Луј XIV (; дворац Сен Жермен ан Ле, 5. септембар 1638 — дворац Версај, 1. септембар 1715) био је краљ Француске из династије Бурбона од 1643. до 1715, син Луја XIII и Ане Аустријске. Постао је краљ 14. маја 1643, неколико месеци пре петог рођендана. У његово име је владала као регент његова мајка Ана Аустријска, која је главнину власти предала кардиналу Мазарену. Након смрти председника владе кардинала Мазарена 1661. Луј XIV је преузео особну контролу над владом.
Владавина Луја XIV, познатог као Краљ Сунце () или Велики Луј () трајала је 72 године. Била је то најдужа владавина у европској историји. Ојачао је моћ и утицај Француске у Европи. Француска је у доба његове владавине ратовала у три велика рата: Француско-холандски рат, Рат Велике алијансе и Рат за шпанско наслеђе. Учествовала је и у два мања рата: Деволуциони рат и Рат за реуједињења.
Политичку и војна сцену Француске током његова живота чиниле су такве личности као кардинал Мазарен, Никола Фуке, Жан Батист Колбер, Мишел Летелије, Лувоаз, Велики Конде, Анри Тирен, Вобан, маршал Вилар и Турвил. Док је владао Француска је постигла не само политичку и војну надмоћ, него је доминирала и културом са различитим личностима као што су били Молијер, Жан Расин, Жан де Лафонтен, Шарл Лебрен , Жан Батист Лили, Јасент Риго, Андре Ленотр, Клод Перол и Жил Арден-Мансар. Културна достигнућа тих људи допринела су престижу Француске, њеног народа, језика и краља.
Луј XIV је успешно радио на стварању централизоване државе, у којој се владало из престонице. Створио је модерну државу од дотада расцепкане феудалне државе. Луј XIV је постао пример апсолутистичког владара. Често му се приписује фраза „Држава, то сам ја“ (), иако историчари сматрају да су му то вероватно пришили политички противници, као стереотипан начин потврде његовог апсолутизма. Сасвим супротно од тога, Луј је на самрти рекао „Ја умирем, али држава ће увек остати“. ().
Младост Луј XIV је рођен 1638. након 23 године брака његових родитеља Луја XIII и Ане Аустријске. Сматрали су га божјим даром, па је због тога крштен под именом Луј Дједоне () (Дједоне значи на француском богом дан). Добио је титулу Први син Француске, као и традиционалну титулу дофена. Лујевим венама је текла крв многих европских краљевских династија. Његови деда и баба по оцу су били Француз Анри IV и Италијанка Марија Медичи. Са мајчине стране деда и баба су били Хабзбурзи Филип III од Шпаније и Маргарета од Аустрије.
Луј XIII и Ана Аустријска добили су 1640. и друго дете, Филипа I, војводу од Орлеана. Луј XIII није веровао да ће његова жена добро владати када он умре. Због тога је одредио регентско веће, које ће владати у име његова сина док не постане пунолетан. На чело већа је поставио Ану од Аустрије, али постојање регентског већа је умањивало њену власт. Када је умро Луј XIII 14. маја 1643. Луј XIV је постао краљ. Ана Аустријска је у скупштини поништила тестамент Луја XIII, па је она постала једини регент. Она је главнину власти предала кардиналу Мазарену. Кардинал Мазарен је био омражен јер је био страног порекла. Био је Италијан, који је прихватио француско држављанство.
Тридесетогодишњи рат је био завршио 1648. Вестфалским миром. Вестфалски мир је великим делом дело кардинала Мазарена. Тим миром осигурана је независност Холандије од Шпаније и независност немачких државица од цара. Шведска је тада била на врхунцу моћи по утицају на немачкој и европској сцени. Међутим Француска је највише добила Вестфалским миром. Француска је добила Мец, Тул и Верден. Од Хабзбурговаца је добила Алзас без Стразбура. Добила је и глас у немачком Рајхстагу. Мале немачке државе су биле спремне да се ставе под француску заштиту и изађу из моћног хабзбуршког утицаја. Вестфалски мир је представљао пораз за Хабзбурге, јер је смањио њихов утицај у Светом римском царству. Раскинута је идеја да Свето римско царство има највећи духовни утицај у хришћанском свету. Од Вестфалског мира националне државе постају највиши ниво власти.
мини|200п|лево|Европа након Вестфалског мира 1648.
При завршетку Тридесетогодишњег рата избио је грађански рат Фронда, који је спречавао Француску да потпуно искористи све предности Вестфалског мира. Фронда је најпре тражила да се заштите традиционалне феудалне слободе од све јаче централизације краљевске власти. С друге стране кардинал Мазарен је наставио са политиком централизације, коју је започео његов претходник кардинал Ришеље. Настојали су повећати моћ круне на рачун племства и парламента, који је тада био судска власт. Мазарен је 1648. настојао да опорезује чланове парламента у коме су углавном били племићи и високо свештенство. Чланови парламента су то одбили и наредили су да се спале и ранији финансијски едикти кардинала Мазарена. Када се кардинал Мазарен осећао ојачан вестима о победи великог Кондеа код Ленса наредио је да се ухапсе поједини чланови парламента. У Паризу је због тога избила побуна. Руља љутих Парижана је продрла у краљевски дворац и захтевала је да види краља. Одведени су у краљевску собу, где се млади Луј XIV претварао да спава. Када су то видели отишли су. Ана Аустријска је била уплашена могућом опасношћу за краљевску породицу и монархију, па је напустила Париз са младим Лујем и дворјанима. Убрзо после тога потписан је Вестфалски мир, па се могла вратити француска војска под командом великог Кондеа. До јануара 1649. Конде је опседао Париз и после потписаног споразума у Риеју привремено је окончан сукоб.
Након што је завршила прва Фронда започела је друга Фронда 1650. Друга фаза Фронде нема много везе са првом фазом фронде, која је била карактеристична по парламентарним захтевима. Друга фронда или Фронда племића трајала је од 1650. до 1653. Започела је тако што је Мазарен ухапсио Великог Кондеа и неколико његових пријатеља. Конде је до краја рата био лојалан, али кад се рат завршио показао је неслагање за политику, коју је водио Мазарен. Ухапшени су били Велики Конде, његов брат Арман Бурбон, принц од Контија. Тај пут оружану побуну је повео Анри Тирен, који је дотад био лојалан војсковођа. Одлучио је да спаси своје пријатеље, брађу од Кондеа. У побуни, која је уследила учествовало је много племића, укључујући и једног кардинала. Тирен се борио уз шпанску помоћ. Крајем децембра 1650. је био поражен, па је тражио и добио краљевску амнестију. Кондеови су били ослобођени 1651, а побуна се смирила. Следило је неколико месеци мира, па се двор вратио у Париз. Рат је поново почео крајем 1651. Тада је Велики Конде уз помоћ Шпанаца ратовао против краљевске војске, коју је предводио Анри Тирен. Како се ближило време краљеве пунолетности и крунисања, тако је слабила побуна Фронде. присталице Фронде су наводно ратовали у име правих интереса малолетног краља, а против мајке регента и кардинала Мазарена. Млади краљ је због тих времена побуне био испуњен сталним неповерењем у племство.
Крај рата и лична власт Наставио се рат са Шпанијом, који је трајао до 1659. Француска је добила војну помоћ од Енглеске, којом је тада владао Оливер Кромвел. Англо-француска војска је победила 1658. у бици на динама. После тога дошло је до мировних преговора и Споразума о Пиринејима или Пиринејског мира, који је потписан 1659. Тим споразумом је одређена граница Шпаније и Француске на Пиринејима. Према том споразуму Луј XIV је опростио Великом Кондеу учешће у рату против Француске, а Шпанија је предала цели Русијон и бројне провинције и градове у Шпанској Низоземској. Пиринејски мир означава нарушавање равнотеже сила у Европи слабљењем Шпаније и успоном Француске. мини|лево|300п|Церемонија венчања Луја XIV и Марије Терезе у сен Жан де Лизу
Један од чланова тога споразума је био да се француски краљ Луј XIV ожени Маријом Терезом, кћерком Филипа IV од Шпаније. По члану тога споразума Шпанија је требало да плати огроман мираз од 500.000 златних екуа у три рате. Венчали су се 9. јуна 1660. у цркви у Сен жан де Лизу на граници Шпаније и Француске. Према споразуму о венчању један од услова споразума је да ће Марија Тереза од Шпаније бити задовољна миразом и да неће тражити никаква друга права. То је значило да када Шпанија плати мираз да Марија Тереза и њени наследници неће полагати права на територије шпанске монархије. Пошто је Шпанија у то време била у банкроту и никад није у потпуности исплатила мираз није вредело одрицање права Марије Терезе на шпанске територије. Француска круна због тога је сматрала да може полагати право на шпанске територије, јер мираз није исплаћен.
Француска благајна је после дугога рата била потпуно празна. Након смрти председника владе кардинала Мазарена 1661. Луј XIV је преузео особну контролу над владом. Никола Фуке је у доба Луја постао суперинтендант финансија. Пошто је настојао да се домогне моћи какву су некад имали кардинал Ришеље или кардинал Мазарен Луј га је сменио 1665. Поставио је Жана Батиста Колбера као општег контролора финансија у Француској.
Почетак Лујеве самосталне владавине карактеризован је серијом административних и фискалних реформи. Колбер је успео да смањи државни дуг ефикаснијим опорезивањем. Главни начини опорезивања су били царине, порези на сол и порези на земљу. Колбер је повећао ефикасност сакупљања пореза. Још увек је племство и свештенство било изузето од опорезивања. Постојао је и низ планова да се Француска ојача трговином и индустријом. Његова администрација је положила темеље новим индустријама и охрабрила је производњу и проналазаче. У Лиону се развила производња свиле, а потакао је и производњу гоблена. Доводио је професионалне произвођаче и уметнике из целе Европе. Довео је произвођаче стакла из Милана, раднике за железо из Шведске или градитеље бродова из Холандије. На тај начин смањивао је зависност Француске од стране увозне робе, а повећавао је француски извоз, односно смањивао је одлив злата и сребра из Француске. Колбер је учинио побољшања у морнарици да би повећао француски поморски престиж и да би добио контролу на морима у условима рата или мира. Осим тога побољшао је и трговачку морнарицу да би смањио холандску контролу над француском трговином. Ископани су или побољшани бројни канали по Француској, тако да су се смањили трошкови транспорта роба у краљевини. Ван Француске Колбер је подржавао и охрабривао развој колонија у Америци, Африци и Азији не само да би направио тржиште за француски извоз, него и да би обезбедио сировине за француску индустрију. Познат је као један од оснивача економске политике познате као меркантилизам. Колберова политика је повећала приход француске државе.
мини|лево|200п|Луј XIV, краљ Француске
Колбер, његова породица и савезници су водили рачуна о економији и трговини. Друга фракција на двору на чијем челу су били Мишел Летелије и његов син маркиз од Лувоаза су водили рачуна о војним питањима. Луј XIV је створио двије фракције да би се један борила против друге. Једна фракција је надзирала другу, а ниједна није могла добити довољно мочи да дестабилизира власт Луја XIV. Летелије и Лувоаз су имали значајну улогу у влади да сузбијају дух независности племства на двору и у војсци. Прошли су били дани када су генерали без обзира на ширу политичку и дипломатску слику продужавали рат на границама, одбијали наређења, која су долазила из престонице, свађали се међусобно за положај и статус. Прошла су била и времена када је само стара аристократија могла добити положај и чин у војсци. Лувоаз је настојао да модернизује војску и организовао ју је у нову, професионалну, дисциплиновану и добро тренирану силу. Посветио се да војсци обезбеди благостање и морал. Као и Колбер и Лувоаз је био изузетно марљив. Лувоаз је био један од највећих министара одбране што их је Француска икад имала.