Устав Сједињених Америчких Држава () је врховни закон те земље и важи за најстарији писан и кодификован национални устав у употреби. Донесен је на Уставној конвенцији у Филаделфији 17. септембра 1787. године. Устав је формално ступио на снагу 21. јуна 1788, а почео се примењивати од 13. септембра 1788. године. Оригинално састављен од седам чланова, тачан је показатељ досега владе. Првих десет амандмана чини Повељу о правима (). Према сенату Сједињених Америчких Држава: „Прве две речи устава- ми људи- потврђују да влада САД постоји да служи својим грађанима. Преко два века устав је остао на снази зато што су његови оснивачи мудро одвојили и балансирали владину моћ да би заштитили интерес већине и права мањине, слободе и једнакости.“ Као први трајни устав, интерпретиран је, допуњен и спроведен од стране великог броја федералних уставних закона и утицао је на уставе многих других нација.

Доношење Устава

Приликом доношења америчког Устава, који је и данас на снази, највише спорова је изазвало питање представљања великих и малих држава. Велика и богата Вирџинија се залагала да број посланика у законодавном телу – Конгресу зависи од броја становника и за унитарни концепт државе, са мањом самосталношћу држава – чланица.  Мање државе, које је најгласније представљао Њу Џерзи, заговарале су идеју да све чланице треба да имају једнак број представника и да уређење заједнице треба да буде конфедерално, уз скоро потпуну независност држава – чланица. После дугих расправа, спор је решен тзв. Конектикатским  компромисом (јер га је предложила делегација државе Конектикат), према коме се доводе у склад оба захтева увођењем дводомог Конгреса, по угледу на енглески парламентарни модел. „Горњи“ дом Конгреса – Сенат би био представљен једнаким бројем посланика из сваке државе, док би „доњи дом“ – Представнички дом (House of Representatives) био формиран сразмерно броју становника. Мада овај компромис, као и многа друга крупна питања, нису наишли на опште одобравање (нпр. републикански облик владавине је изазвао отпоре, јер је ширим слојевима идеја монархије још увек изгледала незаменљива), овакав предлог Устава је већ у Филаделфији потписало 39 делегата од укупно 55, да би потом уследила борба за његово ратификовање у државама чланицама. Добра медијска кампања, коју су кроз штампу водили федералисти у низу чланака под називом „Федералист“, довела је до тога да је већ јуна 1788. године девет од 13 држава ратификовало Устав, што је представљало потребну двотрећинску већину да би он био усвојен, а убрзо су то учиниле и преостале државе. На тај начин је амерички Устав убрзо, 1788. године формално ступио на снагу, а први председник САД, Џорџ Вашингтон, је ступио на дужност априла 1789. године, пар месеци уочи Француске револуције.

Подела власти (separation of powers) је било основно опредељење твораца америчког Устава, тзв. „очева оснивача“ (founding fathers), под утицајем дуго моделиране идеје представника школе природног права, нарочито Лока и Монтескјеа. Подела власти је подразумевала балансирање односа како између федералних јединица и савезне државе (тзв. вертикална подела власти), тако и међу основним гранама власти, како у оквиру држава – чланица, тако и на федералном нивоу (тзв. хоризонтална подела власти).

У складу са тим, савезна власт је била расподељена на три главне гране: Конгрес је постао носилац законодавне гране власти (legislative branch), председник је главни носилац извршне власти (executive branch), док је Врховном суду САД поверена највиша судска власт (judiciary). Други најважнији постулат који је успостављен овим Уставом је било немешање једне власти у другу, односно њихова потпуна формална одвојеност. Међутим, већ су творци Устава били свесни да не може постојати апсолутна подела власти, већ да је неопходна координација међу њима, што би ипак значило њихово међусобно мешање до одређене мере. Због тога је установљен принцип према коме су све три власти подједнако значајне и налазе се у непрестаном еквилибријуму моћи, тако да ни једна од њих  не може нарушавати Устав, али се сви међусобно контролишу. Тај систем је назван checks and balances – систем „провере и равнотеже“, у коме свака грана власти има уставна овлашћења да на одређени начин може проверавати поступке друге две, а и сама је контролисана од стране њих. У таквом еквилибријуму овлашћења, веома благу конституционалну превагу ипак има један орган – Председник САД, због чега се и цео систем назива председничким.

Подела власти

Законодавна власт - Конгрес Конгрес је национално законодавно тело САД, коме је посвећен први члан Устава. Он је, у складу са Конектикатским споразумом, састављен из два дома, који одржавају како равноправност држава – чланица (Сенат), тако и њихову величину и моћ (Представнички дом). Сенат чине по два сенатора из сваке државе – чланице, са мандатом од шест година, при чему се сваке друге године мења једна трећина сенатора, како би се обезбедио континуитет у раду овог тела. Сенатор може поново бити биран више пута, тако да има сенатора који се налазе на тој функцији и по двадесетак година. Отуд је политички углед и утицај сенатора далеко већи него значај конгресмена у Представничком дому. За сенатора може бити изабрано лице које је старије од 30 година и најмање девет година има држављанство САД. Мада је, дакле, начелно, положај сенатора доступан свима, ипак су од почетка за сенаторе бирани најугледнији и најбогатији грађани из сваке државе – чланице, што је на известан начин био уступак аристократски оријентисаним и плутократским струјама. У почетку су  сенаторе бирала законодавна тела држава – чланица, а од 1913. године су уведени непосредни избори за сенаторе, тако да за њих гласају сви грађани на општим изборима, после изборне кампање, која често у многоме личи на председничку. С обзиром да данас САД чини 50 држава – чланица, Сенат сада чини 100 сенатора (у почетку их је било само 26, по два из 13 првих савезних држава). Седницама Сената председава потпредседник САД, али нема право гласа. Једини изузетак је у случају када се гласови сенатора тако поделе да нема већине, па тада потпредседник гласа као да је сенатор. У пракси, пошто потпредседник најчешће не присуствује седницама Сената, њиме председава члан Сената кога сенатори изаберу као „привременог председника“ (President pro tempore).

Представнички дом (House) у принципу одражава пропорционалну заступљеност грађана, док Сенат више представља државе – чланице. Број представника – конгресмена који улазе у овај дом, дакле, првенствено зависи од броја становника, али и од економске и политичке снаге појединих савезних држава. У почетку се пропорционалност остваривала потпуније, тако што се на 30.000 становника бирао по један конгресмен. Пошто се број становника временом мењао, вршена су потребна усклађивања, а од 1929. године фиксиран је укупан број од 435 конгресмена. За конгресмена може бити изабрано лице које има најмање 25 година и држављанин је САД најмање седам година. Мандат конгресмена је две године, што утиче на већу нестабилност статуса и њихову већу везаност за изборну базу. Конгресмени могу на тај положај бити бирани још један пут, што се у пракси најчешће и догађа. Представничком дому председава говорник (speaker), кога бира већина у овом дому. С обзиром на двопартијски систем (републиканци и демократе), положај спикера великим делом може процедурално да фаворизује партију чији је он представник.

У начелу оба дома су једнака. Оба дома заседају истовремено, али одвојено, у два крила зграде Конгреса на Капитол хилу у Вашингтону. Заседања Конгреса почињу 3. јануара сваке године и тада оба дома на заједничкој седници слушају „Поруку о стању Уније“, коју им саопштава Председник САД, а сваке четврте године тог датума на заједничкој седници оба дома проглашавају новог Председника САД. Равноправност домова се огледа и у законодавном процесу, јер да би ступио на снагу, законски предлог мора да буде изгласан у оба дома, као и да буде потврђен од стране Председника. Међутим, Сенат ипак има извесну превагу: он сам даје сагласност на међународне уговоре које закључује Председник, као и сагласност за избор најважнијих савезних функционера који предлаже Председник, а уз то Сенат је тај који одлучује о импичменту.

Мада је Конгрес првенствено законодавно тело (што укључује и право да утврђује буџет), у складу са доктрином о „провери и равнотежи“, он има уставно овлашћење да контролише рад Председника САД и других високих представника извршне власти. Конгрес може да поведе против њега поступак за утврђивање одговорности због кршења Устава, издаје, примања мита или других тешких кривичних дела и моралних преступа. Тај поступак се назива импичмент (impeachment) и долази из енглеске уставне традиције. Код импичмента оптужбу подноси Представнички дом, а поступак се води пред Сенатом, који и изриче пресуду, за шта је потребна двотрећинска већина присутних сенатора. У том случају Сенатом председава председник Врховног суда САД (Chief Justice). Политичка консеквенца која може уследити после овог поступка је уклањање са места Председника САД, док се његова евентуална кривична одговорност потом утврђује у редовном судском поступку. До сада су само два америчка председника била подвргнута овом поступку (Ендру Џонсон 1868. и Бил Клинтон 1999. године), док је Ричард Никсон 1974. године, због тзв. афере прислушкивања Вотергејт, поднео оставку пре одлуке о импичменту. По истом поступку Сенат може утврђивати одговорност и других високих функционера извршне власти, али и судија против којих буде покренут импичмент због њиховог понашања.

Извршна власт - Председник САД Други члан америчког Устава посвећен је Председнику САД, који је шеф извршне власти ("The executive power shall be vested in a President”, речи су којима почиње овај члан). Он се Уставом овлашћује да буде врховни командант оружаних снага, закључује међународне уговоре, поставља своје сараднике, а све у циљу „исправног извршавања закона”. Поред председника, Устав предвиђа и функцију потпредседника САД, који ступа на дужност председника у случају његове смрти, оставке или немогућности да обавља функцију. Устав, међутим, није предвидео друго помоћно извршно тело, попут кабинета, него је препустио председнику да се сам стара о својим сарадницима. Он их бира (додуше уз сагласност Сената), а такође их и разрешава. Мада је временом у САД установљен већи број департмана за поједине послове (међу првима је настао State department - за спољне послове) шефови тих департмана никада нису стекли ону моћ коју имају министри у кабинетској влади. Они се чак ни не називају министри, него најчешће секретари. Међу њима највиши по рангу је државни секретар, тј. министар спољних послова - шеф Стејт департмента. Не само да није предвиђено право потписа министра уз потпис председника, него председник после консултовања са шефовима департмана, доноси одлуке сам и преузима на себе сву одговорност за сваку одлуку. Министри одговарају искључиво председнику, а не представничком телу. Промена председника на изборима по правилу доводи до формирања потпуно новог извршног тима (spoil system, када нови председник отпушта ранију администрацију и доводи нове људе од поверења, што је први учинио Џеферсон пошто је победио Адамса). Ни сам председник није политички одговоран представничком телу, него је само правно одговоран, уколико повреди право. То је један од главних разлога због којих се овај систем власти назива председнички.