Лублин () је град у Пољској, југоисточно од Варшаве, између река Висла и Буг. Налази се 150 километара југоисточно од Варшаве и 180 километара северозападно од украјинског града Лавов.
По подацима из 2008. године, Лублин има 351.345 становника и девети је град по броју становника у Пољској.
Град красе бројне знаменитости из -{XVI—XVIII}- века. Ту је Универзитет Марија Кири. Развијене су машинска, текстилна и прехрамбена индустрија. мини|Пољска је од 1999. године подељена на 16 области које се називају војводства (пољ. województwa). Историја thumb|left|190px|Краковска капија у Старом граду је међу најпрепознатљивијим знаменитостима града. Археолошки налази указују на дуго присуство култура на овом подручју. Комплекс насеља почео је да се развија на подручју данашњег Лублина и у његовој околини у шестом до седмом веку. У центру данашњег Лублина на брду Чвартек (четвртак) откривени су остаци насеља из шестог века.
Период раног средњег века обележен је интензивирањем насељавања, посебно у пределима уз речне долине. Насеља су била концентрисана око утврде на Старом Градском брду, која је вероватно била један од главних центара племена Љахи. Када је племенско утврђење уништено у 10. веку, центар се померио на североисток, у ново утврђење изнад долине Чеховке, а после средине 12. века на Замак брдо. Претпоставља се да су у Лублину постојале најмање две цркве у раном средњем веку. Једна од њих је највероватније подигнута на брду Чвартек за време владавине Казимира I у 11. веку. Утврђење је постало седиште кастелана, која се први пут помиње у историјским изворима из 1224. године, али је вероватно била присутна од почетка 12. или чак 10. века. Најстарији историјски документ у коме се помиње Лублин датира из 1198. године, тако да је назив мора да је ушао у општу употребу нешто раније.
Положај Лублина на источним границама пољских земаља дао му је војни значај. Током прве половине 13. века, Лублин је био мета напада Монгола, Рутена и Литванаца, што је резултирало његовим уништењем. Такође је био у саставу Галичко-волинске државе између 1289. и 1302. године. Лублин је као град основао Владислав I Кратки између 1258. и 1279. године за време владавине великог војводе Болеслава V. Казимир III од Пољске, је, ценећи стратешки значај овог локалитета, 1341. године саградио зидани замак и опасао град одбрамбеним зидинама. Од 1326. године, ако не и раније, упориште на Замковом брду укључивало је капелу у част Свете Тројице. И данас постоји камена црква из 1335–1370.
Јагелонска Пољска
Године 1392. град је добио важну трговачку привилегију од краља Владислава II. Склапањем уније између Пољске и Литваније, развио се у трговачки центар, који је управљао великим делом трговине између земаља. Године 1474. област око Лублина је издвојена из Сандомјешког војводства и организована као Војводство лублинско, треће војводство у Малопољској.
Током 15. и 16. века град је брзо растао. У Лублину су одржавани највећи сајмови Државне заједнице Пољске и Литваније. У 16. веку у Лублину су се неколико пута одржавали сабори (сејм) Краљевине Пољске. Дана 26. јуна 1569. у Лублину је проглашена Лублинска унија, која је ујединила Пољску и Литванију. Лублин је постао један од најутицајнијих градова државе и уживао је право гласа током краљевских избора у Пољској.
Неки од уметника и писаца пољске ренесансе 16. века живели су и радили у Лублину, укључујући Себастијана Клоновица и Јана Кохановског, који су умрли у граду 1584. Године 1578. Крунски суд, највиши суд Малопољске покрајине, био је основана у Лублину.
Од друге половине 16. века, покрети протестанске реформације су прешли у Лублин, а у граду је била присутна велика заједница пољских бретрена. Отприлике у то време у Лублину је основана једна од најважнијих јеврејских заједница у Пољској. Јевреји су основали широко поштовану јешиву, јеврејску болницу, синагогу, гробље и образовни центар (кахал) и изградили Гродзку капију (познату као Јеврејска капија) у историјском округу. Јевреји су чинили витални део живота града све до холокауста, оком којег су били пресељени од стране Немачке у злогласни Лублински гето где су на крају и убијени.
thumb|Лублинска унија, слика Јана Матејка у Националном музеју у Лублину.
Јешива је постала центар учења Талмуде и Кабале, што је довело до тога да се град назове Јеврејски Оксфорд. Године 1567, рош јешива (управник) је добио титулу ректора од краља заједно са једнаким правима и привилегијама онима на челу пољских универзитета.
Град је пропао током катастрофалног потопа, када су га напале руско-козачке снаге 1655. године и Шведска 1656. године.
19. и почетак 20. века После Треће поделе Пољске 1795. године, Лублин се налазио у саставу Аустријског царства, затим је после Пољско-аустријског рата 1809. био део краткотрајног пољског Варшавског војводства, а затим је 1815. године постао део Конгресне Пољске у руској подели Пољске.
thumb|Цртеж из 19. века Старог града у Лублину Адама Леруа Почетком 19. века изграђени су нови тргови, улице, јавне зграде. Године 1877. изграђена је железничка веза са Варшавом и Ковељом, што је подстакло индустријски развој. Становништво Лублина је порасло са 28.900 1873. на 50.150 1897. (укључујући 24.000 Јевреја).
Руска власт је окончана 1915. године, када су град окупирале немачка и аустроугарска војска. После пораза Централних сила 1918. у Лублину је кратко време деловала Привремена народна влада Републике Пољске – прва влада независне Пољске. У међуратним годинама град је наставио да се модернизује, а становништво је расло; основана су важна индустријска предузећа, укључујући прву фабрику авијације у Пољској, фабрику Plage i Laśkiewicz, касније национализовану као LWS. Католички универзитет у Лублину основан је 1918.
Године 1921. римокатолици су чинили 58,9% становништва града, Јевреји - 39,5%. Године 1931. 63,7% становника били су римокатолици, а 34,7% Јевреји.
Други светски рат thumb|left|Немачке и совјетске трупе у Лублину током инвазије на Пољску у септембру 1939. године. Почетком септембра 1939, током заједничке немачко-совјетске инвазије на Пољску, којом је започео Други светски рат, пољска влада је евакуисала део пољских златних резерви из Варшаве у Лублин, а затим даље на исток у Луцк, пре него што је град године окупирала Немачка, и нашла се на новоформираној територији Генералног губернаторства. Пољско становништво постало је мета жестоких нацистичких прогона фокусираних на интелигенцију и пољске Јевреје. У новембру 1939. године, током Intelligenzaktion, Немци су извршили масовна хапшења стотина Пољака, укључујући наставнике, судије, адвокате, инжењере, предаваче и студенте Католичког универзитета у Лублину, свештенике и предаваче локалне богословије. Окупатори су затворили и Католички универзитет у Лублину. Ухапшени Пољаци су држани у затвору отвореном у Лублинском замку, а многи су потом депортовани у концентрационе логоре.
У периоду од 23–25. децембра 1939. Немци су извршили масакр над 31 Пољака на неколико локација у Лублину.Wardzyńska. Był rok 1939. Operacja niemieckiej policji bezpieczeństwa w Polsce. Intelligenzaktion. Међу жртвама су били адвокати, професори, директори школа, старосте округа Лублин и Лубартов и други познати и поштовани грађани региона. У јануару и фебруару 1940. године окупатори су ухапсили 23 фратра капуцинера и 43 исусовца.Wardzyńska. Był rok 1939. Operacja niemieckiej policji bezpieczeństwa w Polsce. Intelligenzaktion. Прогон пољске интелигенције настављен је током немачке AБ-акције. Немци су 24. јуна 1940. године извршили масовна хапшења преко 800 Пољака у Лублину, који су тада били затворени у замку, заједно са десетинама Пољака који су у исто време ухапшени у другим градовима у региону, укључујући Бјалу Подласку, Хелм, Пулави.Wardzyńska. Był rok 1939. Operacja niemieckiej policji bezpieczeństwa w Polsce. Intelligenzaktion. Многи затвореници су потом депортовани у концентрационе логоре Захсенхаузен и Аушвиц, док је око 500 Пољака убијено у пет великих масакра извршених у данашњем округу Рури 1940. године.Wardzyńska. Był rok 1939. Operacja niemieckiej policji bezpieczeństwa w Polsce. Intelligenzaktion. Међу жртвама масакра били су и мушкарци и жене: лекари, инжењери, локални званичници, адвокати, судије, активисти, војни официри, парламентарци, чланови пољског отпора, полицајци, професори и студенти.
Покушај да се германизује град довео је до прилива етничких фолксдојчера, повећавајући број немачке мањине са 10 на 15% 1939. године на 20–25%. У близини Лублина је изграђен такозвана резервација за Јевреје на основу идеје о расној сегрегацији познатој као план Ниско или Лублин.
thumb|Споменик и гробље у Рурију где су Немци масакрирали око 500 Пољака 1940. Немци су основали и водили логор за принудни рад за Пољаке у Лублину. Многе Пољаке из Лублина, укључујући 94 предавача, алумниста и студенте Католичког универзитета у Лублину, убили су Совјети у великом Катињском масакру у априлу-мају 1940.
thumb|Логор Мајданек, налази се на периферији Лублина. Јеврејско становништво је било присиљено у новоосновани Лублински гето у близини Подзамчеа. Град је служио као штаб за операцију Рајнхарт, главни немачки напор да се истребе сви Јевреји у окупираној Пољској. Већина логораша гета, око 26.000 људи, депортовани су у логор за истребљење Белзец између 17. марта и 11. априла 1942. Остатак је премештен у објекте око концентрационог логора Мајданек који је основан на периферији града. Скоро сви Лублински Јевреји су убијени током холокауста у Пољској. У граду је деловао тајни Пољски савет за помоћ Јеврејима "Жегота", основан од стране пољског покрета отпора. Познати су и случајеви локалних Пољака и Пољакиња, које су Немци хватали и слали или на принудни рад или у концентрационе логоре због пружања склоништа и помагања Јеврејима. Пољаци који су спасавали Јевреје у другим местима у региону такође су били привремено затворени у локалном замку, пре него што су послати у концентрациони логор Аушвиц.Rejestr faktów represji na obywatelach polskich za pomoc ludności żydowskiej w okresie II wojny światowej,
После рата, неки преживели су изашли из скровишта код хришћанских спасилаца или су се вратили из Совјетског Савеза и поново успоставили малу јеврејску заједницу у граду, али њихов број је био безначајан. Већина преживелих отишла је из Пољске у Израел, Сједињене Државе и друге земље.
У првим годинама окупације, многи протерани Пољаци из Гдањска и Помераније коју су анектирали Немци депортовани су у Лублин, а касније, 1943. године, око 9.000 протераних Пољака из оближњег Замошћинског региона доведено је у Лублин и затворено у концентрациони логор Мајданек и у транзитном логору у Крохмалној улици. Многи су потом депортовани на принудни рад у Немачку. У августу 1943. године, захваљујући напорима пољске добротворне организације Rada Główna Opiekuńcza око 2.200 људи је ослобођено из та два логора. Многи од ослобођених људи, укључујући стотине киднаповане пољске деце, били су изузетно исцрпљени или болесни, и одведени су у локалне болнице, које су брзо постале претрпане. Многа исцрпљена деца су убрзо умрла. Апотекари и мештани Лублина организовали су помоћ деци, а по изласку из болнице, људе су примили мештани околних села, што је довело до избијања епидемије тифуса међу становништвом.
Дана 24. јула 1944, град је заузела Совјетска армија и постао је привремено седиште пољског комунистичког комитета националног ослобођења под совјетском контролом који је основао Јосиф Стаљин, а који је требало да послужи као основа за марионетску владу. Совјети су извршили хапшења чланова пољског отпора, укључујући регионалног делегата пољске владе у егзилу Владислава Чолеву и команданта регионалног огранка Армије Крајове Казимјержа Тумидајског, који је на крају убијен у руском заробљеништву 1947. Престоница нове Пољске премештен је у Варшаву у јануару 1945. након совјетске западне офанзиве.
Послератни период