Версајски дворац () је била резиденција француских краљева Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. Смештена је на 11 хектара код града Версаја југозападно од Париза, и окружена са 815 хектара паркова. Овај дворац-споменик је чувен у свету по својој лепоти, као и по значајним догађајима који су се ту одиграли. Краљеви су са својим дворјанима били становници дворца од 1682. до 1789, са изузетком неколико година у периоду регентства Филипа, војводе Орленског (1715—1723). Версај је постао симбол врхунца француске монархије.

Дворац Версај је настао као ловачки дворац Луја -{XIII}-, који су од 1661. значајно доградиле архитекте Луја -{XIV}-: Луј ле Во, Франсоа Дорбеј, Жил Арден-Мансар и Робер де Кот. Унутрашњу декорацију је дизајнирао Шарл Лебрен, а паркове Андре ле Нотр. Тако је настао по многима најлепши од свих двораца Европе. Унутар зидина Версаја живело је око 6.000 људи, а дворац украшавају многобројне фонтане и предивно зеленило. У дворцу се налази и знаменити стони астрономски сат. Важна дворана је Галерија огледала у којој је 1919. године потписан Версајски уговор и тако окончан Први светски рат. Версај престаје бити краљевска резиденција 1789. године након Француске револуције.

Површина дворца је 67.121 -{m}-², од којих је око 50.000 отворено за јавност. У њему се налази 700 соба, 2.512 прозора, 352 димњака (у 18. веку 1252), 67 степеништа и 483 огледала. Ту су и око 6000 уметничких слика, 2.100 скулптура и 5.000 комада намештаја и других уметничких предмета.

Парк дворца Версаја простире се на 815 хектара (8.000 пре револуције), од чега су 93 хектара вртови. Парк садржи 200.000 стабала дрвећа и 50ак већих фонтана. Он обухвата више објеката и локација као што су: велики и мали Тријанон, краљичино село, велики и мали канал, менажерија, оранжерија и Швајцарско језеро.

Зграда дворца Први ловачки дворац Име Версај са собом носи свој некадашњи корен − -{versare}-, што значи копати, и односи се на мало село и његове њиве која су се овде налазиле.Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles Könemann, Köln 1996, стр. 22 У селу Версају налазиле су се рушевине старог замка и млин који је Луј XIII користио као склониште када би ишао у лов. Године 1623. краљ је на месту млина подигао малу ловачку кућу у којој је 1624. први пут преноћио.Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles стр. 8 Франсоа де Басомпјер је описао ову кућу као „убоги замак, коме ни сиромашни племић не би завидео“Simone Hoog / Daniel Meyer Versailles - Der große Kunstführer, Edition Art Lys, 1995, стр. 9 Када је краљ укрупнио свој посед у Версају, његов архитекта Филиберт де Рој је између 1631. и 1634. проширио здање у трокрилни ловачки дворац. Стари замак је касније уклоњен. мини|Страна -{Corps de Logis}- окренута према граду са Мермерним двориштем, остатком старог ловачког дворца Луја -{XIII}-

Дворац је био окружен окопом, саграђен од цигле и камена пешчара. Био је украшен у стилу раног француског барока. Ова грађевина се још увек може идентификовати као зграда која окружује „Мермерно двориште“, најмање од три репрезентативна дворишта дворца Версај. После смрти краља Луја XIII, дворац је наследио његов наследник, Луј XIV. Млади краљ је ту често одседао после преузимања власти 1661.

Одлучујући импулс за изградњу новог дворца у Версају дао је министар финансија Никола Фуке. Он је себи саградио спектакуларан дворац Во ле Виконт, који је оставио трајан утицај на дворски барок у Француској, али и разљутио краља. Луј XIV је наслутио да Фуке гради грандиозан дворац новцем из државне касе, па га је сменио и бацио у затвор. Дворац Во, архитекте Луја ле Воа, архитекте паркова Андре ле Нотра и декоратера Шарла Лебрена, демонстрирао је уметничку интеграцију архитектуре и хортикултуре која је била у складу са краљевом намером да себи сагради модерну резиденцију. Луј је разговарао са Фукеовим архитектима и поверио им доградњу малог дворца свога оца. Од 6. маја 1682, краљ је демонстративно пребацио своју владу у овај двор. мини|лево|Баштенска фасада -{Corps de Logis}-. Уместо Галерије огледала, ту је тераса, док прозори још нису засвођени луковима. Слика потиче из 1675.

Радови на претварању дворца у резиденцију Краљ се успротивио савету својих архитеката да изграде сасвим нов дворац, тако да је ловачки дворац током времена адаптиран и уклапан у ново здање.Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles стр. 88 ff. Прво су попуњени окопи и грађевина Луја XIII у облику слова -{U}- (-{Corps de Logis}-) је у периоду од 1668. до 1671. добила тзв. „капут“. Грађевина је уместо касније изграђене Галерије огледала имала велику терасу над баштенском страном галерије у приземљу. У јужном крилу старог дворца направљена је краљичина дворана, а у северном краљева. Од 1678. до 1684, Жил Арден-Мансар је надградио терасу и суседне салоне Галеријом огледала и створио салоне рата и мира. Тако је затворена главна фасада -{Corps des Logis}-. Оригинално равни сводови прозора су прерађени у лучне, који одговарају облику огледала у галерији.

Истовремено са проширењем -{Corps de Logis}-, почео је рад на изградњи северног и јужног крила дворца. Оба крила се састоје од две дуге паралелне зграде, једна на страни према башти, а друга према граду. Ово су правоугаоне, међусобно повезане зграде са неколико дворишта. Изградња јужног крила је трајала до 1684, док је касније започето северно грађено до 1689. Радови на градској страни северног крила нису окончани због трошкова Рата за палатинско наслеђе и довршени су у 19. веку. Да би се изградило северно крило, срушена је пећина Тетис, статуама украшена кућа са статуама и фонтанама из 1664. Статуе су пренете у парк дворца мали Тријанон. На месту пећине Тетис налази се дворска капела подигнута 1710, до које се може доћи из северног крила.

После пресељења дворјана у Версај 1682, радило је 22.000 људи на изградњи новог дворцаBernd-Rüdiger Schwesig Ludwig XIV., Rowohlt Verlag, 2005, стр. 76, а по подацима савременика број радника је 1685. достигао 36.000.<ref>Vgl. Philippe de Courcillon, Marquis de Dangeau: Journal d'un courtisan à la cour du Roi Soleil"</ref> Крајем 18. века завршена је изградња Версаја у његовим данашњим димензијама. Фасада оријентисана према вртовима је дуга 670 метара. мини|лево|Различите фазе изградње са планом шире околине

Грађевине су груписане око низа дворишта у центру, заједно чине велики део града, и оријентисане су тако да воде ка срцу дворца. Велико „Министарско двориште“ се надовезује на „Краљевско двориште“ и на крају на мање „Мермерно двориште“ испред првобитног ловачког дворца. Главна зграда старог дворца је служила као резиденција краља и његове породице, док су пространа крила и остале зграде служиле за дворјане.

Баштенска фасада дворца је декорисана у стилу француског класицистичког барока. У архитектури доминирају хоризонтале, и само стубови и украсне скулптуре разбијају строгост фасаде од пешчара. Завршна балустрада на другом спрату је украшена каменим вазама и представама трофеја. Фасада окренута према граду је рађена у старијем прилагођеном стилу мермерног дворишта. Изграђена је од цигле са истакнутим елементима од пешчара. Сен Симон је описао контраст архитектонских стилова Версаја као „диван и ружан, па зашивен“./ fr/110_La_construction_du_Chateau.php www.chateauversailles.fr историја дворца

У време Луја XV створена је нова декорација градске стране дворца у стилу класицизма. Старе фасаде је требало украсити обрађеним каменом тако да подсећају на фасаде према врту. Планирана је и купола изнад главне зграде.Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles стр. 84, 85. Из финансијских разлога, од 1771. реновиран је само пропали део фасаде који се од тада зове „Габријелово крило“. Павиљон насупрот њему, такозвано „Дуфурово крило“, прилагођено је у 19. веку због симетрије (радови су трајали пола века). Данас су на фасадама видљиви многи архитектонски стилови. Постојали су око 1780. планови да се целокупна зграда преуреди у стилу револуционарне архитектуре. Овај нереализовани пројекат је замислио Етјен Луис Буле., Könemann 2000, стр. 84 f.

мини|Галерија огледала, поглед на лучно засвођене прозоре према врту мини|upright|Краљева постеља у главној спаваћој соби

Унутрашња декорација Државне дворане дизајниране у доба Луја -{XIV}- служиле су за глорификацију краља Сунца. Декорација у штуко техници као и теме слика су величале политичке и економске успехе краља и његових претходника. Упадљиво је коришћење мотива из грчке митологије који се алегоријски преносе на краља и његова дела. Луј је увек представљан и одеван као бог Аполон. Као и древни бог светлости и Сунца, Луј носи ауру мистичне божанске природе, која се не супротставља цркви, јер је Луј уједно апсолутни краљ католичке Француске. Поређење са Аполоном доприноси његовој репутацији краља Сунца.

Галерија огледала и краљева спаваћа соба У центру дворца, на првом спрату и целом његовом дужином простире се 75 метара дуга и 10 метара широка „Галерија огледала“ (такође позната као „Галерија Луја -{XIV}-“) која повезује салоне рата и мира. Салони су некад били ходници ка апартманима краљевског пара, где је салон рата био намењен краљу, а салон мира краљици. Галерија огледала повезује апартмане краљевског пара. Галерија украшена са 30 слика на таваници уоквирених штуко украсима које глорификују краља, 357 огледала, и мраморним пиластерима оставља изузетан утисак на посетиоца. Седамнаест великих огледала одговара истом броју лучно засвођених прозора на баштенској фасади. Огледала рефлектују слику парка и светлост Сунца по дану, док ноћу рефлектују светлост свећа.

Галерија огледала је коришћена и за прославе, али јој је основна функција била функција дворске променаде, где су се дворјани окупљали у нади да ће срести краља. Пошто није било дозвољено директно се обраћати краљу, надали су се да им се он обратити или да ће их повезати неки утицајни посредник. Величина дворане је била намерно одабрана тако да се на дистанци може мимоићи са нежељеним саговорником., Karl Müller Verlag Erlangen, (1993). стр. 95 f.

У средини галерије налази се пролаз ка централној спаваћој соби. Некада је ту био салон који је повезивао собе краља и краљице. После смрти Марије Терезе соба је изгубила ову функцију, па је коришћена као соба за облачење, а од 1701. као помпезна спаваћа соба Луја -{XIV}-. То је било место где су се одвијале чувене церемоније краљевог буђења и починка, који је ту у центру свог дворца и своје државе симболизовао дневни циклус Сунца и своје краљевине. У овој соби је и умро 1. септембра 1715.Daniel Meyer Versailles - Wegweiser Edition Art Lys, 1995, стр. 45 мини|лево|upright|Дворска капела

Дворска капела Пре него што је дворска капела саграђена у северном делу палате, њена изградња је планирана на више локација. Жил Арден-Мансар је првобитно пројектовао капелу са куполом у средишњем делу северног крила, али су ови планови напуштени.Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles. стр. 101 Данашња капела има два спрата и висока је 25 метара. Горњи спрат је био намењен краљевској породици, док би на нижој етажи били дворјани. По својој форми капела интегрише средњовековну готику са барокном црквеном архитектуром. Три фреске различитих сликара приказују Бога оца, сина и Светог духа. Црквене оргуље још увек носе оригиналну позлату. У овој капели је одржано венчање краља Луја XVI и Марије Антоанете.

Опера Велика оперска дворана служила је још за банкете, забаве са певањем, и за извођење позоришних комада. Театар од дрвета за 712 гледалаца, са јако добром акустиком, изградио је у северном крилу 1769—1770. Анж Жак Габријел. Бина је висока и дубока 21 метар, при чему јој је ширина 7 метара. Краљевска ложа је у доњем нивоу и нема балкон. Ово решење је требало да омогући краљу Лују -{XV}- да неопажено долази и одлази. То је одраз веће жеље за интимом коју су исказивали наследници краља Сунца. мини|лево|Краљичина спаваћа соба - у рестаурираном стању, онаквом каквом га је оставила Марија Антоанета

Остале просторије