Драгољуб Дража Михаиловић (Ивањица, 14/26. април 1893 — Београд, 17. јул 1946), познат и као Чича Дража, био је српски и југословенски официр. Михаиловић је био армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије у Другом светском рату.Књига о Дражи, уредио Радоје Кнежевић, Авала, Виндзор, Канада, 1956.

У Балканским ратовима и Првом светском рату, Михаиловић је био официр Српске војске.Радивој Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, Графика Јуреш, Чачак, 2003. Након рата, обављао је бројне дужности широм нове државе, а једно време је служио у Краљевој гарди. Налазио се и у дипломатској служби, као војни аташе при посланству Краљевине Југославије у Софији и Прагу. Априлски рат 1941. године га је затекао на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Одбио је да призна капитулацију и са мањом групом официра, подофицира и војника склонио се на Равну гору, где је основао Команду четничких одреда Југословенске војске, те почео са прикупљањем официра који су избегли заробљеништво, ради организације борбе против окупатора.

Крајем 1941. године, ушао је у сукоб и са партизанским снагама, које је организовала Комунистичка партија Југославије. У покушају да избегне нападе немачких снага, имао је један састанак са представницима Вермахта у новембру 1941. године у селу Дивци, али су они захтевали искључиво безусловну предају. Уследила је велика немачка операција Михаиловић, почетком децембра исте године, која је требало да резултира његовим заробљавањем.

У јануару 1942. године, нови председник Министарског савета Краљевине Југославије Слободан Јовановић је именовао Михаиловића за министра војске, морнарице и ваздухопловства. На истој дужности је остао и у другој влади Слободана Јовановића, међувлади Милоша Трифуновића и влади Божидара Пурића, односно до јуна 1944. године. Током највећег дела рата, у Михаиловићевом штабу су се налазиле савезничке (америчке и британске) војне мисије. Генерал Михаиловић је са својим снагама организовао прихват преко 500 савезничких ваздухопловаца оборених изнад непријатељских линија 1944. године, те њихову евакуацију са импровизованих аеродрома у операцији Халијард.

Након Другог светског рата, нове југословенске комунистичке власти су га ухапсиле и осудиле на смрт за колаборацију и ратне злочине, да би 17. јула 1946. године био убијен на тајној локацији. Виши суд у Београду је маја 2015. године, усвојио захтев за његову рехабилитацију и прогласио ништавном пресуду која је донесена 69 година раније.

Амерички председник Хари Труман му је 29. марта 1948. године, постхумно доделио Легију за заслуге првог степена, као признање за: „многи амерички авијатичари спасени и враћени безбедно”. У указу о додели одликовања, Труман је навео: „Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању, и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој војсци и били учесници у извојевању коначне савезничке победе.”

Биографија Детињство и младост мини|десно|150п|Михаиловић као ученик. Драгољуб М. Михаиловић је рођен 26. априла (по јулијанском календару 14. априла) 1893. године у Ивањици, од родитеља Михаила и Смиљане Михаиловић. Име је добио по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица.

Михаиловићев деда по оцу Милосав био је занатлија — мајстор, члан мешовитог пожаревачког еснафа за производњу одеће и обуће, власник фирме и радње, мајстор папуџијског заната.Вид. попис становништва Србије 1866, где се наводи Милосав Михаиловић, са члановима домаћинства и пописаном имовином, Архив Србије

Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, након чега се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка Црвене армије у Београд 1944. године.

мини|лево|200п|Драгољуб и његова сестра Јелица са бабом Станицом (лево) и стрином, у Београду, око 1900.

Михаиловићеви родитељи су умрли релативно рано. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као „чика Влајко”. Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.

Пошто је завршио четири разреда основне школе, Михаиловић је у јесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду.Бојан Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, ALX, Београд, 1996. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.

Први балкански рат

У лето 1912. српска јавност се све чешће суочавала са вестима о злочинима Албанаца над српским живљем у Османском царству на подручју Старе Србије. Написима у штампи захтевала се акција српске владе да се такви злочини спрече. Министарски савет Краљевине Србије је сматрала да влада у Цариграду дозвољава Албанцима да врше притисак над Србима на Косову и Македонији. Чланице Балканског савеза Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора напале су Османско царство октобра 1912. године. Дража је као питомац доспео први пут на бојно поље, у 19 години. У Првом балканском рату његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната. Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту.

Војне операције српске војске су се успешно одвијале. Прва армија је у дводневној Кумановској бици (23. — 24. октобра) разбила главне турске снаге. У бици је Дража доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричина и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. Трећа армија је ушла у Призрен, а потом и у Ђаковицу, док је Ибарска војска ушла у Нови Пазар и спојила се са црногорским трупама. Средином новембра 1912. српске трупе су заузеле Битољ и код Лерина су се спојиле са грчким снагама, Друга српска армија је средином новембра дошла под Једрене на позив бугарске Врховне команде. Дражина дивизија у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала је у опсади Једрена.Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној гори 1941—1945., Организација српских четника „Равна гора”, Чикаго, САД, 1985. Ту су вођене дуготрајне борбе, које су завршене предајом града, у марту 1913. Излазак српских трупа на Косово омогућио је њихов продор према Јадранском мору. Средином новембра 1912. српске трупе избиле су на обалу код Љеша. Тријумф српских и савезничких армија био је до те мере потпун да је претио да изазове аустроугарски напад. Под притисцима аустроугарске дипломатије на мировној конференцији и блокадом црногорске обале, српска влада је одлучила да повуче своје трупе јужно до Скадра. Турска је признала пораз, па је 30. маја 1913. потписала мировни уговор у Лондону.

Други балкански рат

Српска влада је због уговора са Бугарском из 1912. требало да уступи делове Македоније. Стварање албанске државе пореметило је српске планове. Српска влада је захтевала измену ранијег уговора; то је правдала уступцима у Албанији, упућивањем Друге армије под Једрене и одсуством бугарских трупа у операцијама у Македонији. Србија је одбила да се повуче из Македоније, што Бугарска није хтела да прихвати. Међутим, Бугарска је проширила захтеве и на Тракију и део Албаније. То је довело до сукоба са осталим балканским савезницима.Историја српског народа -{VI}- — 1, 192—193 У ноћним часовима, 29./ 30. јуна 1913. бугарске трупе, охрабрене подршком Аустроугарске, извршиле су изненадан напад на српске положаје на Брегалници. Почетком јула водила се огорчена битка на Брегалници, у којој је бугарска армија била поражена. У Другом балканском рату Дражин -{IV}- прекобројни пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужност водника једне пешадијске чете. Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је преболео своје прве ратне ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.Opet SPM Победама српска војске на Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти, масиву Осогова, код Пепелишта и Криволока бугарски пораз је био окончан. У помоћ српској војсци притекле су армије Румуније и Грчке. У Букурешту потписан је уговор о миру, 10. октобра 1913.

Албанска побуна 1913.

После Другог балканског рата Дража је прекомандован на дужност водника у пешадијски пук првог позива „Стефан Немања”, мобилисаним у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради гушења Охридско-дебарског устанака. Дража остаје на Косову до краја 1913. као водник 2. чете 1. батаљона -{IV}- пешадијског пука првог позива.

Први светски рат