Сурчин

Сурчин је градско насеље у Србији и седиште истоимене градске општине у граду Београду. Налази се у југоисточном Срему, приближно 26 -{km}- западно од средишта Београда. Према попису из 2022. било је 20.602 становника.

Етимологија Највероватније порекло имена Сурчина лежи у прасловенском термину *svьrkъ, која значи цврчак. Овај термин лежи у корену имена средњовековног града Сврчина на Косову.

Историја

Праисторија и антички период Сурчин није био предметом систематског археолошког истраживања, тако да је највећи део остатака пронађен захваљујући раду повереника Археолошког музеја у Загребу (попут А. Потурчића) или хрватских археолога Јосипа Бруншмида и Виктора Хофилера, који су објављивали радове о остацима пронађеним током обрада њива почетком 20. века. Најстарији римски остаци припадају почетку нове ере. Пронађена је и некропола која се такође датира на почетак нове ере. На романизацију овог подручја упућују бронзани и сребрни новчићи са ликовима царице Агрипине, цара Хадријана и царице Сабине.

Године 1909. откривен је први епиграфски споменик. Откривен испред куће Цвеје Миљуша, овај фрагмент олтара је пренет у Археолошки музеј у Загребу. Фрагмент је садржао натпис:Cornvt(us)|V(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito).

Корнут завет сачини, добровољно и прописно.Током радова на рестаурацији цркве Свете Петке, откривено је да је у западни зид цркве узидан олтар римском богу Јупитеру, израђен од жућкастог кречњака. На олтару стоји натпис:I(ovi) O(ptimo) M(aximo)| Ael(ius) Mar|cianus| pro se e|t svis| v(otum) p(osvit) l(ibens) m(erito).

Јупитеру, Најбољем и Највећем, Елије Марцијан за себе и свој завет постави, добровољно и прописно.Палеографском анализом утврђено је да је споменик највероватније из друге половине 2. века.

Античко име Сурчина није познато, као ни његов статус. Вероватно је у питању било село (vicus) или земљопоседничко имање (villa rustica), у близини предримског (келтског) насеља. У римско време Сурчин је лежао на важном путу Taurunum-Bassianae-Sirmium (Земун-Басијана-Сремска Митровица). Са југа је Сурчин био омеђен Савом. Може се претпоставити да су већ у римско време ископани дренажни канали, данашња Галовица и Јарчина. Данашња Бојчинска шума је остатак некадашњих густих шума које су обухватале читаву област данашње општине Сурчин.

Једини локалитет који представља изузетак од генерално неистраженог Сурчина јесу Калуђерске ливаде, које припадају атарима Сурчина и Јакова. Пронађени остаци Латенске културе сведоче о томе да је на простору Калуђерских ливада постојало келтско насеље, на чијим основама се развило земљопоседничко имање (о чему сведочи чињеница да су пронађени искључиво земљораднички предмети) које је вероватно постојало у континуитету од првог до четвртог века (о чему сведоче пронађени новчићи). У питању је вишеслојно археолошко налазиште.

Пронађени археолошки остаци сведоче о раширеном келтском култу Диспатера и Персефоне у читавом овом делу Срема, укључујући и простор данашњег Сурчина.

Период угарске власти (до 1521) Капитол цркве Светог Стефана од Коа (Баноштора) обавестио је 1404. године угарског краља Жигмунда Луксембуршког да су његови изасланици, заједно са краљевим представником, увели у посед Јаноша, сина мачванског бана Јаноша од Моровића, у низ поседа у Сремској жупанији који су раније уживали синови Ђерђа од Сакуле (највероватније данашњи потес Сакула код Деча), Иштван, Ђерђ и Михаљ, а које су изгубили због наводне велеиздаје. У низу села која су тада предата, налази се и Сурчин, чији је ово први помен у историјским изворима.

Сурчин је током 15. века запустео, и заједно са још неколико околних (такође запустелих) села у околини Земуна пре 1488. године угарски краљ Матија Корвин даровао властелину Дмитру Потречићу, који је населио и обновио Сурчин и бар део других места. Курија Дмитра Потречића се налазила у Добановцима.

Период османске власти (1521—1718) Сурчин је под османску власт потпао негде у време османског освајања Београда (1521), када је трајно запоседнут Земун. Од оснивања Сремског санџака са центром у Осијеку (1543), Сурчин је био делом Земунске нахије. Сурчин је био једино село у нахији које је током читавог 16. века имало сеоске кнезове.

Према попису из 1546. године, Сурчин је имао 31 домаћинство, а 1568. 35 домаћинстава. С обзиром на османску политику која у Сремском санџаку није одвајала фамилије да би добила што већи број пореских кућа (вероватно ради подстицања миграција становништва ка слабо насељеним пределима бивше Угарске), извесно је да је број стварних породица у Сурчину био већи од пописаног броја.

Према попису Земунске нахије из 1568. године, Сурчин са мезром Микула је имао следећа домаћинства: Кнез - Вујин Петар, Јован - поп, Новак Нико, Пејо Степан, Лазар Маринико, Никола Радивој, Стојан Селак, Радича Дмитар, Драгојло, Цветко Рајко – доселац, Степан Радосав, Манојла Радосав, Радоба Јован, Вук Вукман, Вукосав Степан, Никола - слепац, Ђура Вилајић, Михајло Степан, Никола Радован, Петар Никола, Рале Радука, Милош - глумац, Раја Лучић, Цветко Херак, Вукман Раден, Никашин Вукман, Радича Јован, Радука Вук, Никола Пириба, Ђурађ (нечитко), Павал зет Вучко[в], Томаш Радивој.

+Табела прихода од Сурчина са мезром Микула (1568)порезизнос приход од ушура и намета5372 акче пшеница, 95 мерица1330 акчи јечам и раж, 120 мерица720 акчи просо, 100 мерица700 акчи порез на сено, бостан и дрва408 акчи ушур на ширу, пинти 80800 акчи порез на сепет8 акчи овчарина750 акчи торовина150 акчи ушур на кошнице80 акчи ушур на лан и конопљу15 акчи ушур од сочива, боба, граха и репе11 акчи ушур од купуса13 акчи ушур на паприку и црни лук8 акчи младарина96 акчи пољарина88 акчи порез на винску бурад45 акчи порез на тапије15 акчи порез на свиње60 акчи порез на Божић40 акчи бадухава35 акчи тапија на цркве60 акчи

Будући да је ово био први попис на коме се од становника Сурчина узимао порез на винску бурад, могуће је да је у периоду између 1546. и 1568. у Сурчину почео узгој винове лозе.

Према попису Земунске нахије из 1578/9. године, Сурчин са мезром Микула је имао 30 домаћинстава и једну удовицу. Тадашњи кнез села је био Вујин Петар. Други домаћини у селу били Павун Степан, Живко Јован, Ђуро Вукашин, Милула Станишин, Димитре Јован, Михајло Радоња, Стојан Селак, Марко Радојица, Радоје Петко, Новак Рајко, Вучко Рајко, Степан Радосав, Радован Никола, Војин Радосав, Димитрашин Радован, Дуја влах, Никола Ђурић, Ђурица влах, Вукашин Вукман, Цветко Панић, Димитре Михаил, Петар Никола, Дабижив Панић, Рељина Бојан, Раја Јочић, Никола Пирија, Вукман Радојин, Никола Никашин, Павал доселац, Димитре доселац, упражњена баштина Томаша Радоње, упражњена баштина Ђурђа доселца, удовица Тодора.

+Табела прихода од Сурчина са мезром Микула (1578/1579)порезизнос приход од ушура и намета6875 акчи пшеница, 100 мерица4725 акчи јечам и раж, 80 мерица480 акчи зоб, 15 мерица60 акчи просо, 70 мерица490 акчи порез на сено, бостан, дрва и остало1664 акче ушур од шире, 120 пинти1200 акчи овчарина570 акчи торовина132 акче ушур од кошница175 акчи порез на сепет20 акчи ушур од белог и црног лука45 акчи ушур од лана и конопље27 акчи ушур од сочива, боба, граха и репе35 акчи ушур од купуса22 акче младарина90 акчи пољачина40 акчи порез на винску бурад45 акчи порез на тапију54 акче порез на Божић35 акчи порез на свиње75 акчи ушур од воћа6 акчи порез на удовице6 акчи бадухава114 акчи

Према попису Земунске нахије проведеном између 1588. и 1596. године, Сурчин је имао 27 домаћинстава. Кнез села био је Вук Павловић. Други домаћини били су: Степа Радосав, Петко Ћурка, Живко Јован, Стојан Селак, Степан Новак, Огњен Сојат, Никола Прибић, Радул Вукман, Вучко Рајко, Вукман Раде, Никола Лучић, Пава Јован, Петко Михајло, Живко Новак, Цветоје Ранко, Димитре Јован, Живко Радука, Владин Радосав, Радул говедар, Лукач доселац, Петко Вук, Милија Бабић, Ковач доселац, Радоје Гинић, Павун Степан, Ђура Вукашин, Димитре Михаш.

+Табела прихода од Сурчина са мезром Микула (1588—1596)порезизнос приход од ушура и намета8500 акчи пшеница, 150 мерица2550 акчи суражица, 110 мерица880 акчи просо, 120 мерица1080 акчи порез на сено, дрва, бостан и остало1300 акчи ушур од шире, пинта 1001200 акчи порез на сепет20 акчи овчарина и торовина692 акче ушур од кошница300 акчи ушур од лана и конопље27 акчи ушур од сочива, граха, боба, репе35 акчи ушур од купуса, белог и црног лука67 акчи ушур од воћа10 акчи младарина90 акчи пољачина са порезом на тапију40 акчи порез на свиње, са порезом на Божић и порезом на винску бурад155 акчи бадухава45 акчи

Раја мезре Микула (у близини поменутог села), према истом попису, плаћала је ушуре и намете у висини од 500 акчи.

Кретање броја пореских кућа Сурчина са мезром Микула током 16. века изгледа овако:Кретање прихода од села Сурчин са мезром Микула током друге половине 16. века изгледа овако: Сурчин је током 16. века доживео знатни успон овчарства, док је свињарство било у умереном успону. Сурчин је такође био једно од малобројних места која су имала сеоског говедара. Број оваца у Сурчину током 16. века кретао се овако:Број свиња у Сурчину кретао се овако: Према пописима из 1577/8. и после 1588, Сурчин је био једно од села Земунске нахије које је плаћало порезе на риболов и квашење лана у барама око Саве.

Према иџмал-дефтеру састављеном 1636. године, Сурчин је давао 20.125 акчи пореза.

У току Великог бечког рата (1683—1699) аустријска војска је заузела и јужну Угарску. Но, Сурчин је остао у оном делу Срема који је Карловачким миром поново припао Османском царству (источно од граничне линије Сланкамен:-Моровић).

Тек после избијања новог хабзбуршко-османског рата (1716—1718), Сурчин је припао Хабзбуршкој Монархији. Главни заповедник аустријске војске, војвода Еуген Савојски, забележио је у свом дневнику за 31. јул 1716. да га је ухода по имену Нешко из Ирига обавестио да су се Татари налазили код Сурчина и Фенека, вероватно у склопу припрема за Петроварадинску битку.

Период хабзбуршке власти (1718—1918)

Сурчин у поседу Коморе и Шенборна (1718—1747) После потписивања Пожаревачког мира (21. јул 1718) Турски Срем је прешао у руке хабзбуршке Дворске Коморе. Турски Срем је подељен у четири провизората, од којих је један био сурчински.

Током децембра 1717. први пут су хабзбуршке власти пописале домаћинства у Турском Срему. Тада је у Сурчину забележено 50 домаћинстава. Према спецификацији из 21. јуна 1718. за потребе обнове београдске тврђаве из Сурчина је лиферовано 200 хвати (око 380 m) дрвне грађе, углавном за огрев. За ово је становништву Сурчина исплаћено 80 форинти.

Иако је од свих хабзбуршких земаља освајања вршила искључиво војска Аустрије, због чега је Сурчин требало да постане дворска коморска област, Беч је закључио да би приходи били превише ниски да би царска каса профитирала. Стога је Сурчин, као и велики део Славоније и Срема, прошао кроз процес декамерализације (продат је у приватно власништво) 1728. године. Сурчин је, са Сурдуком, предат племићкој породици Шенборна (Schönborn), чији је главни представник у Угарској, Фридрих Карл, такође био вицеканцелар Светог Римског Царства.

Споредни двор грофова Шенборна налазио се у Сурчину. Двор са споредним зградама и забраном у којима су чувани и храњени властелинови јелени, тешко да је икад посетио сам властелин. Овакви дворови служили су да се скупљају дажбине и евентуално да члан властеоске породице дође и покупи дажбине, успут прегледавајући пословање са каквим контролним органом.