Џенис Лин Џоплин (; Порт Артур, 19. јануар 1943 — Лос Анђелес, 4. октобар 1970) је била позната америчка рок и блуз певачица, текстописац и музички аранжер. Важи за једну од најпопуларнијих и најталентованијих извођачица свог жанра, и била је међу водећим светским звездама музике 60их година 20ог века, као и једна од зачетница хипи субкултуре чији је била симбол и представник. Слава Џенис Џоплин не јењава и даље, о чему сведоче бројни фанови широм света.
Каријеру је почела раних шездесетих као фолк и блуз певачица по клубовима Сан Франсиска. Светску славу је стекла крајем шездесетих година 20. века, као певачица психоделичног есид рок бенда -{Big Brother and the Holding Company}-. Касније је наступала и као соло певачица уз пратњу бендова -{The Kozmic Blues Band}- и -{The Full Tilt Boogie Band}-.
У краткој професионалној каријери која је трајала свега четири године, прославила се бројним хитовима, а неки од највећих су -{„Down On Me“}-, -{„Bye, Bye Baby“}-, -{„Piece of My Heart“}-, -{„Try (Just A Little Bit Harder“)}-, -{„Maybe“}-, -{„To Love Somebody“}-, -{„Mercedes Benz“}-, -{„One Night Stand“}-, -{„Raise Your Hand“}- и -{„Me and Bobby McGee“}-. Током каријере објавила је четири студијска албума, од којих је последњи издат постхумно и пет синглова.
Часопис Ролинг стоун уврстио је Џоплинову на 46. место на листи 100 највећих уметника свих времена 2004. године, те на 28. место на листи 100 најбољих певачица свих времена 2008. године. Њена верзија песме -{Me and my Bobby McGee}- постхумно је доспела на прво место америчке топ-листе синглова. Године 1995, постхумно је проглашена за члана Куће славних рокенрола у Кливленду, а 2005. додељена јој је и Греми награда за животно дело.
Џенис је имала бунтован и неуобичајен стил типичан за хипи покрет тог времена. Хронични алкохолизам и конзумирање тешких дрога узрок су њене преране смрти. Преминула је 4. октобра 1970. године у хотелској соби у Лос Анђелесу од последица предозирања хероином у 27. години живота.
Биографија Џенис Лин Џоплин () је рођена у маленом градићу Порт Артур у америчкој савезној држави Тексас, 19. јануара 1943. од оца Сета (1910—1987) и мајке Дороти (1913—1998). Сет је радио као инжењер у Тексаку док је Дороти радила као секретарица. Џенис је љубав према музици наследила управо од родитеља. Њена мајка је током студентских дана наступала у бројним мјузиклима, имала је чак и понуде да се професионално бави музиком, али их је одбила. Након окончања студија Дороти се сели у Амарило у Тексасу где се запослила на локалној радио-станици, и где је и упознала свог будућег мужа Сета. Након венчања пар се преселио у Порт Артур где су се родили Џенис, Мајкл и Лора. Иако родитељи деци нису наметали музички укус, Лора се присећала како је њихова мајка често њима, девојкама, држала „часове певања“: „Суботом када смо нас три чистиле по кући, мама је увек преко грамофона пуштала старе бродвејске хитове, и онда смо сво троје заједно у глас певали.“
Лора је у својој књизи описала Џенис као „интелигентну и насмејану девојчицу чија креативност је долазила до изражаја од најранијег детињства, девојчицу која је увек желела да буде у центру пажње.“ Као мала цртала је библијске призоре, и уопште слободно време је проводила или у цркви или у библиотеци, а често је наступала и на разним црквеним добротворним концертима где је рецитовала и певала песме. Родитељи су били задовољни јер је Џенис од најраније младости показивала самосталност и независност.
Иако је била узоран ученик током средњошколског образовања у школи Томас Џеферсон у свом родном граду, Џенис се својим понашањем и ставовима ипак издвајала из масе. Дружила се углавном са старијим ученицима и увек су то били мушкарци. Без длаке на језику, увек је јавно изражавала своје ставове због чега је често наилазила на осуде и неразумевање. Често је и сама у интервјуима наглашавала колико је одударала од тадашњег клишеа: „Читала сам, сликала и нисам мрзела црнце. Једноставно нисам се уклапала у то време и у то место.“ У вези са тим њен отац је једном изјавио:
Као тинејџерка основала је групу младих, коју је сама назвала групом бескућника. Клуб је за кратко време постао веома популаран међу омладином другачијих погледа на свет. Био је то андерграунд клуб поклоника савремених погледа на свет, нове књижевности и модерне поезије, клуб где се слушао црначки блуз и фолк и где се практиковала савремена уметност у њеним најслободнијим варијацијама. Преко колеге из клуба Грента Лајонса Џенис се упознала са музиком блуз легенди Худија Ледбетела (познатијег као Ледбели) и Беси Смит што је умногоме утицало на њену љубав према блузу и уопште на њено будуће бављење музиком. Убрзо је и сама почела да се бави блузом певајући у хору, иако је то на почетку сакривала од осталих. Певајући у локалном хору проширила је музички репертоар на тада популарне певачице Одету и Биг Мама Торнтон.
Вишак килограма и неки проблеми са здрављем у тинејџерском добу нису наилазили на разумевање њених вршњака, већ на осуде и подсмевање. У школи су је често називали разним погрдним именима, а све то се негативно одразило на њену психу и њену агресивност. Касније је ту исту средину у којој је одрасла називала „учмалом и затуцаном заједницом.“
Луизијана блуз мини|Џоплинова као средњошколски матурант 1960. За љубитеље блуза из „златног троугла“ источног Тексаса (Бомонт, Порт Артур и Оринџ) Луизијана је била „обећана земља“, земља доброг вина и одличног блуза. Граница ка „царству блуза“ је био ауто-пут 90 дуж којег су се налазили бројни блуз клубови, веома популарни међу Тексашанима. Бити члан тих клубова за тадашњу омладину је била својеврсна иницијација и чин музичког одрастања. Тим пре што се блуз сцена Луизијане умногоме разликовала од оне у Тексасу, била је „сирова и дивља“, некомерцијална и искрена, „мочварни блуз“ (Слим Харпо, Клифтон Шенје, Томи Маклејн, Род Бернард) и умногоме се разликовала од тадашње тексашке сцене. Алтернативна блуз сцена Луизијане била је савршена подлога за развој локалне контракултуре представљене преко тинејџерске битничке филозофије.
Управо у Луизијани, у једном од тих клубова Џенис је по први пут јавно наступила, савршено копирајући певачки стил Одете Хоулмс. Наступајући по бројним мањим клубовима, веома рано је стекла професионалне навике и вештине, овладала је „светом музике“ и била решена да га доведе до савршенства. Иако није знала да чита ноте и није имала никакво професионално музичко образовање, према речима њеног биографа Ричарда Хјуза, Џенис је имала невероватан осећај за ритам и невероватан таленат, живела је блуз.
Након завршене средње школе 1960. уписала се на технолошки колеџ у Бомонту.
Дебитантска фаза Њена фасцинираност битничким покретом и начином живота одвела ју је током лета 1960. у једну од бројних комуна у Лос Анђелесу где је провела цело лето. Свој сценски деби на великој сцени Џенис је имала 31. децембра 1961. у бомонтском клубу -{Halfway House}- а већ пар дана касније наступила је и у Хјустону, у клубу -{Purple Onion}-. Њени наступи по разним студенстким клубовима од тада постају свакодневница.
Лето 1962. Џенис је провела у Луизијани, у граду Винтону где је наступала у рок и блуз клубовима. За разлику од Тексаса, у Луизијани је малолетним лицима било дозвољено конзумирање алкохола, а „црначка“ музика је била доступна свима. У то време у Порт Артуру, али и било где у Тексасу због велике расне сегрегације било је готово немогуће да један белац наступа у црначком клубу и обрнуто. Такво стање у Порт Артуру је трајало све до 1967. године.
У јулу 1962. уписала је студије на Тексашком универзитету у Остину, а убрзо након тога 27. јула у студентским новинама -{The Daily Texan}- изашао је чланак о њеном музичком ставу под насловом „Она се усуђује да буде другачија“. Чланак је почињао речима:
Након уписивања факултета са дечком Џеком Смитом је заједно прешла у Остин, где су се настанили у сквотерском насељу званом Гето (-{Ghetto}-). Од јесени почела је да наступа са локалном блуграс групом Вилер Крик бојс (-{Waller Creek Boys}-) чији чланови су били и Пауел Сент Џонс и Лари Хигинс. Тројац је наступао по локалним клубовима, и то углавном недељом, а средом у бару Тредгила, изводећи углавном песме тадашњих блуз легенди, али и блуграс музику. Поред алкохола, Џенис је у том периоду интензивно користила марихуану и седатив секонал. Убрзо су се појавиле гласине да је њен глас због конзумирања алкохола постао знатно грубљи и храпавији. Међутим њена пријатељица Луси Обрајан је тврдила да је Џенис поседовала могућност да пева једнако добро меким сопраном али и изразито промуклим гласом. Обрајенова тврди да се Џенис управо определила за храпави глас који је више одговарао блуз музици, гласу због којег је врло брзо стекла велику популарност.
У децембру 1962. у кући једног од својих пријатеља Џенис је снимила своју прву песму. Била је то блуз композиција -{What Good Can Drinking Do}-, коју је Џенис отпевала у маниру свог идола Беси Смит.
Пресељење у Сан Франсиско Након што је у једним универзитетским новинама изашао чланак који је на веома лош начин описао њен начин живота, Џенис је већ у јануару 1963. одлучила да напусти факултет. Некако у исто време када је напустила факултет, у Остину је боравио њен пријатељ Чет Холмс који је дошао из Сан Франсиска из једне од бројних битничких заједница. Џенис убрзо напушта Тексас и заједно са Четом одлази за Сан Франсиско. Већ два дана касније наступала је у једном кафеу у Норт Бичу, а новинарима је касније признала да је након наступа ишла од стола до стола и скупљала новац за пиће. У почетку је певала акапела, а касније је њена пратња на гитари постао Јорма Кауконен (будући гитариста бенда Џеферсон ерплејн). У то време са њом заједно на бини су повремено наступали и блуз извођачи Роџер Перкинс и Лери Хенкс.
мини|Меморијална плоча посвећена хапшењу Џенис Џоплин на раскршћу улица Шетак и Едисон. Боравећи у Сан Франсиску Џенис је упознала велики број блуз музичара, а посебно су била важна њена познанства са Питером Олбином (који је у то време свирао прогресивни блуграс са Џеј пи Пикенсом) и Џејмсом Горлијем са којима ће у будућности бити део групе -{Big Brother & the Holding Company.}-
Почетак 1963. године поред мањих наступа у локалним клубовима, обележио је летњи наступ на фестивалу у Монтеру, али и мањи проблеми са законом. Током јесени по први пут је наступила уживо у једној локалној радијској емисији.
Једно време почетком 1964. провела је у Њујорку, повремено наступајући у клубу -{Slug’s}-, читајући Ничеа и Хесеа.
По повратку у Сан Франсиско у јуну 1964. Џенис и Кауконен су направили свој први албум у блуз маниру. Функцију баса током рада на албуму имала је писаћа машина за којом је „свирала“ Кауконенова супруга Маргарита. Албум без издавача садржавао је седам песама: „-{Typewriter Talk}-“, „-{Trouble In Mind}-“, „-{Kansas City Blues}-“, „-{Hesitation Blues}-“, „-{Nobody Knows You When You're Down and Out}-“, „-{Daddy, Daddy, Daddy}-“ и „-{Long Black Train Blues}-“. Албум је објављен знатно касније у независној продукцији под насловом -{„The Typewriter Tape“}- (Албум са писаће машине).Mark Paytress. Janis Joplin. Mark Paytress assesses Columbia’s three-CD 'Janis' retrospective, Record Collector #175. стр. 140—141
Међутим у то време њена зависност од наркотика се нагло повећала. Кокаин, разне психоактивне дроге и енормне количине алкохола претворили су је у „наказу“ (-{speed freak}-). Личила је на скелет. Забринути због њеног болесног изгледа, пријатељи су успели да је наговоре да се у пролеће 1965. врати у родни Порт Артур код родитеља. Њена сестра Лора је касније причала како је након повратка кући Џенис била депресивна и уплашена, стидела се саме себе. Пред родитељима се никада није појављивала у кратким рукавима, да не би видели трагове игли на њеним рукама. „По први пут у животу она је слушала савете родитеља без поговора,“ присећала се Лора. Одлучила је да промени живот, редовно је посећивала психолога, оставила је алкохол.