Онтолошки аргумент је филозофски аргумент који говори у прилог постојању Бога. Aргументи овог типа обично се односе на стање бивствовања или постојања. Прецизније речено, онтолошки аргументи се обично формулишу a priori у вези са организацијом универзума, при чему, ако таква организациона структура постоји, Бог мора да постоји.
Први онтолошки аргумент у западнохришћанској традицијиSzatkowski, Miroslaw, ed. 2012. Ontological Proofs Today. Ontos Verlag.
"There are three main periods in the history of ontological arguments. The first was in 11th century, when St. Anselm of Canterbury came up with the first ontological argument" (p. 22). изнео је Анселм Кентерберијски у свом делу Прослогион (лат. Proslogium или "Дискурс о постојању Бога"), у коме дефинише Бога као „биће од ког се веће не може замислити“, и тврди да такво биће мора постојати у свачијем уму, чак и онога који пориче постојање Бога. Из овога Анселм закључује да ако највеће могуће биће постоји у уму, оно мора постојати и у стварности, јер ако би постојало само у уму, онда мора да је могуће да постоји још веће биће - оно које постоји и у уму и у стварности. Према томе, ово највеће могуће биће мора постојати у стварности.
Од своје почетне формулације, мало је филозофских идеја изазвало толико интересовања и дискусија као онтолошки аргумент. Готово сви велики умови западне филозофије сматрали су га вредним пажње. Француски филозоф из 17. века Рене Декарт употребио је сличан аргумент Анселмовом. Декарт је објавио неколико варијација свог аргумента, од којих се сваки фокусира на идеју да се постојање Бога може одмах закључити из „јасне и посебне“ идеје о врхунски савршеном бићу. Почетком 18. века, Готфрид Лајбниц је проширио Декартове идеје у покушају да докаже да је „врхунски савршено“ биће кохерентна идеја. Један од новијих онтолошких аргумента потекао је од Курта Гедела, који је изнео формални аргумент за постојање Бога. Норман Малколм је оживео онтолошки аргумент 1960. године, када је у Анселмовом делу пронашао други, јачи онтолошки аргумент; Алвин Плантинга је оспорио овај и предложио алтернативни аргумент, заснован на модалној логици. Такође су учињени и покушаји да се Анселмов доказ потврди помоћу аутоматског доказивача теорема. Остали аргументи, у које спадају и они које су изнели исламски филозофи Мула Садра и Алама Табатабаи, категоризовани су као онтолошки.
С обзиром на популарност онтолошког аргумента, током времена се јављају и његове многобројне критике и замерке. Први критичар био је Анселмов савременик Гаунило из Мармутјеа. Указујући на то да би се онтолошки аргумент могао користити за доказивање постојања било чега, Гаунило користи аналогију савршеног острва. То је била прва од многих пародија које су покушале да покажу апсурдне последице онтолошког аргумента. Касније је Тома Аквински одбацио аргумент на основу тога да људи не могу знати Божју природу. Дејвид Хјум је такође понудио емпиријску замерку, критикујући недостатак резоновања на основу доказа и одбацујући идеју о нужности постојања нечега. Критика Имануела Канта заснива се на његовом виђењу премисе да је постојање предикат као погрешне, тврдећи да „постојање“ не додаје ништа (па ни савршеност) суштини бића. Према томе, може се замислити да „врхунски савршено“ биће не постоји. Коначно, филозофи попут Чарлија Данбар Брода одбацили су кохерентност максимално великог бића, износећи мишљење да су неки атрибути величине некомпатибилни са другим, чинећи „максимално велико биће“ некохерентним.
Савремени заступници онтолошког аргумента су Алвин Плантинга, Јуђин Нагасава (Yujin Nagasawa) и Роберт Мејдол (Robert Maydole). Класификација Традиционалну дефиницију онтолошког аргумента дао је Имануел Кант. Он је супротставио онтолошки аргумент (дословно сваки аргумент „који се бави бивством“) космолошким и физио-теоретским аргументима. Према кантовском гледишту, онтолошки аргументи су они до којих се долази резоновањем a priori.
Грејем Опи (Graham Oppy), који је на другом месту изнео да „не види никакав хитан разлог“ за одступање од традиционалне дефиниције, дефинисао је онтолошке аргументе као оне који полазе „само од аналитичких, априорних и неопходних премиса“ и закључују да Бог постоји. Опи, међутим, признаје да се не налазе све "традиционалне карактеристике" онтолошког аргумента (тј. аналитичност, нужност и приоритет) у свим онтолошким аргументима и у свом делу Онтолошки аргументи и веровање у Бога из 2007. године, каже да би боља дефиниција онтолошког аргумента користила само промишљања која су „у потпуности саставни део теистичког погледа на свет“.
Опи је направио поткласификацију онтолошких аргумената, на основу особина њихових премиса, користећи следеће особине:
дефиниционални: аргументи који се позивају на дефиниције. концептуални (или хиперинтенционални): аргументи који се позивају на „поседовање одређених врста идеја или концепата“. модални: аргументи који разматрају могућности. мајнонговски: аргументи који истичу „разлику између различитих категорија постојања“. искуствени: аргументи који користе идеју о Богу који постоји само за оне који су имали искуство с њим. мереолошки: аргументи који „користе... теорију односа целина-део“. вишег поретка: аргументи који примећују „да је било који скуп својстава, који (а) не укључује сва својства и који је (б) затворен по неопходности, вероватно заједнички инстанциран“. хегелијански: аргументи Хегела.
Вилијам Лејн Крејг (William Lane Craig) критикује Опијеву студију као превише нејасну за корисну класификацију. Крејг тврди да се аргумент може класификовати као онтолошки ако покушава да закључи постојање Бога, заједно са другим неопходним истинама, из његове дефиниције. Он каже да би заговорници онтолошких аргумената тврдили да, ако неко потпуно разуме концепт Бога, онда он мора прихватити његово постојање.
Вилијам Л. Роу (William L. Rowe) дефинише онтолошке аргументе као оне који полазе од дефиниције Бога и, користећи само априорне принципе, закључују Божјe постојање.
Развој Иако се једна верзија онтолошког аргумента експлицитно појављује у списима старогрчког филозофа Ксенофана, а варијације у списима Парменида, Платона и неоплатониста, уобичајено становиште је да је онтолошки аргумент први јасно исказао и формулисао Анселм Кентерберијски. Неки научници тврде да је исламски филозоф Авицена (Ибн Сина) развио посебну врсту онтолошког аргумента пре Анселма, (3-4):161–71.. док други сумњају у тај став.
Данијел Домбровски (Daniel Dombrowski) је означио три главне фазе у развоју овог аргумента, а то су:
Анселмова почетна експлицитна формулација; критике Канта и Хјума из 18. века; и идентификовање другог онтолошког аргумента у Анселмовом Прослогиону од стране филозофа 20. века.
Анселм мини|Анселм Кентерберијски је први изнео онтолошки аргумент за постојање Бога. Теолог и филозоф Анселм Кентерберијски (1033–1109) изнео је онтолошки аргумент у II и III поглављу свог дела Прослогион. Анселм није презентовао аргумент да би доказао постојање Бога; већ је Прослогион био дело о размишљању у којем је документовао то како је њему идеја о Богу постала очигледна.
У II поглављу Прослогиона, Анселм дефинише Бога као „биће од којег се не може замислити веће“. Иако се Анселму често приписује да је први схватио Бога као највеће могуће биће, ову перцепцију су заправо описали многи старогрчки филозофи и ранохришћански писци..,. Он каже да чак и „будала“ може да разуме овај концепт, а само то разумевање значи да то биће мора постојати у уму. Концепт мора постојати или само у нашем уму, или и у нашем уму и у стварности. Ако такво биће постоји само у нашем уму, онда се може замислити веће биће - оно које постоји у уму и у стварности - (овај аргумент се генерално сматра за reductio ad absurdum, јер је доказано да је виђење будале недоследно). Стога, ако можемо да замислимо биће од ког се не може замислити ништа веће, оно мора постојати у стварности. Дакле, биће од ког се не може замислити ништа веће, које је Анселм дефинисао као Бога, мора постојати у стварности.
Анселмов аргумент у поглављу II може се сажети на следећи начин:
Концептуална је истина (или, тако рећи, тачно по дефиницији) да је Бог биће од ког се не може замислити веће (то јест, највеће могуће биће које се може замислити). Бог постоји као идеја у уму. Биће које постоји као идеја у уму и у стварности је, под једнаким другим условима, веће од бића које постоји само као идеја. Дакле, ако Бог постоји само као идеја, онда можемо замислити нешто што је веће од Бога (то јест, највеће могуће биће које постоји). Али не можемо замислити нешто што је веће од Бога (јер је контрадикција претпоставити да можемо замислити биће веће од највећег могућег бића које се може замислити.) Дакле, Бог постоји.
У поглављу III, Анселм износи још један аргумент на сличан начин:
По дефиницији, Бог је биће од којег се не може замислити веће. Биће које нужно постоји у стварности је веће од бића које не постоји нужно. Дакле, по дефиницији, ако Бог постоји као идеја у уму, али не постоји нужно у стварности, онда можемо замислити нешто што је веће од Бога. Али не можемо замислити нешто што је веће од Бога. Дакле, ако Бог постоји у уму као идеја, онда Бог нужно постоји у стварности. Бог постоји у уму као идеја. Према томе, Бог нужно постоји у стварности.
Ово садржи појам бића за које се не може замислити да не постоји. Он је тврдио да ако се нешто може замислити да не постоји, онда се може замислити нешто веће. Сходно томе, ствар од које се не може замислити ништа веће не може се замислити да не постоји и према томе мора постојати. Ово се може читати као понављање аргумента из Поглавља 2, мада Норман Малколм верује да је то другачији, јачи аргумент.
Рене Декарт лево|мини|Француски филозоф Рене Декарт изнео је неколико аргумената који би се могли назвати онтолошким. Рене Декарт (1596–1650) је изнео низ онтолошких аргумената који се разликују од Анселмове формулације. Уопштено говорећи, они су мање формално аргументи него што су природна интуиција.
Декарт тврди да се постојање Бога може закључити из његове природе, као што се геометријске идеје могу извести из природе облика - као пример је користио извођење величина углова у троуглу. Рекао је да је концепт Бога крајње савршено биће које има сва савршенства. Чини се да је претпоставио да је постојање предикат савршенства. Дакле, да појам Бога не укључује постојање, он не би био врхунски савршен, јер би му недостајало савршенство. Сходно томе, појам врхунски савршеног Бога који не постоји, тврди Декарт, није разумљив. Према томе, према својој природи Бог мора постојати.
Барух Спиноза У својој Етици, Спиноза је написао одељак под насловом "Третирање Бога и онога што се односи на њега", у ком расправља о постојању Бога и ономе што Бог јесте. Почиње речима: „да ли постоји Бог, то се, по нама, може доказати“.Spinoza, B. (2002). Complete Works (S. Shirley & M. L. Morgan, Eds.). Indianapolis, IN: Hackett Publishing Company. Његов доказ Бога следи сличну структуру као Декартов онтолошки аргумент. Декарт покушава да докаже постојање Бога тврдећи да „мора постојати нека ствар која је крајње добра, кроз коју све добре ствари имају своју доброту“.Nolan, L. (2001, June 18). Descartes' Ontological Argument. Спинозин аргумент се разликује по томе што он не прелази директно са замисливости највећег бића на постојање Бога, већ користи дедуктивни аргумент из идеје о Богу. Спиноза каже да човекове идеје не потичу од њега самог, већ од неке врсте спољног узрока. Стога ствари чије карактеристике човек зна мора да потичу из неког претходног извора. Дакле, ако човек има идеју о Богу, онда Бог мора постојати пре ове мисли, јер човек не може створити идеју о својој машти.
Готфрид Лајбниц десно|мини|Немачки филозоф Готфрид Лајбниц покушао је да докаже кохерентност „врхунски савршеног бића“.