Начело консенсуализма значи да се уговори закључују простом сагласношћу изјављених воља (). То значи да закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим ако је законом друкчије одређено и да проста сагласност изјављених воља може производити правна дејства. Ово начело не значи да правни посао нема форму, већ да правни посао може да се закључи у било којој форми.
Историјски посматрано, овај принцип никада није примењен у свом апсолутном виду и увек су присутни одређени изузеци. Он је творевина новијег времена. Развој начела консенсуализма кретао се у обрнутој сразмери са начелом формализма. Са смањењем формализма расте примена консенсуализма. У првобитним правним системима постојао је веома мали, ограничен број консенсуланих уговора и они су били изузетак.
Ово начело се данас узима као једно од основних начела облигационог права, међутим у последње време је дошло до ренесансе формализма, па се велики број уговора склапа под претњом ништавости ако се не испоштује одређена форма (нпр. продаја непокретности, уговор о лиценци, уговор о јемству).
Литература
Јаков Радишић: Облигационо право, Београд, 2004. Слободан Перовић: Облигационо право, Београд, 1982.
Категорија:Облигационо право Категорија:Уговорно право