православну цркву (СПЦ) која је 1920. године обновила своје пуно канонско јединство у степену патријаршије. Тада је извршено и преуређење епархијских управа на подручју Вардарске Македоније, тако да су од 1920. године постојале четири епархије: Скопска, Охридска, Битољска и Злетовско-струмичка. Ново преуређење извршено је 1931. године, када је дошло до спајања Охридске и Битољске епархије у јединствену Охридско-битољску епархију. Такво стање остало је непромењено све до избијања Другог светског рата (1941).

Након Априлског рата 1941. године Бугарска је окупирала југоисточне делове Краљевине Југославије, укључујући и дотадашњу Вардарску Србију. Окупациона власт је протерала српске архијереје, митрополита скопског Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова, који је истовремено био и администратор упражњене Охридско-битољске епархије, а такође је протерано и нешто више од 50 парохијских свештеника и десетак монаха. У исто време, Бугарска егзархија је на окупираном подручју успоставила своју управу, са бугарским владикама и око 375 свештеника. Западни део Вардарске Македоније, који су окупирали Италијани прикључен је италијанској Албанији, црквене установе на том подручју стављене су под управу Албанске православне цркве.

Настанак аутокефалистичког покрета Након ослобођења земље и стварања југословенске федералне јединице Македоније у јесен 1944. године, покренут је питање о обнови редовне црквене управе на том подручју. Архијерејски синод СПЦ је 18. октобра 1944. године донео одлуку о повратку свих прогнаних архијереја и свештеника у своје епархије и парохије, али убрзо се испоставило да нова комунистичка власт у многим случајевима није желела да допусти повратак на претходно стање, што се показало управо на примеру Македоније. Митрополит скопски Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије од нових државних власти нису добили дозволу да се врате у своје епархије, чиме је означен почетак непосредног државног мешања у решавање црквених питања на том подручју.

У исто време, на подручју Македоније појавила се тежња за стварањем засебне „Македонске православне цркве”. Међу поборницима таквих замисли постојале су две струје, од којих се прва залагала за добијање аутономног статуса унутар СПЦ, док се друга залагала за потпуну аутокефалност. Сва ова питања имала су и своју политичку позадину. Уз подршку нових комунистичких власти, крајем 1944. године створен је „Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији” који се почетком 1945. године поводом решавања црквених питања у Македонији обратио Светом архијерејском синоду Српске православне цркве. Тим поводом, уследили су одговори скопског митрополита Јосифа Цвијовића и Светог архијерејског синода, са препорукама које су се сводиле на поштовање постојећег канонског поретка. Незадовољни одговорима, чланови „Иницијативног одбора” који су чинили чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију, приступили су сазивању „Македонског црквено-народног сабора” који се састао 4. марта 1945. године у Скопљу уз учешће око 300 свештеника, представника црквених општина и разних гостију. На сабору је усвојена резолуција у којој је захтевана обнова Охридске архиепископије као самосталне црквене области, која би у случају стварања опште „југословенске” православне цркве постала њен саставни део, потпуно равноправан са осталим „деловима” што се односило на Српску православну цркву. Овакви ставови представљали су победу радикалне струје која се залагала за аутокефалност. Тим поводом, у Београду је већ 12. марта била одржана шира епископска конференција Српске православне цркве на којој су захтеви из поменуте резолуције означени као неканонски. Иако је скопски митрополит Јосиф непосредно након тога хтео да посети своју епархију, комунистичке власти му нису издале дозволу за одлазак у Скопље. Свети архијерејски синод СПЦ је разматрао сва ова питања 22. септембра и 21. децембра 1945. године, позвавши свештенство и православне вернике у Македонији да остану привржени очувању канонског поретка.

Пошто је било извесно да су радикални захтеви за аутокефалношћу неутемељени и неоствариви, скупина од тридесетак православних свештеника који су се залагали за аутономију састала се почетком 1946. године у Битољу, усвојивши том приликом закључке који су били помирљивији од оних из спорне резолуције. Међутим, митрополит Јосиф Цвијовић није на време препознао значај ове промене, оставши привржен ставу о задржавању канонског поретка. Пошто је у то време дошло до све израженијег размимоилажења између присталица аутокефалности и аутономије, морала је бити сазвана општа скупштина православног свештенства са подручја Македоније, која је одржана од 8. до 10. маја у Скопљу. Упркос поделама, постигнути су компромисни закључци тако да се на једној страни одустало од изричитог помена аутокефалности и уместо тога је захтевана „самоуправа”, док је на другој страни задржан захтев за стварање опште „југословенске” православне цркве. Тим поводом, Свети архијерејски синод СПЦ је 25. јуна 1946. године оценио да последњи догађаји нису битно допринели сређивању прилика у Македонији, одлучивши да задржи своје раније ставове. недуго потом, након повратка у земљу патријарха српског Гаврила V, састао се 10. новембра 1946. године Свети архијерејски сабор, који је у целини одобрио дотадашњи рад Светог архијерејског синода на решавању црквеног питања у Македонији.

Током 1947. године, СПЦ је била изложена све већим притисцима од стране државних власти које су захтевале од српске јерархије да учини уступке поводом решавања црквеног питања у Македонији (као и у Црној Гори). Међутим, Свети архијерејски сабор је на свом заседању од 30. априла (13. маја) 1947. године одлучио да не попушта пред притисцима, заузевши став о потреби очувања канонског поретка. У начелу, допуштана је могућност будућег избора епархијских архијереја из радова достојног кандидата са подручја Македоније, али без давања обласне црквене аутономије. Овакви одлучни ставови Српске православне цркве делимично су утицали на ублажавање дотадашњих захтева међу поборницима стварања „Македонске православне цркве”. Приликом састанка њихове делегације са патријархом Гаврилом који је одржан 9. (22.) септембра 1947. године у Београду, представници „МПЦ” су изнели захтеве који су се сводили на обласну црквену аутономију уз очување канонског јединства са СПЦ. Такође су тражили да се избор будућих владика врши из редова кандидата који су родом из Македоније и поновили су захтев за стварањем опште „југословенске” патријаршије. Придржавајући се саборских одлука, патријарх Гаврило је одбио захтеве за успостављање обласне црквене аутономије у Македонији и стварање некакве „југословенске” патријаршије.

Аутономија као покушај канонског решења мини|усправно|десно|Доситеј Стојковић, охридско-скопски митрополит (1959—1967), а потом поглавар „Македонске православне цркве” (1967—1981)

До извесних промена дошло је тек након смрти патријарха Гаврила (1950). Нови патријарх српски Викентије (1950—1958), дотадашњи злетовско-струмички епископ, покушао је да пронађе обострано прихватљива решења за црквено питање у Македонији. Већ током 1951. године вођени су нови преговори у којима су поборници стварања „МПЦ” поновили захтеве за обласном црквеном аутономијом и домаћим епископима, затраживши да им се уместо митрополита Јосифа Цвијовића, који и даље није пуштан у своју епархију, за новог владику постави Доситеј Стојковић, тадашњи викарни епископ. Иако ово питање није могло бити решено одмах, Свети архијерејски сабор је 1955. године донео начелну одлуку да се изађе у сусрет свим захтевима који нису у супротности са канонима у Уставом СПЦ. Након тога је дошло до постепене нормализације, тако да је патријарх Викентије у пролеће 1958. године у својству администратора упражњених епархија посетио Македонију и сусрео се са представницима свештенства и државних власти, а након тога је био покренут и поступак за избор нових архијереја у тамошњим епархијама. Међутим, ово питање је остало нерешено услед изненадне патријархове смрти 5. јула исте године.