Ђуро Ђаковић (Бродски Варош, код Славонског Брода, 30. новембар 1886 — Свети Дух, код Дравограда, 25. април 1929) био је металски радник и револуционар, организациони секретар Централног комитета КПЈ, од априла 1928. до априла 1929. године, један од најистакнутијих бораца радничке класе Југославије и жртва белог терора.
Као млади браварски радник у Сарајеву се 1905. прикључио радничком покрету и постао члан синдиката, а 1909. је постао члан Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине (СДСБиХ). Био је истакнути омладински руководилац и учесник радничких штрајкова у Сарајеву. На почетку Првог светског рата, као противнику рата аустроугарске власти су му судиле за „велеиздају”, након чега је био на принудном раду.
Крајем 1917. обновио је рад Савеза металских радника и постао његов председник, а потом и члан управе Главног радничког савеза Босне и Херцеговине. Као члан Главног одбора СДСБиХ био је један од заговорника стварања јединствене југословенске радничке партије, а априла 1919. учесник „Конгреса уједињења” на коме је створена Социјалистичка радничка партија Југославије (СРПЈ(к)). Након тога је због учешћа у припреми и одржавању прославе Првог маја у Сарајеву, био ухапшен и неколико месеци задржан у притвору.
Јуна 1920. на Другом конгресу КПЈ изабран је за члана Централног партијског већа, а новембра исте године на првим парламентарним изборима за народног посланика Уставотворне скупштине Краљевине СХС. Јуна 1921. отишао је у Москву, где је био делегат на Трећем конгресу Коминтерне и Првом конгресу Црвене синдикалне интернационале. Након повратка у Југославију, ухапшен је и јула 1922. осуђен у Сарајеву на десет месеци затвора због комунистичког и синдикалног деловања након доношења „Обзнане”.
По изласку из затвора, наставио је са политичким и револуционарним радом, због чега је више пута хапшен, а 1923. протеран је у родно место. Тамо је наставио са политичким радом, а на општинским изборима у Бродском Варошу, августа 1925. листа Радничко-сељачког блока, коју је предводио, однела је победу и он је од септембра 1925. до новембра 1926. био начелник општине. Због заступања интереса сиромашних сељака, често је долазио у сукоб са богатим сељацима, трговцима и Котарским начелником, због чега је разрешен дужности. Након истека прогона, крајем 1926. најпре је отишао у Славонски Брод, а августа 1927. у Загреб, где је постао секретар Обласног одбора Савеза радника металне индустрије Хрватске.
Крајем 1927. руководство ЦК КПЈ послало га је у Москву на школовање на Међународној лењинској школи, где је остао до маја 1928. када га је Извршни комитет Коминтерне као свог опуномоћеника послао у Југославију, с циљем да ради на спровођењу „Отвореног писма” упућеног члановима КПЈ. Под псеудонимом „Боснић” активно је радио на обиласку и сређивању партијских организација и припремама Четвртог конгреса КПЈ, на коме је новембра 1928. изабран за организационог секретара Централног комитета КПЈ, с обзиром да је био један од најистакнутијих бораца против фракцијских борби у КПЈ.
Након завођења Шестојануарске диктатуре краља Александра, ухапшен је априла 1929. године, заједно са Николом Хећимовићем, секретаром Црвене помоћи. Полицији, која је код њега пронашла илегални партијски материјал, рекао да је партијски курир, па је након неколико дана ислеђивања заједно са Хећимовићем одведен на југословенско-аустријску границу, ради наводног извиђања терена преко кога се одвија илегални прелазак. Тамо су 25. априла 1929. убијени у исценираном покушају бега, а полицијске власти су покушале да прикрију ово убиство. Накнадном ексхумацијом, извршеном 7. маја утврђено је да је на жртве пуцано спреда с малог растојања, чиме је доказано смишљено убиство.
На двадесету годишњицу смрти, априла 1949. његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у Гробници народних хероја на Калемегдану.
Биографија мини|Родна кућа Ђуре Ђаковића у Бродском Варошу, сада у саставу града Славонског Брода, снимак из 2009. Рођен је 30. новембра 1886. године у селу Бродски Варош, код Славонског Брода. Потицао је из сиромашне сељачке породице Стјепана Стипе Ђаковића и Кате, рођене Галовић, који су поред њега имали старијег сина Ивана и млађу ћерку Лизу. Године 1893. пошао је у четворогодишњу основну школу. Због болести, која га је задесила у току четвртог разреда, из школе је одсуствовао више од шест месеци, па је морао да поново похађа четврти разред, који је завршио 1898. године. Пошто није имао средстава за наставак школовања, наредне 1899. пошао је на изучавање браварског заната, који је изучавао и његов старији брат Иван. Занат је учио у Дервенти код браварског мајстора Гашпара Штиглића. Током учења заната, задобио је повреду у којој је изгубио део средњег прста на десној руци.
Године 1903, након завршетка изучавања заната, дошао је у Славонски Брод, где се априла исте године запослио као браварски помоћник код браварског мајстора Јосипа Дитриха. Као млади радник, 11. маја исте године учествовао је у демонстрацијама против режима бана Хрватске бановине Кароља Куена Хедерварија, као и у нападу на железничку станицу у Славонском Броду, због чега је ухапшен. Наредне 1904. у потрази за послом отишао је у Сарајево. Током наредних година радио је на више места у граду, а пар месеци током 1905. у Завидовићима. Од половине 1905. у Сарајеву је почео активније да делује и развија се раднички покрет, у који се Ђаковић почео укључивати, а новембра исте године постао је члан тада основане синдикалне организације — Савеза ковинарских (металских) радника Сарајева. Маја 1906. учествовао је у генералном штрајку радника Босне и Херцеговине, а у току исте године полицијске власти у Сарајеву су његово име и фотографију уврстиле у албум политички сумњивих лица, у који су била уписивана лица која су означена као непријатељи Аустроугарске.
Рана политичка активност 1908—1912. Фебруара 1908. године Ђуро се накратко вратио у Славонски Брод, али се већ половином исте године вратио у Сарајево. У овом периоду, посебно се ангажовао на прикупљању добровољних прилога за „Фонд за покретање радничког листа”, који је био покренут јануара 1908. године. Од априла наредне године, Ђуро је као повереник Савеза металских радника био задужен за преузимање и растурање листа „Глас слободе” међу члановима Савеза. Када је крајем јуна 1909. године одржан Оснивачки конгрес Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине (СДСБиХ) Ђуро је приступио овој странци. Марта 1910. године на Годишњој скупштини Савеза металских радника био је изабран за секретара Управе Савеза, а у априлу је био изабран за једног од 46 делегата за Среску болесничку благајну.
У периоду од половине јула до краја августа 1910. године у Сарајеву је вођен штрајк око 840 грађевинских радника с циљем повећања плата и скраћивања радног времена. Ђуро је активно учествовао у овом штрајку и био је део ударне групе штрајкача, која је учествовала у нападима на раднике-штрајкбрехере, које су грађевински предузимачи доводили из Травника, Војводине и Словеније. Марта 1911. године на Годишњој скупштини Савеза металских радника, Ђуро је као секретар овог Савеза поднео извештај о раду Управе и материјалном стању синдиката. Приликом избора нове Управе Савеза Ђуро је био изабран за њеног члана. Августа исте године, Ђуро је као активнији члан Социјалдемократске странке, на Годишњој скупштини сарајевске организације СДСБиХ приликом избора нове Управе био изабран за члана контроле. У току ове године, Ђуро је био веома активан у акцији прикупљања прилога за изградњу Радничког дома.
200п|мини|десно|Ђуро Ђаковић са супругом Мандом и сином Стјепаном. Фебруара 1912. године Ђуро се оженио са Мандом Боревковић, из села Горња Врба, код Славонског Брода, с којом је имао троје деце — сина Стјепана рођеног 15. децембра 1912, ћерку Ружу рођену 10. септембра 1917. и сина Јосипа рођеног 15. јула 1921. године. Након склапања брака, Мада је са Ђуром дошла у Сарајево, где су изнајмили стан у близини Творнице дувана, где је Ђуро радио. Марта исте године, на иницијативу и уз подршку Социјалдемократске странке БиХ и Главног радничког савеза БиХ, у Сарајеву је формирана општерадничка омладинска организација — Савез младих радника, чији је задатак био да ради на окупљању радничке омладине, њиховом организовању и припремању за радничке, струковне и политичке организације. Један од оснивача овог омладинског Савеза био је и Ђуро. Убрзо након овога, крајем априла је у Сарајеву избио општи штрајк графичких радника, због гажења колективног уговора и отпуштања 20 слово-слагача из штампарије „Српска ријеч”. Када је редакција овог листа нашла нове раднике из Београда и одлучила да их доведе у Сарајево, Ђуро је заједно с групом активиста отишао у Зеницу, где је дочекао раднике-штрајкбрехере и спречио их да дођу у Сарајево, чиме је осујетио план о сламању штрајка. Као један од главних активиста радничког покрета у Сарајеву, Ђуро је на Шестом конгресу Главног радничког савеза Босне и Херцеговине, одржаном 29. јуна 1912. године, био изабран за члана Управе.
Ратне године 1914—1918. Фебруара 1914. године Ђуро је учествовао на Међуструковној конференцији свих одбора струковних савеза, на којој је се расправљало о подизању и јачању радничких организација након њиховог распуштања у пролеће 1913. године. Након овога Ђуро је радио на пропагирању радничког покрета, а крајем марта је у Босанском Броду пред око 80 радника говорио о положају радништва у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и нужности синдикалног организовања. Крајем априла на Скупштини среске сарајевске болесничке благајне био је изабран за члана Обраничног суда Среске благајне.
Када је након сарајевског атентата, крајем јула 1914. године избио Први светски рат, Ђуро као инвалид није био мобилисан у Аустроугарску војску, али је крајем лета био радно мобилисан и упућен на копање ровова и вршење других послова за војску. Након сарајевског атентата, а посебно након аустроугарских пораза у биткама на Церу и Колубари, у лето и јесен 1914. године, у Босни и Херцеговини је расло антисрпско расположење. Ђуро Ђаковић је тада отворено устао у одбрану Срба. Када је добио налог да сакупља раднике за послове војске, он је углавном узимао Србе, како би их заштитио од погрома и шиканирања. На једном скупу у предграђу Сарајева, почетком 1915. године, Ђуро је иступио против рата, због чега је био ухапшен и изведен пред војни суд, који га је као „велеиздајника” осудио на смрт. Пред само извршење смртне казне био је изручен цивилном суду који га је амнестирао и осудио на принудни рад. До новембра 1915. године био је на принудном раду у Араду и Коморану, а потом је био премештен у сарајевску Творницу дувана, где је радио на паковању цигарета.
У периоду од краја 1915. до половине 1917. године Ђуро је боравио у Сарајеву, где је био на принудном раду. Током овог периода, често је одлазио у Раднички дом, где су се окупљали раднички активисти и функционери, који нису били мобилисани. Јуна 1917. године Ђуро је учествовао на Конференцији радника Творнице дувана на којој се расправљало о резултатима акције за повећање плата. Пошто је донета одлука да се закључци са ове Конференције пренесу Земаљској влади Босне и Херцеговине, за члана делегације је поред два члана Управе Главног радничког савеза био изабран и Ђуро Ђаковић, као представник радника Творнице дувана. У току јула Ђуро је био кооптиран за члана Управе Главног радничког савеза БиХ, а крајем месеца је учествовао на састанку на коме се расправљало о обнављању рада Социјалдемократске странке БиХ. Новембра исте године обновљен је рад и Савеза ковинарских (металских) радника, чији је председник био Ђуро Ђаковић. Након обнављања рада СДСБиХ, Ђуро је крајем децембра 1917. године присуствовао седници Главног одбора, на којој је закључено да ова странка приступи Цимервалдској интернационали, која је била претеча Комунистичке интернационале.