ФК Славија је фудбалски клуб из Републике Српске, Источног Сарајева, који се такмичи од сезоне 2004/05. у Премијер лиги БиХ. Своје утакмице као домаћин игра на стадиону СРЦ Славија, који је изграђен за само неколико година на терену бивше касарне ЈНА „Славиша Вајнер Чича” у Лукавици. Од уласка у Премијер лигу БиХ, Славија је била стабилан члан лиге све до сезоне 2015/16. када је испала из Премијер лиге БиХ, а највећи успјех клуба у послијератној историји је у сезони 2008/09 када је освојен Куп БиХ. На међународној сцени је учешће у квалификацијама за УЕФА лигу (елиминисан Алборг). У сезони 2006/07. и играње у Интертото Купу. Предсједник клуба је Љубиша Ћосић. Шеф стручног штаба Славије је Бојан Регоје, дугогодишњи дефанзивац овог тима.

Историја клуба

Први спортски клуб у Сарајеву Први спортски клуб у Сарајеву је основан током 1908. године, када је град био дио Аустроугарске. Фудбалски клуб је био дио ширег спортског друштва сарајевских студената гимназије неформално познат као Ђачки Спортски клуб или ЂСК, касније Средњошколски спортски клуб или ССК, затим Српски спортски клуб да би коначно 1921. године добио име СК Славија. Од културних и друштвених активности у граду у то вријеме, углавном су сва дешавања била у хотелу Европа и Гимназији, па је идеја о оснивању спортског клуба покренута у тим просторијама. Неки од ученика су ранијих година посјећивали Загреб, гдје су се упознали са фудбалском игром, након чега и доносе прву лопту у Сарајево. Познати појединци који су организовали клупске активности у овом раном периоду били су студенти Здравко Јефтановић (син власника хотела Европа др. Душана Јефтановића), Феодор Лукач, Емил Најшул, Свето Геровац, Стево Јокановић. Њихове ране активности су веома спорадичне и у основи тајне јер су аустроугарске власти увеле забрану било каквог организованог окупљања у Босни и Херцеговини.

Почетком 1909. фудбалски клуб добија прву опрему. Убрзо је набављена још једна лопту из Прага, копачке из Загреба и узета боја дресова Славије из Прага, црвено бијела, тако да се већ у прољеће 1909. године формира регуларна фудбалска екипа, али још увијек далеко од праве фудбалске игре. Тек доласком 48. бечког пјешадијског пука у Сарајево са којим је дошао фудбалер бечког Рапида, Карл Хармер, почиње да се прави фудбалски спорт развија у Сарајеву.

Први терен на коме су тренирали био је мали простор иза Државне штампарије те су ускоро прешли на војно вјежбалиште на Ченгић Вили. Игралиште није било ограђено, нису постојали ни стални голови, па су млади спортисти за сваки тренинг и за сваку утакмицу морали из града носити балване са крампама и лопатама, као и мреже, лопте и остале реквизите.

1910.-е Све до 1911. због односа окупационе аустроугарске власти тим није одиграо своју дебитанску утакмицу. Прва званична утакмица била је против војника Бечлија, који су били на служби у Сарајеву, а резултат је био 4:2 за Средњошколски спортски клуб. Бечлија Карл Хармер био је први учитељ фудбалерима, а 1911. проведена је потпуна клупска организација. Клуб је тада имао 24 фудбалера, а наступао је са двије екипе. Прву чету сачињавали су, голмани Јанковић и Малишевић, бекови Најшул и Петровић, халфови Сулејманпашић, Бугарски и Бајер, напад Лукач, Геровац, Јокановић, Радовић, Јефтановић. Друга чета: Варићак, Мишковић, Самарџија, Бранисављевић, Тоукалек, Орлић, Поповић, Херман, Ваш, Штегер, Врињанин, Блажевић.

Током 1912. године, ССК је играо пријатељске утакмице у дијеловима Аустроугарске насељеним Јужних Словена. Прва утакмица изван Сарајева одиграна је 1912. у Сплиту против Хајдука. Према сјећањима Феодора Лукача, цијела екипа је пошла на излет у Сплит. До Травника су ишли возом, а од Травника до Сплита пјешке. Кад су у Сплиту сазнали за њихов долазак, договорили су се о двије утакмице у два дана, а Сплићани су екипу из Сарајева том приликом етикетирали као Осман. На званичној страници Хајдука пише да су утакмице одигране 7. и 8. априла 1912. и да је први меч домаћин добио са 4:1, док су другу утакмицу тријумфовали гости из Сарајева резултатом 2:1. Ово је вјероватно проистекло из чињенице да је Средњошколски спортски клуб, био неформални назив клуба, кориштен само у ужем кругу, па су у Сплиту, одлучили да клубу дају име на лицу мјеста.

Подјела клуба Током Балканских ратова 1912. и 1913. године развио се у клубу национални покрет тако да је поред спортског добијао и национални карактер, а већина чланова клуба су се укључили у рад Младе Босне. У тим годинама дошло до подјеле јер су се од Средњошколског спортског клуба одвојили хрватски фудбалери који су приступили раније основаном Хрватском спортском клубу који ће касније добити име САШК. Они који су остали назвали су се Српски спортски клуб. Међутим, пред те младиће се испријечила администрација, односно тадашња власт. Угледни представници др Душан Јефтановић и Јово Шошић борили су се да нови клуб добије јавно-правни статус. Нису успјели у тим жељама пред влашћу која није била благонаклона српским идејама. Ипак, то није спријечило Српски спортски клуб да развије своје успјешне активности, али тешкоће пред којим се нашао Српски спортски клуб ујединиле су све његове чланове и симпатизере.

Направљено је ново игралиште код Чурчић-Виле, у сарајевском насељу Кошево, које је задовољавало тадашње услове и потребе фудбалске и атлетске екипе, али Сарајевски атентат прекида планиране спортске активности, покренуо је низ догађаја, као што су аустријски ултиматум Србији, каснија Аустроугарске објава рата Србији и евентуално избијање Првог светског рата. Положај Срба у Босни постајао је све тежи. Чланови ССК нису били изузетак јер многи од њих су били ухапшени или присилно мобилисани у Аустроугарску војску, а у наредним данима, ношена антисрпском хистеријом, руља је разорила игралиште и сав инвентар спалила, а доста чланова клуба је похапшено.

Вријеме Великог рата Клуб је за вријеме рата дао 15 официра, пребјеглица у Русију, а затим српских добровољаца. Они су под вођством Стеве Геровца основали Српски спортски клуб у Одеси и око себе окупили све наше људе који су се тамо затекли. Играчи су били из Соколских удружења тако да је клуб у неком облику наставио свој рад и током Првог свјетског рата.

Након краја рата, и формирања Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, клуб је обновио рад, и поново је формиран Српски спортски клуб у Сарајеву.

1920.-е 200п|десно|Грб Славије током 20-их година. Клуб је био по националној оријентацији српски али су у њему играли и Хрвати, Муслимани, Јевреји, Мађари, Чеси, Аустријанци, Нијемци, али је гајио југословенску идеју па 1921. године мијења име у Спортски клуб Славија. Била је то логична посљедица свеславенске оријентације његових чланова. Славија се тих година такмичила у 1. Разреду сарајевског подсавеза. Заједно са сарајевским Хајдуком и САШК-ом одлучују да заједнички направе игралиште на Скендерији и ту играју до 1925. године и изградње сопственог стадиона на Маријин двору. Током наредних неколико година Славија гради стадион са капацитетом од 4.000 мјеста у насељу Маријин Двору у самом центру Сарајева.

Трагични догађај 17. септембра 1926. године Славија је остала без једног од најбољих играча Бранка Калембера. Играчка каријера, популарног Калета, је завршена на трагичан начин. Наиме, 17. септембра 1926. године Калембер је током ноћи устао у сну и пао кроз прозор. Бранко Калембер, је од задобијених повреда преминуо на лицу мјеста. Тако су Сарајево и фудбалски клуб Славија изгубили, великог играча. На посљедњем испраћају се окупило преко 6 000 људи, а у име Славије говор је одржао др. Остојић. Пажњу привлачи један мање познат детаљ. Наиме у чланку се тврди да је сандук Калета био покривен црно-бијелим плаштом-Славијином бојом, што говори да је Славија током двадесетих година користила црно бијеле боје, као службене боје, замијенивши црвено бијелу комбинацију.

Први већи успјех У сезони 1928/1929. Славија се као побједник 1. разреда Сарајевског подсавеза, први пут пласирала у квалификације за Првенство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што је до тада био највећи успјех клуба. Славија је у квалификацијама, за противника добила сплитског Хајдука. Прва утакмица је одиграна у Сплиту, 2. јуна 1929. године, када је Хајдук, славио са 2:1. Друга утакмица је одиграна у Сарајеву, 9. јуна, а Хајдук је однио побједу истим резултатом, као и у првој утакмици. Славија је након два пораза заузела осмо мјесто на табели, и није успјела да се квалификује у Првенство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Славијини кибици Претече данашњих Соколова, то јест, навијачи Славије из времена Краљевине Југославије остали су забиљежени, као судионици једних од првих навијачких нереда на Балкану. Наиме, утакмица између сплитског Хајдука, и сарајевске Славије 1929. године која се играла на стадиону Славије, у сарајевском насељу Марин Двор, остала је у другом плану због навијачких нереда. Сплитска штампа је те године пренијела да су Славијини кибици, како су у Далмацији називали навијаче, напали играче Хајдука, каменовали их, гађали флашама, па је чак и полиција морала интервенисати. Савезни делегат, господин Крчелић, морао је сам лично да заузме став против разјарених кибица Славије, штавише — једног је полицијски дао одстранити.

1930.-е

Репрезентативци Славије Мање позната чињеница је да је међу последњим играчима, са листе селектора Бошка Симоновића, који је требало да отпутују у Монтевидео, на прво свјетско првенство у фудбалу, које се одржало 1930. године, отпао Станко Булат, играч Славије из Сарајева. У репрезентацији Краљевине Југославије играли су Загорац и Рајлић. Највећи домет постићи ће Славијин јуниор, сада покојни Бранко Станковић који ће послије Другог свјетског рата заиграти у Црвеној звезди и репрезентацији Југославије и који ће постати један од највећих фудбалера на Балкану. Одлично ће се показати и Славијини јуниори Предраг Ђајић у Црвеној звезди и Флоријан Матекало у Партизану, а голман Миро Радојчић ће постати један од највећих новинара на овим просторима.

Првенство Краљевине Југославије 150п|десно|Грб Славије током 30-их година. У сезони 1929/1930. Славија је поновила успјех, заузела прво мјесто у 1. разреду Сарајевског подсавеза, и изборила квалификације за улазак у Првенство Краљевине Југославије. Славија није одиграла квалификационе утакмице, јер је Југословенски ногометни савез, казнио Скопски подсавез, због намјештања утакмица. Славији су због тога уписане двије побједе, па се аутоматски квалификовала у Првенство Југославије. Славија је сезону 1929/1930. завршила на претпоследњем петом мјесту, уписавши двије побједе, два ремија и шест пораза, а у клупску историју је уписана прва сезона, у којој је Славија играла у највећем државном рангу такмичења.

Од сезоне 1932/1933. поново је промијењен систем одигравања државног првенства. Према гласању делегата скупштине Југословенског ногометног савеза, на скупштини одржаној, 18. децембра 1932. године, одлучено је да ће првенство играти, најјачи клубови из Краљевине Југославије у том тренутку, како је процијењено. Славија је као представник Сарајевског подсавеза, и према процјени Југословенског ногометног савеза најјачи клуб Сарајевског подсавеза, наступила у Првенству Краљевине Југославије гдје је заузела девето мјесто.

Због убиства краља Александра, сљедеће првенство је одиграно у сезони 1934/1935. Године. 1934. у Сарајево стиже, бивши аустријски фудбалер Антон Рингер, који је у Славији вршио тренерску дужност, до маја 1935. године, када је преузео загребачки Грађански. У сезони 1934/1935 Славија је заузела осмо мјесто.