thumb|Слика Хосеа Клементеа Ороска Демагог, 1946.
Демагог (народни вођа, вођа руље), од (народ) и (водећи, онај који води), или народни заводник, јесте политички вођа у демократији који стиче популарност подстицањем обичног народа против елита, посебно путем говорништва које распирује страсти маса, апелујући на емоције тражењем жртвеног јарца у спољним групама, преувеличавањем опасности како би се подстакао страх, лагањем ради емоционалног ефекта или другом реториком која тежи да угуши рационално расуђивање и подстакне фанатичну популарност.Larson, Allan Louis (1964). Southern Demagogues: A Study in Charismatic Leadership, pp. 76, 79, 85. University Microfilms, Ann Arbor, Mich. Демагози руше успостављене норме политичког понашања, или обећавају и прете да ће то учинити.
Историчар Рајнхард Лутин дефинисао је демагога као „политичара вештог у говорништву, ласкању и погрдама; који избегава суштинска питања; обећава све свима; апелује на страсти, а не на разум јавности; и подстиче расне, верске и класне предрасуде — човека чија га жудња за моћи без принципа води ка томе да постане господар маса. Он вековима практикује своју професију ’човека из народа’. Он је производ политичке традиције скоро старе колико и сама западна цивилизација”.
Демагози су се појављивали у демократијама још од древне атинске демократије. Демагози искоришћавају темељну слабост демократије: пошто је коначна моћ у рукама народа, могуће је да народ ту моћ преда некоме ко се обраћа најнижем заједничком имениоцу великог дела популације. Демагози су обично заговарали хитну, снажну акцију за решавање кризе, док су умерене и промишљене противнике оптуживали за слабост или нелојалност. Многи демагози изабрани на високе извршне функције урушили су уставна ограничења извршне власти и покушали да своју демократију претворе у диктатуру, понекад успешно.
Историја и дефиниција речи
Демагог, израз који се првобитно односио на вођу обичног народа, први пут је скован у старој Грчкој без негативне конотације, али је временом почео да означава проблематичну врсту вође која се повремено појављивала у атинској демократији. Иако је демократија давала моћ обичном народу, избори су и даље фаворизовали аристократску класу, која је ценила промишљеност и пристојност. Демагози су били нова врста вођа који су потицали из нижих класа. Они су неуморно заговарали акцију, обично насилну — одмах и без промишљања.
Термин „демагог” се користи за омаловажавање вођа који се сматрају манипулативним, штетним или нетрпељивим. Међутим, оно што одликује демагога може се дефинисати независно од тога да ли говорник подржава или се противи одређеном политичком лидеру. Демагог се дефинише по начину на који стиче или задржава демократску моћ: распаљивањем страсти нижих класа и мање образованих људи у демократији ка исхитреним или насилним акцијама и кршењем успостављених демократских институција као што је владавина права. Џејмс Фенимор Купер је 1838. године идентификовао четири основне карактеристике демагога: Представљају се као човек или жена из народа, супротстављени елитама. Њихова политика зависи од дубоке везе са народом, која знатно превазилази уобичајену политичку популарност. Они манипулишу овом везом, и огромном популарношћу коју им она пружа, за сопствену корист и амбицију. Прете или отворено крше утврђена правила понашања, институције, па чак и закон.
Њихове методе су познате као демагогија. Централна карактеристика демагогије је убеђивање путем страсти, чиме се онемогућава рационално промишљање и разматрање алтернатива. Док многи политичари у демократији повремено чине мале жртве истине, суптилности или дугорочних брига како би одржали подршку јавности, демагози то чине неуморно и без уздржавања. Демагози „подилазе страсти, предрасудама, нетрпељивости и незнању, уместо разуму”.
Аустријски филозоф језика и политиколог прави разлику између популизма и демагогије, тврдећи да је „централни аспект који разликује популизам од демагогије то што демагози у политици поседују значајну системску моћ за мобилизацију, што представља озбиљну претњу демократији”. У политичкој пракси, тврди он, јасан показатељ демагогије је када се „особа, странка и политички програм стапају, манифестујући се као прекомерна идентификација и персонализација у једној водећој фигури”.
Историја и карактеристике демагога
Демагози су долазили на власт у демократијама од Атине до данас. Док многи демагози имају јединствене, живописне личности, психолошке тактике које користе остале су сличне кроз историју (видети испод).
Често сматран првим демагогом, Клеон из Атине остао је упамћен углавном по бруталности своје владавине и скоро потпуном уништењу атинске демократије, што је резултат његовог апела на „обичног човека” да занемари умерене обичаје аристократске елите. Савремени демагози укључују Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинија, Хјуија Лонга, оца Кофлина и Џозефа Макартија, који су сви градили масовну подршку на исти начин као и Клеон: распаљивањем страсти маса против обичаја и норми аристократских елита свог времена. Сви они, древни и модерни, испуњавају Куперова четири критеријума: тврдњу да представљају обичан народ, подстицање интензивних страсти међу њима, искоришћавање тих реакција за преузимање власти, и кршење или барем претњу кршењем утврђених правила политичког понашања, иако сваки на свој начин.
Демагози су често искоришћавали ниже класе и мање образоване људе у друштву. Иако су демократије осмишљене да осигурају слободу за све и народну контролу над државном влашћу, демагози стичу моћ користећи подршку народа да би подрили те исте слободе и законе. Грчки историчар Полибије сматрао је да демократије неминовно пропадају због демагога. Рекао је да се свака демократија на крају претвара у „владавину насиља и чврсте руке”, што води ка „бурним скупштинама, масакрима, прогонима”.
Док уобичајено мишљење сматра демократију и фашизам супротностима, древни политички теоретичари су схватали да демократија има урођену тенденцију да води ка екстремно популистичкој власти и да демагозима пружа идеалну прилику за освајање моћи. Иво Мозли је тврдио да тоталитарни режими могу бити логичан исход неограничене масовне демократије.
Емотивна ораторија и лична харизма Многи демагози су показали изузетну вештину у изазивању дубоких емоционалних реакција код публике током говора. Понекад је то последица изузетне вербалне елоквенције, понекад личне харизме, а понекад и једног и другог.
Хитлер је често почињао своје говоре говорећи полако, дубоким, резонаннтним гласом, причајући о свом животу у сиромаштву након служења у Првом светском рату, патњи у хаосу и понижењу послератне Немачке, и одлучности да поново пробуди Отаџбину. Постепено би подизао тон и темпо говора, завршавајући врхунцем у којем је вриштао своју мржњу према бољшевицима, Јеврејима, Чесима, Пољацима, или било којој групи коју је у том тренутку доживљавао као препреку — исмевајући их, ругајући им се, вређајући их и претећи им уништењем. Иначе разумни људи бивали су ухваћени у необичну везу коју је Хитлер успостављао са својом публиком, верујући чак и у најочигледније лажи и бесмислице док су били под његовом чаролијом. Хитлер није рођен са овим вокалним и говорничким вештинама; стекао их је дуготрајном и намерном вежбом.
Пример вештог демагога био је хушкач против црнаца Џејмс Кимбл Вардаман (гувернер Мисисипија 1904–1908, сенатор 1913–1919), кога су чак и противници ценили због његових говорничких дарова и живописног језика. Као одговор на то што је Теодор Рузвелт позвао црнце на пријем у Белу кућу, рекао је: „Нека Теди води црње у Белу кућу. Не бих марио да зидови те древне грађевине постану толико засићени испарењима из њихових ужеглих лешева да би стеница морала да се попне на куполу да избегне гушење.” Вардаманови говори су имали мало садржаја; говорио је церемонијалним стилом чак и у расправама. Његови говори су углавном служили као средство за његов лични магнетизам, шармантан глас и грациозан наступ.
Харизма и емотивно говорништво демагога често су им омогућавали да победе на изборима упркос противљењу штампе. Медији информишу гласаче, а те информације су често штетне за демагоге. Демагошко говорништво одвлачи пажњу, забавља и очарава, скрећући пажњу следбеника са уобичајене историје лажи, злоупотребе моћи и прекршених обећања демагога. Појава радија омогућила је многим демагозима 20. века да својом вештином говорништва надјачају писану реч новина.
Тактике Постоји низ уобичајених тактика које су демагози користили кроз историју како би манипулисали јавним мнењем и подстицали масе. Не користе сви демагози све ове методе, и не постоје два демагога која користе потпуно исте методе за стицање популарности и лојалности. Чак и обични политичари с времена на време користе неке од ових техника; политичар који не би успео да изазове емоције имао би мале шансе да буде изабран. Оно што је заједничко овим техникама, и што одликује њихову употребу од стране демагога, јесте њихова доследна намера да спрече рационално разматрање распиривањем огромних страсти.
За разлику од демагога, уобичајена реторика политичара тежи „да смири, а не да узбуди, да помири, а не да дели, и да подучи, а не да ласка”.
Жртвени јарац Најосновнија демагошка техника је стварање жртвеног јарца: окривљавање спољне групе за невоље сопствене групе, обично групе друге етничке припадности, религије или друштвене класе. На пример, Џозеф Макарти је тврдио да сви проблеми САД проистичу из „комунистичке субверзије”. Денис Кирни је за све проблеме радника у Калифорнији окривљавао кинеске имигранте. Хитлер је окривио Јевреје за пораз Немачке у Првом светском рату, као и за економске невоље које су уследиле. То је било централно за његову привлачност: многи људи су говорили да им се Хитлер допада само зато што је био против Јевреја. Окривљавање Јевреја дало је Хитлеру начин да појача национализам и јединство.
Тврдње о окривљеној класи су углавном исте без обзира на демагога, окривљену класу или природу кризе коју демагог користи. „Ми” смо „прави” , а „они”, , су преварили „нас” обичне људе и живе у декадентном луксузу од богатства које припада „нама”. „Они” планирају да преузму власт, убрзано то чине или већ тајно владају земљом. „Они” су подљуди, сексуални перверзњаци који ће завести или силовати „наше” ћерке, и ако их одмах не протерамо или истребимо, пропаст је иза ћошка.
Ширење страха Многи демагози су дошли на власт изазивањем страха код публике, како би их подстакли на акцију и спречили промишљање. Страх од силовања, на пример, лако се изазива. Реторика Бена Тилмана „Виле” била је најсликовитија када је описивао замишљене сцене у којима беле жене силују црни мушкарци који вребају поред пута. Он је црне мушкарце приказивао као да имају урођену „слабост карактера” која се састоји од склоности ка силовању белих жена. Тилман је изабран за гувернера Јужне Каролине 1890. и више пута за сенатора од 1895. до 1918. године.
Након напада 11. септембра у Сједињеним Државама, тероризам и национална безбедност постали су истакнута политичка питања. Након што су демократе изгубиле контролу над Конгресом 2004. године, бивши председник САД Бил Клинтон је изјавио: „Када се људи осећају несигурно, радије ће имати некога ко је јак и греши, него некога ко је слаб и у праву”. Клинтонов афоризам је касније примењен да би се описало зашто су политичке тактике Доналда Трампа биле успешне, и како би демократе могле боље проћи на наредним изборима.
Лагање Демагози обично бирају речи због њиховог емотивног утицаја на публику, често без обзира на чињеничну истину или потенцијалну опасност. Демагози су опортунисти, говорећи шта год ће изазвати контроверзу и подстаћи јавну енергију. Други демагози могу веровати у неистине које износе.