Теодицеја (од старогрчког , „бог“ и , „правда“), што значи 'оправдање Бога', је аргумент у филозофији религије који покушава да реши проблем зла, који настаје када се свемоћ (омнипотенција) и свеблагост (омнибеневоленција) истовремено приписују Богу.
За разлику од одбране, која само покушава да покаже да Бог и зло могу логички коегзистирати, теодицеја додатно пружа оквир у којем се постојање Бога и зла сматра уверљивим.Одбрана је „напор да се покаже да не постоји формална контрадикција између постојања Бога... и постојања зла.“ Мајкл Ри и Луис Б. Појман, ур., Philosophy of Religion: An Anthology (Cengage Learning, 2015, 7. изд.), 229. Немачки филозоф и математичар Готфрид Лајбниц је сковао термин теодицеја у својој књизи (1710), иако су претходно били понуђени бројни одговори на проблем зла.
Слично теодицеји, космодицеја покушава да оправда фундаменталну доброту универзума, док антроподицеја покушава слично оправдање људске природе.
Дефиниција и етимологија Како је дефинисао филозоф Алвин Плантинга, теодицеја је „одговор на питање зашто Бог допушта зло“. У овом погледу, теодицеја је теолошки конструкт који покушава да оправда Бога као одговор на проблем зла, који изгледа неконзистентан са постојањем свемоћног и свеблагог Бога.
Друга дефиниција теодицеје је оправдање божанске доброте и провиђења с обзиром на постојање зла. Реч теодицеја потиче од грчких речи и . се преводи као „Бог“, а се може превести или као „суђење“ или „пресуда“. Дакле, теодицеја дословно значи „оправдавање Бога“.
У Интернет енциклопедији филозофије, филозоф Ник Тракакис предлаже три додатна захтева која морају бити укључена у теодицеју: Здрав разум о свету Широко прихваћено историјско и научно мишљење Уверљиви морални принципи
Као одговор на проблем зла, теодицеја се разликује од одбране. Одбрана покушава да покаже да појава зла не противречи постојању Бога, али одбрана не предлаже да рационална бића могу разумети зашто Бог допушта зло. Теодицеја показује да је разумно веровати у Бога упркос доказима о злу у свету, и нуди оквир који може објаснити зашто зло постоји. Теодицеја се често заснива на претходној природној теологији, која настоји да докаже постојање Бога; теодицеја настоји да покаже да постојање Бога остаје вероватно након што се постави проблем зла, дајући оправдање за Божје допуштање да се зло догоди. Одбране предлажу решења за проблем зла, док теодицеје покушавају да одговоре на питање.
Псеудо-Дионисије Ареопагит, грчки филозоф и теолог, дефинише зло оним аспектима који показују одсуство добра. Писци у овој традицији су ствари видели као одразе „форми“, па је зло било неуспех да се адекватно одрази одговарајућа форма — као недостатак доброте тамо где је требало да буде присутна. У истом духу, теолог и филозоф свети Августин такође је дефинисао зло као одсуство добра; теолог и филозоф Тома Аквински дефинисао је зло слично, наводећи да се „човек назива лошим утолико што му недостаје врлина, а око се назива лошим утолико што му недостаје моћ вида.“ Питање лошег као одсуства добра поново се јавља у делима филозофа Георга Вилхелма Фридриха Хегела и Мартина Хајдегера, поред теолога Карла Барта. Сличне погледе заступају неоплатонистички филозофи, попут Плотина и савременог Дениса О'Брајена, који наводе да је зло привација.
Светоназор марксизма, „селективно разрађујући Хегела“, дефинише зло у смислу његовог учинка. Филозоф Џон Кекеш наводи да учинак зла мора укључивати стварну штету која „омета функционисање особе као пуноправног агента“., 217 Хришћански филозофи и теолози као што су Ричард Свинберн и Н. Т. Рајт такође дефинишу зло у смислу учинка, наводећи да је „дело објективно добро (или лоше) ако је добро (или лоше) у својим последицама“. Хиндуизам дефинише зло у смислу његовог учинка, говорећи да су „зла која погађају људе (и заиста животиње) у садашњем животу последице неправди почињених у претходном животу.“ Неки савремени филозофи тврде да је фокусирање на учинке зла неадекватно за дефиницију, јер се зло може посматрати без активног наношења штете, а да остаје зло.
Филозоф Сузан Најман наводи да је „злочин против човечности нешто за шта имамо процедуре, ... [и] може се ... уклопити у остатак нашег искуства. Назвати неко дело злим значи сугерисати да се оно не може [уклопити]“.
Филозоф Имануел Кант је први понудио чисто секуларну теорију зла, дајући евалуативну дефиницију зла засновану на његовом узроку, а то је поседовање воље која није потпуно добра. Кант је био важан утицај на филозофе као што су Хана Арент, Клаудија Кард и Ричард Бернстин. „Хана Арент... користи термин ['радикално зло'] да означи нови облик неправде који се не може обухватити другим моралним концептима.“ Клаудија Кард каже да је зло прекомерна неправда; други филозофи попут Хилела Штајнера кажу да је зло квалитативно, а не квантитативно, различито од пуке неправде.
Филозофи Џон Лок и Томас Хобс, поред Готфрида Вилхелма Лајбница, дефинишу добро и зло у смислу задовољства и бола. Други, попут филозофа Ричарда Свинберна, сматрају претходну дефиницију неадекватном, говорећи да се „добро појединачних људи... састоји... у њиховом поседовању слободне воље... способности да се развије... карактер..., да се покаже храброст и лојалност, да се воли, да се буде од користи, да се созерцава лепота и открива истина... Све то [добро]... не може се постићи без... патње на том путу.“
Неки теоретичари дефинишу зло емоцијама које су повезане са њим. „На пример, Лоренс Томас верује да злотвори уживају у наношењу штете или осећају мржњу према својим жртвама (Томас 1993, 76–77).“ Будизам дефинише различите врсте зла, једна врста је дефинисана као понашање које произилази из неуспеха да се особа емоционално одвоји од света.
Хришћански теолози генерално дефинишу зло у смислу и људске одговорности и природе Бога: „Ако заузмемо есенцијалистички поглед на хришћанску етику... зло је све што је супротно Божјој доброј природи... (карактеру или особинама).“ Јудаистички поглед, иако признаје разлику између људске и божанске перспективе на зло, укорењен је у природи самог стварања и инхерентним ограничењима у способности материје да се усаврши; деловање слободне воље укључује потенцијал за усавршавање кроз индивидуални напор и оставља одговорност за зло у људским рукама.
Како Ричард Свинберн примећује, „[Дубоко је] централно за целу традицију хришћанске (и друге западне) религије да је Бог пун љубави према својој творевини и да то укључује његово морално добро понашање према њој.“ Унутар хришћанства, Свинберн наставља, „Бог би требало да буде на неки начин личан... биће које је суштински вечно, свемоћно, свезнајуће, Творац и одржавалац универзума, и савршено добро. Свемоћно биће је оно које може учинити све што је логички могуће... такво биће не би могло учинити да ја постојим и не постојим у исто време, али би могло елиминисати звезде... Свезнајуће биће је оно које зна све што је логички могуће да зна“. Свинберн додаје да је „Божје савршено добро морално добро.“
Сврхе Теодицеје се развијају да одговоре на питање зашто добри Бог допушта испољавање зла, чиме се решава проблем зла. Неке теодицеје такође се баве проблемом зла „да би се постојање свезнајућег, свемоћног и свеблагог Бога учинило конзистентним са постојањем зла или патње у свету“.
Филозоф Ричард Свинберн каже да „већини теиста је потребна теодицеја, [потребан им је] извештај о разлозима зашто би Бог могао дозволити да се зло догоди.“
Према теологу Ендруу Локу, теодицеје могу имати терапеутску употребу за неке људе, иако је њихова главна сврха да пруже здрав теистички аргумент, а не да успеју као терапија. Међутим, теодицеје „настоје да пруже наду онима који пате да... зла могу бити побеђена као што и мање невоље могу бити побеђене.“
Историја Термин теодицеја сковао је немачки филозоф Готфрид Лајбниц у својој књизи из 1710. (Огледи о теодицеји о доброти Бога, слободи човека и пореклу зла). Лајбницова била је одговор на скептичног протестантског филозофа Пјера Бела; у свом биографском речнику , Бел је написао да не види рационално решење за проблем зла, након што је одбацио три покушаја да се он реши. Бел је тврдио да се ово стање ствари једноставно мора прихватити, јер Библија тврди коегзистенцију Бога и зла.
У Католичкој енциклопедији (1914), Константин Кемпф је изнео следећи аргумент: инспирисани Лајбницовим делом, филозофи су своја дела о проблему зла називали „теодицејама“, а филозофија усмерена на Бога је потпала под дисциплину теодицеје. Кемпф је тврдио да је теодицеја почела да обухвата сву природну теологију, што значи да је теодицеја постала људско знање о Богу кроз систематску употребу разума.
Године 1966, британски филозоф Џон Хик објавио је своју књигу Evil |author2=the God of Love, у којој је прегледао различите хришћанске одговоре на проблем зла, а затим развио сопствени. У својој књизи, Хик је идентификовао и разликовао три врсте теодицеје:
Плотиновску, која је названа по Плотину Августинску, која је доминирала Западним хришћанством вековима Иринејску, коју је развио источни црквени отац Иринеј, верзију које се и сам Хик придржавао
У дијалогу „Да ли је Бог таоиста?“, објављеном у његовој књизи The Tao Is Silent (1977), Рејмонд Смалијан тврди да доказује да је логички немогуће имати свесна бића без допуштања „зла“, чак и за Бога — баш као што је немогуће да Бог створи троугао у еуклидској равни чији је збир углова различит од 180 степени. Дакле, способност осећања имплицира слободну вољу, која може дозволити „зло“, што се овде схвата као повређивање других свесних бића. Проблем зла који се дешава добрим или невиним људима није директно обрађен у овом дијалогу, али се наговештавају и реинкарнација и карма.
Древне религије У својој књизи God and Evil, јеврејски филозоф и теолог Дејвид Бирнбаум наводи да су „списи и расправе о теодицеји Јевреја, Грка, хришћана и источњачких религија красили нашу планету хиљадама година.“ На пример, у својој књизи The Search for God in Ancient Egypt, немачки научник Јан Асман пише да је теодицеја била важно питање у Средњем краљевству Египта (2000–1700. п. н. е.), као и „у древној месопотамској и израелској књижевности“.
Филип Ирвинг Мичел са Универзитета Далас Баптист примећује да су неки филозофи тежњу за теодицејом окарактерисали као модерну, јер су ранији научници користили проблем зла у друге сврхе — да подрже постојање једног одређеног бога у односу на другог, да објасне мудрост или да објасне преобраћење — а не да оправдају Божју доброту.
Историчарка Сара Ајлс Џонстон тврди да су древне цивилизације — попут древних Месопотамаца, Грка, Римљана и Египћана — имале политеистичка веровања која су им можда омогућила да се на другачији начин носе са концептом теодицеје. Ове религије су училе постојању многих богова и богиња, који су контролисали различите аспекте свакодневног живота. Ове ране религије су можда избегле питање теодицеје тако што су својим божанствима дале исте мане и љубоморе које су мучиле човечанство. Ниједан бог или богиња није био фундаментално добар или зао; ово учење је објашњавало да се лоше ствари могу десити добрим људима ако разљуте божанство, јер су богови могли да испоље исту слободну вољу коју поседује човечанство. Такве религије су училе да су неки богови склонији да буду услужни и добронамерни, док су други вероватније злобни и агресивни. У том смислу, зли богови су могли бити окривљени за несрећу, док су добри богови могли бити умоливани молитвом и жртвама да исправе ствари. И даље је постојао осећај правде, у томе што су појединци који су били у праву са боговима могли избећи казну.