Ернст Теодор Вилхелм Хофман (; Кенигсберг, 24. јануар 1776 — Берлин, 25. јун 1822) био је немачки књижевник, најпознатији представник романтизма у немачкој књижевности. Познат је под именом Е. Т. А. Хофман (). Писао је приповетке са елементима страве и фантазије. Био је свестран уметник - књижевник, композитор, музички критичар, сликар и карикатуриста. Његове приповетке су имале велики утицај у 19. веку, а он је био кључни књижевник немачког романтизма.

Младост Његови преци и са мајчине и са очеве стране били су правници. Отац му је био правник, али такође и песник и музичар аматер. Ернст се родио као најмлађи од троје деце. Родитељи су му се растали 1778. Отац му је живео са најстаријим сином, а мајка је остала у Кенигсбергу са рођацима, две тетке и са ујаком. У домаћинству је доминирао његов ујак.

До 1792. похађао је лутеранску школу звану и грађанска школа, у којој се поклањало доста пажње класицима. Показао је талент и за сликање и за клавир, али није показивао велики ентузијазам. Није показивао ни ентузијазам за нове уметничке идеје, које се се тада појавиле у Немачкој. Ипак читао је и Фридриха Шилера, Гетеа, Свифта, Штерна, Русоа и Жан Пола, а написао је и део романа.

Око 1787. спријатељио се са Теодором Готлибом фон Хипелом, сином пастора и пријатеља Имануела Канта. Током 1792. похађао је нека Кантова предавања.

Провинција Током 1794 заљубио се у удату жену Дору Хат, која је била десет година старија од њега. Њена породица је 1796. протестовала против њега, па су га принудили да оде у провинцију код једнога свога ујака у Шлеској. Запослио се код ујака у Глогау у Шлеској.

Након полагања испита посетио је Дрезден, где је био одушевљен сликама у галерији, посебо Рафаелом и Коређиом. Његов ујак је 1798. добио унапређење и посао на двору у Берлину, па је Хофман са њим завршио у великом граду. Ту је Хофман по први пут покушао да постане композитор, па је написао оперету Маске и послао ју је краљици Лајзи од Пруске. Стигао му је са извесним закашњењем службени одговор да се обрати краљевском театру. До времена када је стигао одговор Хофман је положио трећу рунду испита и са својим пријатељем Хипелом је путовао у Познањ, а успут су се зауставили и у Дрездену да виде галерију.

Од 1800. до 1803. радио је у пруским провинцијама у подручју Мазовије. По први пут је радио, а да га није надзирао нико из његове породице. Ту је брзо направио скандал након карневала 1802. На балу су подељене карикатуре официра, које је он нацртао. Убрзо се сазнало да је он аутор карикатура. Послали су пријаву против њега у Берлин, али у Берлину нису хтели да оштро казне младог службеника, па га премештају у Плок у Новој Источној Пруској. Када се сместио у забаченом Плоку, вратио се у Познањ да се ожени са Маријаном Теклом Рорер. У Плок су се вратили у августу 1802. Плок је био доста изолован, па је Хофман искористио изолацију пишући и компонујући. Ту се такмичио и за награду у једном часопису. Његова драма је била најбоља, али није добила награду.

Почетком 1804. добио је службу у Варшави.

Варшава Хофман је време проведено у Пољској сматрао најлепшим делом свога живота. У Варшави је била иста атмосфера, коју је осећао у Берлину. Ту је обновио пријатељство са Захариасом Вернером, а срео се и са Јулиусом Ицигом, који је био члан берлинске књижевне групе Нордштерн (северна звезда).

Нажалост по њега Наполеон је 28. новембра 1806. заузео Варшаву, па је Хофман као службеник Пруске одмах изгубио посао. Вратио се у Познањ и ту је размишљао да ли да иде у Беч или у Берлин. Болест је одложила пут, а француске власти су захтевале да се сви бивши службеници закуну на оданост или да напусте земљу. Пошто му нису дали пасош до Беча морао је у Берлин.

Берлин и Бамберг Следећих петнаест месеци представљали су његов најгори период живота. Наполеонова војска је окупирала и Берлин, па је живео од веома оскудних прихода. Стално је посуђивао новце од пријатеља и и даље је био гладан. Са женом је 1. септембра 1808. дошао у Бамберг, где је добио посао менаџера позоришта. Хофман није успевао да побољша стандарде извођења, појавиле су се и интриге против њега и изгубио је тај посао. После тога био је музички критичар у једним новинама у Лајпцигу.

Хофман је успео 1809. када је објавио причу Витез Глик, о једном лудаку који је веровао да је композитор Кристоф Вилибалд Глик. Почео је тада да користи књижевно име Е. Т. А. Хофман, тврдећи да је оно „А“ у част Амадеуса Моцарта.

Запошљава се 1810. у театру Бамберг као декоратер и сценариста. Давао је и приватне часове музике. Добио је затим 1813. посао директора музике у једној покретној опери, која се у том тренутку налазила у Дрездену.

Дрезден и Лајпциг Пруска је 16. марта 1813. објавила рат Француској, тако да је путем имао потешкоћа. Опера у којој се запослио преместила се у Лајпциг. Није могао да нађе транспорт до Лајпцига, јер около је трајао рат. Стигао је коначно 23. маја. Пошто је примирје проглашено 4. јуна опера се вратила у Дрезден. Међутим након завршетка примирја 22. августа морали су да се селе из предграђа у сам град, јер трајала је битка код Дрездена. Град се предао 11. новембра, а опера је 9. децембра путовала у Лајпциг. У фебруару 1814. посвадио се са директором опере, који му је дао 3 месеца отказног рока.

Берлин У септембру 1814. вратио се у Берлин и поново је добио добар положај. Његова опера се изводила у берлинском театру.

Хофман је алкохолом уништавао здравље, а имао је и сифилис. Такво стање је довело 1822. до парализе. Своје последње радове диктирао је секретарици или жени. Умро је 25. јуна 1822. у 46-ој години живота.

Стваралаштво

На основу искуства до којих је долазио у истражној комисији, написао је романтичарску сатиру на друштвене прилике, „Мајстора Буву“. Био је склон сањарењима и имао је потребу за дантеовским култом даме. Он је међу првима изнео мисао о музичком идентитету ствари и бића и сматра се претходником Поа и Мопасана у новели ужаса и страве. У његовом стваралаштву видљива је романтичарска појава претапања из стварног у имагинарно, а метаморфозу је учинио принципом литералне креације. За Хофмана је живот био тамница, те је бежао из једне форме живота у другу, а своја расположења бележио је у дневнику посебним знацима. У делима Принцеза Брамбили и Златни лонац откривао је јединство свега живог и постојећег. Карикирајућа опсервација која за подлогу има критички став према друштву, један је од елемената Хофмановог литерарног поступка.

Да би се схватила Хофманова фантастика, важно је знати и да чудеса и чудовишта треба да се посматрају као субјективна категорија, док су реални узроци скривени под маском фантастичних симбола и пуштени да се транспонују на виши план. Важна је и љубавна тематика за Хофманово дело, а јавља се у фантастици и функционалним облицима.

Хофман је лудилу дао сасвим нову, донкихотску боју претварајући га у лудило идеалног заноса и поетске чежње која [...] смешта своје сопствене снове и заносе у стварне оквире, оживљава их и претвара у стварно. По Хофману, сваки човек је способан за зло.

Фантастика се може јавити на више начина. Први начин је преко персонификације, тачније, Хофман оживљава све чега се дотакне. Други начин, одређен као синтаксичко-стилистички пут, јесте претварање епитета у стварна својства при чему епитет не губи својства синтаксичке потчињености субјекту. У његовим делима фабула је, у већини случајева, искидана, окрњена, разбијена. Свака његова фабула има центар који садржи мисаону поруку.

Ако посматрамо Хофманове приче Пескар и Госпођицу Скидери, онда можемо говорити о сличностима и разлици у њиховом компоновању. Пре свега Пескар се ослања на епистоларну форму, што није случај у другој причи. И у једној и у другој причи може се говорити о присуству фантастичних елемената. Исто тако и у једној и у другој причи присутне су личности чије су одлике злог и ђаволског јасно наглашене не само спољашњим изгледом него и психолошком карактеризацијом. Обе приче садрже и приче о љубави с тим што ту постоји извесна разлика. Наиме Натанаел је у вези са Кларом, али та веза не опстаје до краја, док веза Оливијеа и Мадлене бива крунисана браком.

Постоји видна разлика у погледу основних мотива. У Пескару главни је мотив очију и мотив механизма. Наизглед главни лик Натанаел, на крају умире, а Клара, ипак остварује срећу. Главно је питање несклада између спољашњег и унутрашњег живота и виђење сабласног. Присутан је свезнајући приповедач који се оглашава, дате су ретроспекције и антиципације.

У Госпођици Скидери видно је наглашен однос уметник-створено дело. Прича је фрагментарно организована, има дигресија, ликови имају улогу приповедача. У самој причи приметни су упливи различитих жанрова. За разлику од прве приче, овде је све подређено решавању злочина. Решавање злочина захтева повратак у прошлост Појављују се детективи који разрешавају злочине кроз низ случајних ситуација. Ова прича претеча је детективског жанра.

Пескар

Хофманова прича Пескар делом се ослања на епистоларну форму. Састоји се из писма Натанаела Лотару, Клариног писма Натанаелу, и још једног Натанаеловог писма Лотару које се прекида појавом свезнајућег приповедача. У писмима су ретроспективно дати круцијални догађаји из Натанаеловог детињства. Изнета ретроспекција асоцијативно је мотивисана.

Пескар има мотиве чудног, необичног и тајанственог те се може посматрати као претеча хорор жанра. Прича је представљена тако да прати Натанаелове догађаје и осећаје. Доминирају два тајанствена мотива, мотив пескара и мотив механизма. Мотив очију је лајт мотив који повезује сваки мотив у причи те су видљиве тежње романтичарске идеологије. Сам романтичарски дух оптерећен је сазнањем о нескладу између духа и спољашњег живота. Оно што је романтичаре доводило до могућности откривања сабласног било је расплињавање између спољашњег и унутрашњег. Класична обрада феномена сабласног, чија је тежња корен лудила, присутна је и у Пескару. Сабласно је могуће свести на трауму из детињства што се повезује са алхемичарем Копелијусом и што доводи до стварања искривљене перцепције спољашње стварности.

Главна личност је Натанаел. Мотивисан сусретом са Копелијусом, пише писмо Лотару коме говори о ужасном догађају који има убиствени утицај на њега. Почетна епизода подредила је сва његова даља осећања. Мучи га сећање из детињства па говори: Наслућујеш да само нарочити односи који дубоко задиру у мој живот могу да придају значај овом случају, па чак и да мора да на мене злотворски делује личност оног кобног трговчића. Кроз реминисценцију, Натанаел износи сећање из детињства. Говори о Копелијусу, човеку кога сматра кривим за смрт свога оца, и човеку кога се плашио и гадио. Спољашњи изглед Копелијуса наводи нас да помислимо да је реч о нечему демонском. Те зелене, мачје очи, уста која су се развлачила у пакостан смех, зуби кроз које је шиштао необичан звук, знак су правог демона. Злог има и у његовом понашању јер је намерно додиривао храну и пиће, иако је знао да деца ништа онда неће окусити.